Broj 250

Svet i mi

Ko se jos boji Jugoslavije

Mirko Tepavac

Kako je prestajao rat a ojacala evropska demokratska orijentacija drzava bivse velike Jugoslavije, tako se pojavio i strah da opsta obnova komunikacija i zivlja regionalna saradnja ne dovede do obnove Jugoslavije kao drzave. Bilo da se manifestuje kao jalova nada, ili iracionalni strah, objektivno je smetnja prirodnom toku integracija na evropskom jugoistoku.
Da li je opasnost od restauracije druge Jugoslavije stvarna ili izmisljena?
Svakom trezvenom posmatracu danas je jasno da je Jugoslavija neponovljiva i neobnovljiva bilo kao nova zajednica nekadasnjih drzava, bilo kao neka nova zajednicka drzava. Ne funkcionise vise ni njen ostatak u vidu zajednice Srbije i Crne Gore, jer su i njega nastavile da razdiru iste one bolesti koje velika Jugoslavije nije uspela da nadzivi. Taj ostatak, koji je vise proteklih godina uzalud pokusavao da se proglasi njenim zakonitim naslednikom, samo je jedno zloupotrebljeno ime koje ce se uskoro verovatno takodje izgubiti.
Jugoslavija ma sta ko o njoj mislio nije bila samo drzava. Bila je to i zajednica naroda i ljudi. Nije podjednako odgovarala svima, ali nije bila ni samo vestacka tvorevina, ni »tamnica naroda« kakvom su je nazivali neki njeni protivnici. Nije mogla vekovati, ali se nije morala ugusiti u krvi i nasilju. Neke njene nesumnjive modernizacijske vrednosti ostace da postoje, makar »u ukinutom obliku« (Hegel) i u nezavisnim drzavama koje su nastale na njenim rusevinama. U svom osmodecenijskom trajanju bila je i Aleksandrova i Titova, i unitarna i decentralizovana, i autoritarna i samoupravljacka... Propala je zato sto nikada nije uspela da postane istinski demokratska. A samo kao takva je imala sanse da se, posle pada Berlinskog zida sa sest njenih drzava zajedno ili pojedinacno ulije u demokratsku integraciju ujedinjene Evrope. Da je tako bilo, cetvrt miliona gradjana Jugoslavije bi ostalo u zivotu, ne bi bilo izbeglica i materijalne i moralne pustosi. Uz sve njene nedostatke, bila je to drzava za sve Srbe, sve Hrvate, Muslimane... Utoliko je apsurdnije sto je Srbija, kojoj je najvise odgovarala, najpresudnije uticala na njen nestanak i sto se u njoj olako poverovalo da je Jugoslavija antisrpska tvorevina. Za stvaranje Jugoslavije bili su potrebni svi, a za njeno rusenje bila je dovoljna i sama Srbija, a nije, uostalom, bila jedina.
Na kraju svega, ne treba je vise ni zaliti ni kuditi. Ni sada ne moramo svi da mislimo isto o opravdanosti nastanka ili neizbeznosti nestanka Jugoslavije ali nema vise razloga da ne mislimo svi isto o njenoj definitivnoj okoncanosti. Treba je prepustiti pravednom sudu istorije, da ne bi, i kao konacno mrtva, smetala zivima da se, sada bez nje, bolje razumeju, saradjuju i postuju.
Deo straha od obnove Jugoslavije je i otresanje razvijenijeg dela bivse zajednicke drzave od Balkana, kao prostora nizeg civilizacijskog ranga. Balkansko poluostrvo nije geografski i civilizacijski definisan prostor bivse Otomanske imperije. Nema crte koja precizno omedjava takve istorijske, politicke, privredne ili kulturne granice, koje se uostalom ni medjusobno ne poklapaju. Zato je i elitisticko omalovazavanje Balkana samo jedan vid straha od evropejske ideje o zajednistvu.
Zajednicka pripadnost Evropi, OEBS-u, Paktu stabilnosti, namece opstevazece standarde celom regionu jugoistocne Evrope, na osnovu kojih ce se brze i lakse afirmisati sve vrednosti koje proizlaze iz prirodne povezanosti geografije, komunikacija, infrastruktura, jezika, kulture... Besmisleno bi, koliko i uzaludno, bilo olako se odricati tih bogomdanih prednosti za sve, bez opasnosti po bilo koga, zbog iracionalnog straha od uskrsnuca Jugoslavije. Najvise strahuju u stvari oni kojima je etnicki cista, nacionalna drzava ostala vrhovni ideal. To su isti oni kojima je oduvek smetala medjunarodna komunikacija, multikultura, srodnost jezika i bliskost mentaliteta, rodjacke veze i mesoviti brakovi. Njima smeta sto se knjige i novine citaju bez prevoda, oni se osecaju ugrozeni u svetu bez granica.
Integracija je civilizacijska presuda, a ne proizvoljna politicarska kombinacija. Dovoljno je samo ne ometati prirodne tokove komunikacija, pa ono sto nastane kao rezultat nece biti nikakva nova Jugoslavija, iako ce i dalje smetati onima koji vise vole provincijalnu samodovoljnost nego evropsku integraciju, koji vise vole svoju nacionalnu velicinu u malom svetu nego veliki svet.
Strah od povampirenja Jugoslavije nije nista drugo nego iracionalno protivljenje modernizacijskim imperativima integrisane Evrope i globalizovanog sveta.
 


© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar