Milan Sahovic

Posle obaranja Milosevicevog rezima na izborima 24. septembra i bunta 5. oktobra, SRJ se nasla odjednom u novoj situaciji. Stvoreni su pocetni uslovi za realizovanje demokratskih promena u unutrasnjem politickom zivotu, za ustavno preuredjenje, resavanje opstanka zajednice Srbije i Crne Gore, kao i za izvlacenje zemlje iz ekonomskog kolapsa u kojem se nalazi. Posle prevremenih izbora u Srbiji, koji nas ocekuju 23. decembra, slozenost ovih zadataka manifestovace se bez svake sumnje u mnogo konkretnijem i sveobuhvatnijem vidu. Samo sto ce resavanje pomenutih pitanja zahtevati duzi period vremena nego sto izmaltretirana javnost i osiromaseni najsiri slojevi gradjana nase zemlje ocekuju kao ucesnici i ocevici istorijske pobede demokratskih snaga. S tim sto odmah treba reci da se promena medjunarodnog polozaja SRJ, do koje je takoreci automatski doslo, mora shvatiti kao preduslov koji moze vodjenjem odgovarajuce spoljne politike i diplomatske akcije da utice na sto brze izvlacenje zemlje iz pogubnog polozaja u koji ju je doveo Milosevic.
SRJ je sada punopravna clanica Ujedinjenih nacija, OEBS-a, Pakta za stabilnost jugoistocne Evrope i usko saradjuje sa Evropskom unijom. Svesrdno je prihvacena u Skoplju u zajednicu balkanskih zemalja, obnavlja diplomatske odnose sa velikim silama, prekinute zbog vojne intervencije NATO-a i saradnju sa drugim drzavama, postavila je zahtev za prijem u Savet Evrope. To je bila pozitivna reakcija, izraz priznanja odlucnosti Srbije i snage akcija kojima su najsiri slojevi njenih gradjana ustali protiv Miloseviceve politike represije, ekonomske eksploatacije u zemlji kao i koriscenja sile i njenog izolovanja, kao i SRJ kao celine, od sveta. Tako je potvrdjeno opredeljenje za demokratiju.

