Milorad Vucelic, prvi covek Radio TV Srbije do 1995. godine, je metafora ratnohuskackog perioda RTS-a. Njegovom zaslugom jezik mrznje, lazi i rata dosegao je granice paroksizma, po cemu je RTS postala cuvena. Sa 1300 radnika RTS-a (od kojih je 800 bilo clanova Nezavisnog sindikata), koji su se suprotstavljali zlocinackoj politici Slobodana Milosevica, Vucelic se obracunao tako sto ih je izbacio na ulicu. Nimalo socijaldemokratski, kako sebe danas prikazuje. Sa Milosevicem, koga je svuda pratio, razisao se posle sklapanja Dejtonskog sporazuma kojim je stavljena tacka na ratnu politiku. Bio je veci ratobornik nego i sam Milosevic, ali danas tvrdi da se samo borio za srpski nacionalni interes. Opet u duhu socijaldemokratije?
Namirisavsi vreme promena, Vucelic se opet pojavio u javnosti. Iz veceri u vece na TV ekranima drzavnih i nezavisnih TV stanica pere svoju nacionalisticku i ratobornu biografiju verujuci da sto javnije to cini, uspeh moze biti veci. Mozda ce mu to i uspeti pored nevestih i nespremnih voditelja emisija. Njegova nova biografija vec ima fleke. U politicki zivot vraca se preko partije za koju kaze da je socijaldemokratska, iako ni on ni njegovi partijski kompanjoni nisu ni za jotu promenili svoja nacionalisticka uverenja, po kojima su nasiroko poznati. Novine pisu da je kupovao bonovima potpise ljudi za izborne kandidature svojih pristalica. Najzad, sam Vucelic prica kako je njegova stranka uspostavila odnose sa jednom austrijskom sestrinskom partijom i da se nada da nece proci mnogo vremena kada ce njegova stranka biti primljena u Socijalisticku internacionalu. Oni koji nesto znaju o toj organizaciji znaju da u nju ne mogu da udju nacionalisti. Osim toga, postupak za prijem traje godinama, a za ozbiljnu kandidaturu najmanje je dovoljno da se partija nazove socijaldemokratskom.
Put Vucelicevog povratka u javni i politicki zivot zasut je lazima, sracunatim da banalizovanjem govora zatre tragove necasne proslosti. Kada ga je novinar BK TV pitao da objasni neke detalje iz svoje biografije koji izazivaju nedoumice, Vucelic samo kaze »naravno, tu ima nekih protivrecnosti« i nastavlja da govori o temi koja s pitanjem nema veze. On se toplo i reklo bi se, po glasu, podatno slaze sa Kostunicom o potrebi govora diplomatije (povodom dogadjaja na jugu Srbije), preporucujuci se novom vodji, a podavao se starom kada je trebalo govoriti jezikom mrznje. Vucelic je sada i protiv razbijanja federacije Srbije i Crne Gore, iako je zdusno radio na unistenju bivse. Zaboga, on tamo u Crnoj Gori ima tetke, ujake i striceve, a sam je dete iz mesovitog braka Vojvodjanke i Crnogorca. Zasto Vucelic nije mislio na mesovite brakove i rodbinu dok je rukovodio mrznjom i lazima na RTS dok je bio njen rukovodilac?
U jednoj drugoj TV emisiji, na podsecanje na jezik mrznje Vucelic je svu krivicu bacio na Hrvate, Muslimane i ostale. Nacin na koji je branio Srbe (a u stvari sebe) vratio nas je u ono isto vreme iz kojeg sam pokusava da pobegne, mada mu to, ma koliko se upinjao, tesko polazi za rukom. Ima neko koga Vucelic nikako nece moci da obmane, i od cijeg suda nece moci da pobegne. To su roditelji vojnika koji su poginuli u ratovima, koji traze odgovornost vinovnika.
U medjuvremenu, Vucelic se sepuri na ekranima, a njegov podanik i sluzbenik Milorad Komrakov nasao se ovih dana pred Sudom casti UNS-a, iz kojeg ce verovatno biti iskljucen. Ako Komrakov nije zrtveno jagnje, Vucelic bi takodje morao da odgovara pred istim sudom. Nece valjda i on biti nedodirljiv poput sefa DB-a Radomira Markovica ciji ostanak na funkciji izaziva opravdana pitanja o tome ko vodi drzavu – politika ili policija.