Modernizacija, urbanizacija i jacanje gradjanskog sloja u jugoistocnoj Evropi jasno moze da pokaze ova pomalo apstraktna »pravila« kulturne promene. Problemi urbanizacije i stvaranja gradjanskog drustva u post-socijalistickoj jugoistocnoj Evropi cesto su se pripisivali nepostojanju gradjanske klase ili njenom dugom suzbijanju. Ovo tumacenje svakako nije u potpunosti pogresno, jer je stvaranje urbane burzoazije na Balkanu pocelo kasno, tek posle 1880. godine, ali cini se da ovakvo tumacenje ne zahvata srz problema, a to je priroda te gradjanske klase. Sudeci prema novijim istorijskim istrazivanjima, evropska burzoazija ne moze se definisati prevashodno kao stalez ili kao klasa, jer je imala isuvise slab zakonski status da bi bila stalez, a bila je i isuvise heterogena da bi bila klasa. Kako su pokazali Kocka, Niperdaj, Bauzinger i drugi, »burzoazija« se pre – i to u svojoj sustini – moze definisati preko kulture, preko specificnog nacina zivota (upor. Kocka 1987). Od XIX veka, burzoazija je svoju uniformnost crpela uglavnom iz »zajednickih vrednosti, a u isto vreme i specificnih matrica tumacenja i vrednosti, mentaliteta i ‘kulture’«, kako je primetio Jirgen Kocka (Kocka 1987: 43). Ona je zamenila drustvo ancient régime-a, i zamenila je crkvu (Nipperdey 1987: 147).
Sta su bili elementi ove nove »kulturne formacije«? S jedne strane, bio je to citav sistem materijalne kulture i nacina ponasanja, ali su daleko vaznije njegove mentalne i eticke osnove. Navescu ovde najvaznije elemente (na osnovu navedene literature), kako bismo dobili osnov za analizu situacije u jugoistocnoj Evropi:
• veliko postovanje prema individualnim dostignucima, usmerenost na uspeh;
• pozitivan stav prema redovnom radu, kao i radna disciplina;
• snazan radni etos (u smislu u kom je Maks Veber koristio taj termin), etos duznosti i ispunjenja zadatka;
• naglasak na planiranju, ekonomisanju vremenom, i usmerenost ka buducnosti;
• racionalna ekonomija i ekonomski nacin razmisljanja;
• zahtev za ekonomskom i socijalnom nadoknadom i uticajem;
• karakteristican naglasak na racionalnosti i prosvetiteljstvu, »racionalnom diskursu« i »razumnom ponasanju«;
• visok stepen kontrole afekata (»civilizacija« u smislu u kom Norbert Elijas koristi taj termin /Elias 1969/);
• (racionalan) nacin zivota, obelezen umerenoscu i pouzdanoscu (»Biederkeit«);
• specificna predstava o porodici kao intimnoj drustvenoj jedinici koju na okupu ne drzi toliko konvencija koliko emocija;
• specificna uloga zene u primarnoj porodici, kao i seksualni moral koji se iz te uloge izvodi;
• dihotomija izmedju porodice kao unutarnjeg prostora privatnosti koji i zakon stiti, i formalizovane javne sfere (npr. u udruzenjima, anonimnim grupama; upor. Habermas 1962);
• zelja za dobrovoljnim ispunjavanjem zajednickih zadataka, npr. u klubovima i udruzenjima, na lokalnom nivou i u politici;
• potpuna nadmoc pismenosti i citanja (npr. novina) u odnosu na usmenost;
• veoma velika vaznost koju obrazovanje i sistemi obrazovanja imaju za razumevanje sveta, ali i za drustvenu interakciju (npr. »konverzacija«);
• veliko postovanje prema naukama (»znanje je moc«);
• postovanje estetske kulture, likovnih umetnosti, knjizevnosti, muzike itd. (»burzoaska kultura« u uzem smislu reci);
• velik znacaj simbolickih formi javnog prikazivanja, komunikacije i svakodnevnog ponasanja, poput konverzacije, ponasanja za stolom, »salona«, prefinjenosti, titula, pozdravljanja i obracanja itd;
• specifican, »otmen« nacin zivota, usredsredjen na gradove, kao i odgovarajuca
• materijalna kultura (urbana struktura, arhitektura, kuce, namestaj, odeca, moda, kulinarstvo itd.),
• urbani oblici zabave, dokolice i uzivanja (opera, pozoriste, galerija, muzej, park, zooloski vrt, kafe, ples, sportovi), i
• posebni oblici proslava i praznika (Bozic kao praznik porodice i privatnosti; gradjanska vencanja, jubileji).

Ova lista bi se svakako mogla i produziti. Cak i ako moramo da priznamo da navedeni elementi nisu bili prisutni u svakom periodu i u svim zemljama, ipak nema sumnje u to da je ova kultura u XIX veku toliko dobila na snazi i privlacnosti da je postala glavni model za gotovo sve klase u Evropi, pa i van nje: sitna burzoazija, radnici i zemljoradnici trudili su se da je prihvate koliko i delovi plemstva. U XX veku proces »jacanja gradjanske klase« otisao je cak i dalje, posto je burzoaska kultura postala uzor za moderno drustvo srednje klase.
Burzoaska kultura nije se uvek prihvatala u potpunosti, cesto i iz ekonomskih razloga, posto je burzoaski nacin zivota zahtevao odredjene troskove. U pocetku se on prihvatao samo parcijalno, u pojedinim sektorima ili uz odredjene izmene – na primer, radnici su krajem XIX veka na svoj nacin menjali burzoaske navike stanovanja (upor. Asmus 1982). No, vazno je reci da su u najvecem delu Evrope doslovce sve klase konacno usvojile osnovna merila ponasanja i vrednosti burzoaske kulture, i to preko procesa obrazovanja, disciplinovanja i »civilizovanja« sitne burzoazije, radnika i zemljoradnika. Stoga mozemo govoriti o »jacanju gradjanske klase« na mentalnom planu, dok su fenomeni povrsnog prihvatanja burzoaskih normi ostali izuzetak, ogranicen na relativno kratke prelazne periode.

*) Iz: Klaus Rot, Slike u glavama, prevela Aleksandra Bajazetov-Vucen, Biblioteka XX vek, Beograd 2000, str. 218–221.