 |
Broj 250 |
|
|
|
| Preispitivanja
Istoricar mora da dovodi, i to permanentno, u pitanje i same cinjenice do sada poznate, ali i svoj konacni sud Globalna vizija minuloga veka Rasprave o totalitarizmu zapravo tek pocinju Mirko Djordjevic Da neko i nekakvo »ubrzanje istorije« doista postoji na kraju minulog veka i milenijuma koji je ostao za nama, potvrdjuju i najozbiljniji istoricari. Neki ga iscitavaju iz sveprisutnih senzacija koje su svojevrsni »zvucni signali« tog fenomena, dok drugi i samoj senzaciji daju drugi prizvuk, zovu je skandalom pri cemu toj reci vracaju izvorno znacenje. Rasprave o dokumentarnom filmu o »prvom disidentu«, apostolu Pavlu, angazuju najbolje umove, pri cemu sam film kao da ostaje po strani. Kada je pak rec o komunizmu i fasizmu, koji su obelezili minuli vek, intelektualni skandal ima najsire razmere. »Mi o komunizmu govorimo« kaze jedan duhoviti komentator »kao da smo ga preziveli mi a ne Rusi i narodi Istoka«. »Bas zato i govorimo!« dodaje drugi. Rasprava knjigom na knjigu ne jenjava i o tome govori najnovija knjiga odgovor na famoznu Crnu knjigu komunizma obimna i bogato dokumentovana.1 Da li je komunizam fenomen iz domena utopijsko-imaginarnog, dakle »iluzija«, kako misli F. Fire ili pak jednostavno sistem »kriminogenog karaktera«, samo su neka na nov nacin otvorena pitanja. Ako neke istine ima i u jednom i u drugom stavu a neke istine ima nije lako sporiti cinjenicu da su ne samo Kina vec i citav niz drugih zemalja zakoracile u »modernitet« zahvaljujuci upravo komunizmu i njegovom uklapanju u moderne razvojne procese. Nije lako objasniti ni drugu cinjenicu kako je »iluzija« mogla da angazuje toliku energiju ljudske nade kakva na istorijskoj sceni nije vidjena od vremena velikog agitatora iz Tarzisa sv. apostola Pavla. Ako se o ovim pitanjima moze sporiti i uveliko se vec spori osnovna metodoloska pretpostavka autora ove knjige je sigurno nesporna. »Nas je cilj da se suprotstavimo jednoj policijskoj viziji istorije« kaze Klod Penetje sa univerziteta u Monpeljeu. Naime, arhive policije su svojevremeno ciscene, pripremane za buducnost od strane tehnologa vlasti i nakon sloma modela ruskog komunizma arhive nisu ponudile ono sto se ocekivalo. Slobodnije receno i to je druga vazna teza posao istoricara koji kriticki prosudjuje istoriju se ne iscrpljuje policijskim izvestajima koje, u najmanju ruku, treba ili relativizovati ili smestiti u kontekst drugih izvora. Bez toga se to je ocevidno fenomen komunizma sigurno ne moze valjano izuciti. »Sustina komunizma« kazu autori »nije iskljucivo kriminogena vec kompleksna« i istrazivanje podrazumeva distancu i oprez. U svakom slucaju nije u pitanju samo »les koji treba sahraniti«. Razocarani su svi i komunisti koji su docekali ostvarenje svojih ideala, ali i antikomunisti koji nisu docekali i doziveli neku »restauraciju«. Ona zagonetna dinamika istorijskog procesa daje za pravo pristalicama istorijskog fatalizma na koji istoricar to je naglasak F. Firea nikako ne bi smeo da pristane. Bez obzira na to sto je negativno, iskustvo komunizma ostaje »najvece istorijsko iskustvo XX veka«. Iz naslova ovog obimnog dela se i vidi da se komunizam uzima u mnozini postoje brojna iskustva koja se ne mogu metodom proste redukcije svesti na jedan jednoznacni fenomen. Ne treba danas da budemo proroci i to je teza F. Firea nego ljudi koji kriticki prosudjuju proslost. U toj »iluziji« je bilo utopije ali i velicine i »oni koji su bili po strani treba sebi to da prebace pre nego to da su bili u tome angazovani«. Iz tih razloga je spor oko ove knjige barem privremeno bacila u senku knjiga dvojice istoricara koji su svoju polemiku okoncali tako sto su ove iste probleme osvetlili jos dublje.2 Melanholicni zapis velikog istoricara Ni F. Firea, autora brojnih knjiga bez koga se Francuska revolucija
ne moze nadalje proucavati ni E. Noltea, pisca knjige Fasizam u epohi,
ne treba posebno predstavljati. Impuls za polemiku se pojavio kada je Fire
u svojoj knjizi Proslost jedne iluzije pomenuo neke Nolteove teze
oko kojih sporovi ni danas ne prestaju. Sada, na samom pocetku knjige,
srecemo jednu to je njegov poslednji zapis melanholicnu belesku velikog
istoricara koji je, suocen sa pomenutim ubrzanjem istorije, i sam zastao
pred tajanstvenim i umornim pogledom famozne boginje Klio za koju su istoricari
verovali da ih sigurno vodi putevima punog poznavanja smisla istorije.