Promena generalnog koncepta

Razume se, analiticari koji ce se baviti nasim vremenom, ukazace s pravom na uspeh napora Demokratske opozicije Srbije (DOS), G17 plus, nase omladine iz Otpora. Osim toga, mora se narocito podvuci izuzetna uloga nevladinih organizacija i drugih demokratskih inicijativa. One su od prvih dana nacionalistickog divljanja na prostorima bivse Jugoslavije zahtevale prekid krvoprolica i mirno, demokratsko resavanje svih sporova. Ne treba zaboraviti ni to da su u poslednje vreme Evropska unija, a i SAD, i pored povremeno kontradiktornih i nejasnih koraka (ne moze se zaboraviti neodgovorna upotreba oruzane sile NATO-a, krsenjem Povelje UN i opsteg medjunarodnog prava) doprinele efikasnom delovanju demokratskih snaga Srbije. Pre ili kasnije moralo je doci do obaranja Milosevicevog rezima, cija je aktivnost njega i njegove saradnike (u koje ubrajam i Karadzica i Mladica) dovela do liste trazenih medjunarodnih ratnih zlocinaca, a trebalo bi sve koji su u zemlji ucestvovali u kradjama, finansijskim i drugim nezakonitim radnjama da dovede do suda.
Konkretan pogled na radikalnu promenu u medjunarodnom polozaju SRJ, medjutim, omogucava da se utvrdi, uz sve isticanje uticaja demokratskog opredeljenja naroda i akcije demokratskih snaga, da je do nje doslo odmah posle prvih izjava predsednika Kostunice datih posle stupanja na duznost. Javno izrazeni stavovi o spremnosti SRJ da postuje preuzete medjunarodne obaveze, Povelju UN, dokumenta OEBS-a, Dejtonsko-pariski sporazum o BiH, Rezoluciju 1244 (1999) Saveta bezbednosti o Kosovu, o uspostavljanju saradnje sa Medjunarodnim krivicnim tribunalom u Hagu, o odricanju od insistiranja na kontinuitetu u pregovorima o sukcesiji, imali su odlucujuci znacaj. Orijentacija na brzo resavanje spornih pitanja u odnosima sa novim drzavama nastalim posle raspada SFRJ kao i na demokratsko uredjenje odnosa izmedju Srbije i Crne Gore doprinela je sa svoje strane, takodje, donosenju zakljucka o spremnosti SRJ da konstruktivno deluje u regionalnim i evropskim okvirima (a samim tim i na univerzalnom planu), u skladu sa svojim mogucnostima, na prevazilazenju razornih efekata jugoslovenske krize i ukljucenju SRJ u savremene integracione procese. 
Izjave predsednika Kostunice morale su da dovedu do pozitivne reakcije medjunarodne zajednice. One su bile nedvosmislen pozitivan odgovor na zahteve od cijeg je prihvatanja zavisio prekid izolacije SRJ. Izrecene od strane njenog predsednika, kao najviseg predstavnika zemlje, one su bile akt kako politickog tako i formalnog, sa stanovista medjunarodnog prava, preuzimanja obaveza o njihovom sprovodjenju. Sadrzina ovih izjava pravno obavezuje SRJ nezavisno od toga sto u svakodnevnoj praksi moze doci do razlicitih varijacija u njihovom tumacenju. One su utvrdile trasu daljeg toka spoljne politike i diplomatske akcije demokratske SRJ u doglednom periodu vremena.
S obzirom na slozenost pitanja koja stoje pred SRJ, i hitnost njihovog resavanja, tesko unutrasnje politicko i ekonomsko stanje, generalni koncept vodjenja spoljne politike i diplomatije mora da se promeni u skladu sa njenim izmenjenim medjunarodnim polozajem. Tesko da se u jednom kratkom clanku moze o tom konceptu sistematski i svestranije raspravljati. Moguce je, ipak, skrenuti paznju na neke od osetljivih aspekata zadataka koji danas stoje pred njima. Nasa javnost treba da bude upoznata, slusajuci svakodnevno o pomenutim zadacima, o mogucnostima i putevima njihovog resavanja.

