Prosle godine se u svakom nasem podrumu odvijao komad »Ludilo udvoje«, zatim ludilo utroje i tako dalje... Sve dok panika ne bi izazvala – opste ludilo.
U uslovima katastrofe ljudski ego enormno narasta, a strah i zebnja neprestano ga pothranjuju. Ubrzo postaje slican pecurki koja je razorila Hirosimu. Ne, ne moze me promasiti! Gde god da gadjaju pogodice bas mene! Ovako zastrasen postajem meta koju je nemoguce promasiti!
Nismo obracali paznju na zvezdano nebo nad nama sve dok se nije ispunilo zlim ocima. Gore ima vise vojnih satelita nego zvezda! Odozgo nas ne posmatra samo Bog, nego i ledene neprijateljske oci. Sta li ih interesuje? Sta to vazno i zanimljivo mogu videti?! Svadjamo se! Sve cesce se svadjamo! Mrznja nas truje i opija... Sve to je tako obicno, nista vazno... Sta li ih navodi da tako pazljivo nadgledaju nasa jadna Ja koja se naduvavaju i pulsiraju kao gljive posle kise? Baloni naliveni strahom klate se iznad nasih glava i svakome otkrivaju nase pozicije. Nismo li deo nekog eksperimenta? Uzimaju nas za zamorcice a da o opitu ne znamo nista...
Mnoge slike, stvari, zvuke, hteli bismo sto pre da zaboravimo, ali ne ide to tako lako. Bolne rane na dusi ne zaceljuju se tako lako. Komad »Ludilo udvoje« podseca nas na ono sto smo zeleli da zaboravimo, zauvek. Nas zaborav mlak je i pitak, u njega jos uvek malo sta staje.
Bombe, nazalost, nisu bacane samo da ruse, nego i da grade. Ali sta da grade? Jednu ogromnu gradjevinu straha, ludila, beznadja. Jednu ludnicu – misolovku. Jednu tamnicu u koju se nasa kuca pretvorila. Sada je ona Kuca tame. Kuca ludila. Kuca straha.
Tesko je sa Joneskom. On spravlja gorki koktel od jala, pa tako i sada i ovde. On se nikada nije libio da govori do kraja otvoreno. Previse direktno, previse jasno. Govori li to on o nama? Igrajuci se on lako pogadja sva nasa bolna mesta. Njegove recenice ociscene su od svih suvisaka, ogoljene toliko da sadrze samo esenciju. Nista osim smisla. Jonesko je prividno hladan, a u dubini njegovog dijaloga otkrivamo slojeve vrelih, sjajnih paradoksa. Jonesko je sampion igara recima. U njegovom komadu lomi se i zvoni sva ona skalamerija, ali i fina mehanika antiteatra.
Postavka »Ludila udvoje« Ljubivoja Tadica pokazuje koliko je Jonesko uvek aktuelan. Tadic je pronasao odlican kljuc za novo citanje Joneska. »Ludilo udvoje« je jedna sofisticirana predstava uradjena sa puno ljubavi, znanja i teatarskog iskustva. Na sceni pleni Tadiceva vedrina i lakoca sa kojom on igra Joneska. Njegove asocijacije na nasu situaciju nisu pateticne. Podsecanje na proslu godinu, iako bolno, vise je stilizovani umetnicki cin nego optuzba, nego lamentiranje.
Politicki i angazovani teatar ponovo trazi mesto kod nas. »Ludilo udvoje« je predstava, jedna od mnogih, koje ce se uskoro igrati na repertoarima domacih pozorista. Publika ima problem sa predstavama kakva je »Dijalog u paklu« ili »Ludilo udvoje«, jer jedno je ziveti apsurd svaki dan, a drugo je suociti se sa istom temom i atmosferom u teatru. Rane su jos otvorene, oziljci su jos bolni, ali ipak – ono sto se mora reci danas ne ostavljaj za sutra, reci, kazi!