Mi smo kaze F. Fire prvi put zatvoreni »u jedan jedinstveni horizont
istorije« jer se svet krece ka nekoj monolitnosti uniformnosti
u kojem se licnost ljudska gubi u permanentnom procesu globalnog otudjenja
i pogubne redukcije koja u ekonomskom faktoru potrosnje i materijalnog
blagostanja vidi neki konacan smisao. Istorija je postala mocna svemocna,
ona suvereno vlada i mi smo »konacno izgubili iluziju da mi vladamo
njome«. Sve se odvija tako kao da se sama istorija »ne pokorava
zakonima istorije« na koje su se istoricari ranijih vremena u svakoj
prilici pozivali. Odatle i sveprisutni fatalizam na koji istoricar nikako
ne bi smeo da pristane. Nije sporno, kaze veliki istoricar, da ljudi prave
istoriju, ali je po prvi put ocevidno da ih delo nadilazi i to uveliko.
Dilema pred kojom se nalaze istoricari nije ni mala ni jednostavna na
istorijski fatalizam se ne moze pristati, ali nije mnogo jasno kako i cime
ce i samo kriticko misljenje i promisljanje istorije naciniti nov iskorak.
Umorni pogled boginje Klio ne nudi ono sto je nudio istoricarima minulih
decenija i iskorak se sigurno ne moze ocekivati u otkrivanju novih podataka
iz policijskih arhiva koliko god i oni bili znacajni. Tu poznati istoricar
nudi resenje do kojeg je odavno dosao sa dovoljnim podacima i dovoljnim
razlozima istoricar mora da se krece pomerajuci i samu tacku »distance«
u smeru nikada konacno nedovrsenog posla. To je jedini nacin da se jedan
istorijski fenomen kriticki prosudi ali bez ideoloske presude i ta
se metodologija pokazuje dobrom i u slucaju takvih fenomena kakvi su komunizam
i fasizam o kojima su u relativno kratkom vremenskom razdoblju ponudjeni
ne samo odgovori vec i ocenepresude. Jos jednostavnije receno, istoricar
mora da dovodi, i to permanentno, u pitanje i same cinjenice do sada poznate,
ali i svoj konacni sud. To »lukavstvo« je najbolji nacin da
se umakne zavodljivom pogledu boginje Klio koja danas i sama gleda na istoricare
nekim po prvi put pogledom. Gotovo da nema cinjenice o komunizmu ili
fasizmu koje nisu poznate, pa ipak fenomeni se tajanstveno udaljavaju i
ponudjeni odgovori vrlo brzo gube brze nego sto se mislilo snagu konacne
uverljivosti. Stoga je ova polemika dvojice istoricara zaista zadivljujuce
nova. Oni se ne spore o nekakvim detaljima, oni su intelektualno komplementarni
do te mere da ih i ne treba odvojeno citati jedno je citati samo Firea
a drugo samo Noltea, tek kada se citaju zajedno dobija se nesto uistinu
novo, tek zajedno i ovako suceljeni dobijaju obojica. U bogatoj istoriji
polemike to je vec primeceno ovo je nesto novo.