Nepotrebno insistiranje na kontinuitetu

Brz i nekonfliktan prijem u Ujedinjene nacije, do kojeg je doslo bez ikakvih teskoca, zasluzuje zbog svoga znacaja podrobnije objasnjenje. Ovaj akt je direktne negativne posledice Miloseviceve spoljne politike anulirao zahvaljujuci izjavi SRJ da je spremna da u skladu sa odlukama svetske organizacije resava svoje medjunarodne probleme. Specificna tezina orijentacije na vodjenje miroljubive spoljne politike dosla je na ovaj nacin do punog izrazaja. Upravo se na ovom primeru moze videti da pozivanje na miroljubivu politiku ne treba shvatiti kao praznu parolu, vec da ona predstavlja jedan od dominantnih parametara postojeceg sistema medjunarodnih odnosa i medjunarodnopravnog poretka.
Zahtev za prijem SRJ odlagan je godinama zbog navodno principijelne pretenzije na preuzimanje zamrznutog mesta SFRJ na bazi kontinuiteta. Pozivanje na kontinuitet bilo je jedan od glavnih stozera Miloseviceve spoljne politike. Korisceno je u pregovorima o sukcesiji u kojima ce konacno biti gurnuto u drugi plan zbog svog kontraproduktivnog dejstva. I pri resavanju pitanja priznanja u nastojanju da dodje do normalizacije odnosa sa Hrvatskom i Makedonijom, nadjen je izlaz u pozivanju na kontinuitet sa Srbijom i Crnom Gorom, sto se moze prihvatiti jer su one jedine clanice SRJ. Pri tom, kontinuitet sa SFRJ nije uopste pomenut. Kontinuitet SRJ sa SFRJ nije u UN mogao biti prihvacen jer za ovo nije bilo ni uslova. SFRJ se raspala, a u UN nije bilo pravog presedana za resavanje takvog slucaja. Naime, Generalna skupstina je odavno odlucila da ukoliko dodje do sporova povodom zahteva za prijem, odluke donosi u skladu sa njihovom specificnom prirodom. Mesto SFRJ bilo je zamrznuto iz razloga politickog oportuniteta da bi se omogucilo SRJ da se predomisli kao jedina drzava naslednica koja nije podnela zahtev za prijem. To je bilo jos 1992, a Milosevicu je ocevidno odgovaralo da ostane van svetske organizacije racunajuci da mu to omogucava vecu slobodu akcije. Videli smo do kakvih posledica je to dovelo u odnosu na nasu zemlju, zrtve oruzanih sukoba na prostorima bivse Jugoslavije, raspad ekonomskog sistema, izolaciju itd. Istovremeno treba znati da se u praksi medjunarodnog prava pitanje sukcesije resava pragmaticno na osnovu saglasnosti zainteresovanih strana. Ne postoje cvrsta pravila u ovoj oblasti osim zahteva o pravicnoj raspodeli i sporazumevanju. Najocigledniji danasnji primer predstavlja resenje pitanja sukcesije u slucaju Sovjetskog Saveza. Primenjene su dve metode. Zbog potrebe da Rusija ostane stalna clanica Saveta bezbednosti zemlje naslednice prihvatile su teoriju »secesije« sto je omogucilo da Rusija postane naslednica Sovjetskog Saveza. U odnosu na podelu imovine i dugova doslo je do sporazuma da se prihvati teorija »raspada«, tako da su sve nove zemlje dobile odgovarajuce delove nasledja (Deklaracija iz Minska i Sporazum iz Alma Ate).
U stvari, insistiranjem na kontinuitetu samo je iskomplikovano pitanje prijema u UN. Prijem u UN kao uostalom i u ostale medjunarodne organizacije prevashodno je politicko pitanje. U skladu sa uslovima iz konstitutivnih akata drzave clanice odlucuju da li ih kandidati zadovoljavaju. Zahtevi Povelje su veoma jednostavno formulisani. Tako se u cl. 4 utvrdjuje da clanice UN mogu postati sve »miroljubive drzave koje prihvate obaveze sadrzane u ovoj Povelji i koje su po oceni Organizacije sposobne i voljne izvrsavati te obaveze«. Posle demokratskih promena u SRJ i formalnih izjava predsednika Kostunice o novoj miroljubivoj spoljnoj politici i aktivnosti zemlje sve prepreke su otpale. SRJ je postala clanica svetske organizacije. Mi mozemo da zalimo sto se SFRJ raspala, ali ne mozemo da osporimo da smo samo jedna od naslednica. I kao nova clanica UN, u skladu sa Poveljom i savremenim medjunarodnim pravom, realno, sagledavajuci nas fakticki polozaj i fundamentalne drzavne interese, pristupimo konkretnom regulisanju otvorenih medjunarodnih pitanja, koje bi doprinelo konsolidovanju pozicije SRJ u medjunarodnoj zajednici.