E. Nolte istina poodavno u jednoj prilici izneo je tvrdjenje da su fasizam i nacizam »istorijska reakcija« na Rusku revoluciju iz godine 1917, odnosno na ruski komunizamboljsevizam iz cega je izveo zakljucak da gulag prethodi Auschwitzu. Na to se oglasio Fire u svojoj knjizi Proslost jedne iluzije a to je i pravi sadrzaj ove briljantne polemike koja je otvorila jos citav niz pitanja. Osim toga, Nolte je dodao da je u nemackom fasizmu i nacizmu bilo i nekakvog »racionalnog jezgra«. Iako teze ovako ogoljene deluju jasno, problemi koji su se nasli u igri nisu to nikako bili, niti su polemicari te probleme simplifikovali. U pitanju je ipak samo »ugao« iz kojeg se problemi gledaju i taj »ugao« je ponudio mnogo toga sto se inace u polemikama previdi. Nije Fire hitao s tvrdnjom da je takvo gledanje pravdanje fasizma i nacizma, ali je jasno naglasio da je to pokusaj tipican za istorijski revizionizam koji umanjuje istorijsku odgovornost nemackog fasizma koji kao i komunizam ima svoju specificnu istoriju iz koje se fenomeni moraju objasnjavati. I doista, Nolteov »ugao« nije u tom smislu nevazan, buduci da je rec ne o jednom misljenju nego o dvema skolama u savremenoj istoriografiji jer to Fire istice »teza o fasizmu kao o reakciji na komunizam objasnjava samo jedan deo fenomena« a ne fenomen u celini koji se mora objasnjavati. Svaka zemlja ima sopstvenu istoriju i predistoriju i fasizma i komunizma i bez te »mnozine« se zaista fenomeni i ne mogu u potpunosti sagledati. Nikakvog »racionalnog jezgra« nema i fenomen se mora posmatrati u duhovnoj mrezi »dijalektickog odnosa komunizma i fasizma«. Unistenje Jevreja i rasplamsavanje antisemitizma nemaju nikakav racionalni razlog osim ako se ne pristane na besmislene teorije o »jevrejskoj svetskoj zaveri«. Fasisticki plan konacnog resenja jevrejskog pitanja je egzemplarno ludilo pa se prema tome francuski fasizam Moras i njegova »akcija« ne mogu prosto porediti, jer ni koreni ni razmere nisu isti. Jedno je okretanje idealu »organskog drustva« iz perioda pre industrijske revolucije, a nesto drugo moderni hitlerovski totalitarizam koji je ideologiju totalitarizma nametao u globalnim razmerama. Moras koji je za sebe tvrdio da je »ateista ali katolik« jednostavno je funkcionalizovao religiju, sto nije ni novo niti je on prvi koji je to cinio. Ni u jednoj replici E. Nolte ne pravda fasizam i nacizam iako mu je to pripisivano ali je njegov »ugao« ipak ona bresa koju traze sledbenici i gorljive pristalice istorijskog revizionizma koji kao posebna skola i postoji danas ne samo u Francuskoj i Nemackoj nego i sire. U inzenjeringu u ime klase i u ime rase ima slicnosti, u totalitarnim poduhvatima unistavanja u ime takvih »visih ciljeva« ima cak i upadljive podudarnosti, pa ipak jedan se fenomen ne moze po principu proste analogije izvoditi iz drugog. Hitler je bio rasista ali i antikomunista. I obrnuto Staljin je bio komunista ali i antifasista. Samo se u spletu tako shvacenog dijalektickog odnosa mogu jasno razlikovati specificnosti medju fenomenima koji su naizgled slicni, i to je ono na cemu veliki francuski istoricar insistira. O tome ne govori samo novija istorija, istorija fasizma i komunizma, vec i istorija Evrope od vremena Francuske revolucije. F. Fire i E. Nolte se vracaju i to nije slucajno na doba Francuske revolucije i time se tema njihove polemike bitno prosiruje. Tradicionalna istoriografija se prema Francuskoj revoluciji odredjivala razlicito, ali su novija strujanja, posebno ona organicistickog usmerenja koja pothranjuju istorijski revizionizam, posebno zanimljiva. Zanimljiva su po jednoj vrsti smelosti da se o cinjenicama ne vodi dovoljno racuna sto ce reci da nije rec o necem zanimljivom u naucnom smislu vec i u smislu koji je bukvalno ideoloski. Tvrdi se da je velika revolucija od 1789. srusila jednu »organsku sliku sveta« i time inicirala drustveni i istorijski ne-red, pri cemu se smece s uma elementarna cinjenica da takvog »organskog« drustva nije bilo pre godine 1789, kao sto ga uostalom nikada nije ni bilo. Staticna slika takvoga drustva je jednostavno plod ne mnogo mastovitog uma istoricara i ona se drzi kao recidiv jedne svesti koja se hrani mitologijom. Drustvene klase koje su rusile feudalni sistem u Francuskoj i u Evropi nisu pale s neba, niti su delo »jevrejske svetske zavere«. Iz tako procitane »matrice« velike revolucije izvodi se fatalisticko shvatanje revolucije uopste, pri cemu se ne vodi racuna da medju svim revolucijama a posebno izmedju Francuske i Ruske revolucije ima bitnih razlika. O tim razlikama je upravo F. Fire napisao kapitalna dela pa su otvaranja u polemici sa E. Nolteom od posebnog znacaja. Solzenjicin u cuvenom eseju Dve revolucije iz 1988. misli da se istorijski »tocak« zavrteo 1789. i okretao do 1917. sa svojim fatalnim obrtajima koji ni danas ne prestaju. Ruski pisac nikakvu revoluciju ne prihvata i na istoriju gleda fatalisticki, ali od K. Kastorijadisa znamo iz eseja Revolucija pred ocima teologa da stvari nikako i ne stoje tako. U svakom slucaju dva problema smisao Francuske revolucije i pobuna iz godine 1968. ovde su otvorena tako da se jasno vidi ono sto je i osnovni istorijski problem u kom smeru traziti zagubljeni smisao istorije. Dva nova otvorena kruga Samo na izgled postoje slicnosti vece slicnosti izmedju Francuske
i Ruske revolucije. U prvom slucaju teror je otvorio neke nove puteve,
a u drugom teror je ostao sam po sebi osnovni cilj. U prvom slucaju revolucija
se istorijski okoncala institucijama koje su ukinule teror kao sredstvo,
institucijama republikanskog duha koje su se pokazale kao naslednice najvrednijih
tekovina humaniteta, dok se u slucaju Ruske boljsevicke revolucije dogodilo
obrnuto teror je postao brana da se institucije uopste uoblice na nekom
temelju ljudskih, istorijski gledano humanistickih vrednosti. F. Fire se
nije mnogo bavio u svom delu »organskim drustvom«, ali se posebno
bavio ovim fenomenom. U raspravi sa Nolteom upravo je to dobilo posebnu
tezinu i to stoga sto se u istoriografiji neguju podjednako oba mita
i onaj revolucionarni i onaj organicisticki.3 Posao istoricara
jos jednom da podsetimo na Kastorijadisa nije ni proklinjanje ni velicanje
revolucije vec njeno kriticko prosudjivanje i poimanje i tako bi se moralo
postupiti sa svakim poredjenjem izmedju Francuske revolucije i mnogih potonjih
revolucija, posebno sada u ovom veku nakon iskustava dvaju totalitarizma.
Najzanimljivije »otvaranje« problema u ovoj polemici svakako je osvrt glasovitog francuskog istoricara na veliki talas kontestacije koji je 1968. godine bio zahvatio Evropu. Izazov je u tome sto se on suceljava s jednim drugim ne samo Nolteovim vidjenjem smisla i sustine studentske pobune koja je bila pravi seizmoloski potres u najsirim drustvenim i istorijskim relacijama, a ne tek, kako se doskora govorilo, jos jedan mladalacki »juris na nebo«. F. Fire je ovde ovaj problem izdvojio pod posebnim naslovom 1968. i antikomunizam. Sve do godine 1960, posebno pak do 1968. obraca se Fire svom sagovorniku bile su nam situacije slicne. Ustaljeni red ili ne-red uveliko okostalih institucija jednog sistema koji kao da nije priznavao svoje stadijume kriza, prestao je upravo tada da bude dovoljan okvir u drustvenom smislu za nove imperative. Slobodnije receno Fire na tome insistira na drugim mestima Francuska revolucija se nije bila istorijski zavrsila, demokratija nije postala dominanta u javnom zivotu, a socijalisticke revolucije na Istoku su, u svom birokratskom izrodjivanju o cemu najuverljivije govori K. Kastorijadis pretrpele debakl. Pobuna studenata nije bila tek pobuna jednog slobodnog sloja nego pravi potres koji je oznacio prelom. No, to je bio slozen proces i on se sve do kasnijih godina dosta jednostavno prikazivao. Najpre, pokret nije bio monolitan na evropskom prostoru, iako se cinilo da jeste u svim zemljama. U Francuskoj je to bilo doba jos jednom osnazene i drustveno aktivirane kartezijanske sumnje, koja je kritikom svega postojeceg zagovarala promene u smeru izvornih tradicija Francuske revolucije koje su, makar i delom deformisane, trajale u duhu republikanskih institucija koje su to se od pocetka nije lako opazalo jos uvek bile spremne da prime nove sadrzaje. Drustvena scena je bila komplikovana i ne bi bilo uputno suditi po epifenomenima, istice F. Fire, nego bi to valjalo ciniti promisljanjem i kritickim prosudjivanjem svih tokova. U Nemackoj pak tu razliku Fire ovde potcrtava velika studentska pobuna je bila uglavnom u znaku osude »zapadnog imperijalizma«. To je islo tako daleko da je drzava NDR vidjena kao »buduca osnova nemackog ujedinjenja«. Tako su to je prvi paradoks mladi pobunjenici »sezdesetosmasi« u Nemackoj na neki nacin pravdali komunizam insistirajuci na Revoluciji kao vrednom ali jos nedostignutom idealu. Bilo je toga naravno i drugde pa i u samoj Francuskoj, ali su burna zbivanja u Francuskoj imala dublji smisao. Fire cak istice da je rec o bitnoj razlici famozna »kontestacija« bila je zahvatila sve, ona je nepostedno negirala sistem kapitalizma, ali negacija nije bila okrenuta prema istocnom komunistickom modelu kao idealu. Vec u prvim suceljavanjima pobuna se okrenula protiv KPF kao sto se i ona okrenula protiv »sezdesetosmasa«. Ni grupe »gosista«, »maoista« ili anarhista nisu se sustinski odredjivale kao neostaljinisticke snage. Tu Fire navodi kljucni momenat koji se u analizama osvetljava tek u novije vreme. To je bila vec godina 1975. kada je A. Solzenjicin stigao u Pariz sa svojim svedocanstvima Gulaga. Tada je zapocelo jedno osvescivanje, zakasnelo na svoj nacin.4 Ruski pisac je uticao na »sezdesetosmase«, to je izvan svake sumnje, ali je za veliko zaljenje sto u ovim burnim kretanjima oni nisu uticali na njega. Ono sto je ipak novo to je da se u Francuskoj upravo tada stvara celovitiji koncept modernog antitotalitarizma koji sadrzi obe njegove istorijske boje i komunisticku i fasisticku. Da to nije bilo tako a Fire je uporan u nastojanju da to dokumentuje onda bi i sadasnji nesporazumi bili u najmanju ruku bespredmetni. To nikako ne znaci da se izmedju komunizma i fasizma moze jednostavno postaviti znak jednakosti, bez obzira na neke podudarnosti. U mnogim danasnjim raspravama uveliko prisutna »sofistika« po svoj prilici vodi poreklo iz ovog nesporazuma priroda komunizma i fasizma je totalitarna ali i medju totalitarizmima ima razlike. »Ja hocu da kazem« potcrtava francuski mislilac »da je koncept totalitarizma u Evropi bio tada polako diskreditovan no u Francuskoj je u isto vreme on dobijao svoj iako zakasneli legitimitet«. Jos slobodnije receno, ni nasledje 1968. nije jednoznacno prisutno u kasnijoj recepciji. Na toj crti je uostalom i dolazilo do raslojavanja medju disidentima. Obe knjige i nova knjiga o komunizmu i polemika izmedju Firea i Noltea pokazuju da rasprave o totalitarizmu zapravo tek pocinju. 1 Knjiga Le siécle des comunismes koju je priredio
Michel Dreyfus éd. lAlelier Paris 2000. sa devetoclanom ekipom
uglednih istoricara i sociologa odmah nakon izlaska iz stampe je oznacena
ne samo kao senzacija vec i kao »skandal« u gore oznacenom
smislu sinonima za pravi intelektualni izazov sto ona zaista i predstavlja.
|
|
|
|
|