Prioritetni zadaci

Nisu slucajno zahtevi za dosledno postovanje i sprovodjenje Dejtonsko-pariskog sporazuma o BiH, Rezolucije 1244 (1999) Saveta bezbednosti o Kosovu i saradnji sa Haskim tribunalom, postavljeni pred SRJ. To su, kao i uostalom svestrano regulisanje odnosa sa Hrvatskom, prioritetni zadaci koji se nalaze pred nasom spoljnom politikom i diplomatijom. Oni zahtevaju hitno preduzimanje odredjenih koraka kako bi se pojacalo poverenje prema demokratskim snagama koje su oborile Milosevicev rezim. Neophodno je sve preduzeti kako bi se moglo jasno videti da je doslo do punog diskontinuiteta u odnosu na njegove akcije i stavove koji su u potpunosti onemogucili i zamrzli njihovo resavanje u skladu sa savremenim politickim standardima i opstim medjunarodnim pravom.
Kad je rec o Kosovu, pored ulaganja napora radi uspostavljanja dijaloga sa albanskim demokratskim snagama, usmeravanje srpskog stanovnistva na zajednicki zivot sa albanskom vecinom, zajedno sa povratkom Srba, moralo bi da predstavlja drugu stranu ove iste inicijative. Drugo je pitanje uspeha ovakvih inicijativa. Izgledi za njihov uspeh sigurno bi bili povecani ukoliko bi se UNMIK prihvatio, kao glavni organ UN ciju misiju SRJ kao njihova clanica ima obavezu da prizna kao sagovornika, u naporima da se, u skladu sa Rezolucijom 1244, resava kosovsko pitanje. Opstrukcija Milosevicevog rezima, koja je postojala od trenutka usvajanja ove rezolucije, mora da ode u zaborav zeli li se konstruktivno delovati na ovom planu. Otuda se namece potreba otvaranja stalnog predstavnistva UNMIK-a u Beogradu i odrzavanja direktnih kontakata sa njegovim sefom kao predstavnikom UN. Sve bi to samo povecalo vrednost odredbe Rezolucije 1244 o postovanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta SRJ nad Kosovom, uz omogucavanje zajednickog rada sa albanskim predstavnicima na pronalazenju resenja o njegovom konacnom statusu, prihvatljivom za obe strane i medjunarodnu zajednicu. Iz ovoga ugla i saradnja sa KFOR-om koji je pod komandom NATO-a, kao jedinstven metod resavanja bezbednosnih pitanja od znacaja za srpsko stanovnistvo ali i albansku vecinu, predstavlja jedan od bitnih uslova za postizanje ovog cilja. Relativno smirenje situacije stvorene upadom teroristickih albanskih snaga u zonu bezbednosti kod Bujanovca potvrdjuje vrednost zajednickog delovanja sa KFOR-om. Kao i uostalom diplomatskih koraka preduzimanih u Savetu bezbednosti. Kosovsko pitanje je internacionalizovano i o tome moraju da vode racuna i Albanci i Srbi.
I u vezi sa primenom Dejtonsko-pariskog sporazuma o BiH isto se pitanje postavlja. Specijalne veze srpskog entiteta sa Srbijom i SRJ ne bi smele u spoljnopolitickom i medjunarodnopravnom smislu biti drugacije shvacene osim kao aktivnost koja uporedo sa njihovom medjusobnom saradnjom treba da se razvija kao jasan doprinos svestranoj izgradnji i konsolidovanju unutrasnjeg razvoja BiH u celini, kao moderne drzave clanice UN. Da ne govorimo o tome da bi ovakva jasna i konkretna orijentacija bitno doprinela povratku Srba, bosanskih izbeglica, u svoju zemlju.

Saradnja sa Haskim tribunalom

O saradnji sa Haskim tribunalom kod nas se govori i razmislja pretezno kao o unutrasnjem pitanju zanemarujuci njegove medjunarodne konotacije. Sa ponovnim otvaranje predstavnistva Tribunala umnogome se racuna kao na korak koji bi mozda mogao da zadovolji obavezu saradnje sa ovom znacajnom medjunarodnom pravosudnom institucijom. Stvar je zapravo mnogo slozenija. Kompromis oko odlaganja pitanja izrucenja Milosevica i njegovih saradnika vremenski nije ogranicen, ali je sigurno da ce pre ili kasnije ono morati da bude stavljeno na dnevni red u nasim odnosima sa medjunarodnom zajednicom. Zamagljivanje imperativa upucivanja Milosevica u Hag tvrdnjom da mu se moze, pa i mora, suditi u zemlji, pokusaj je koji ima za cilj ublazavanje njegove medjunarodne krivicne odgovornosti koja spada u nadleznost Haskog tribunala. Moraju se strogo razdvajati dela za koja bi mu se sudilo zbog krsenja ustavnih i drugih zakona u zemlji od onih vezanih za medjunarodno pravo i obaveze SRJ. Kad je rec o izrucenju Milosevica i sudjenju u Hagu u pitanju je konacna rehabilitacija Srbije i SRJ u okviru medjunarodne zajednice, posebno na prostorima bivse Jugoslavije. Jedan od najvecih, a verovatno i najznacajniji osumnjiceni za krvave oruzane sukobe na njima – o tome bi Tribunal morao doneti odluku – stao bi pred lice pravde. Samo na taj nacin poverenje medju narodima bivsih jugoslovenskih republika moglo bi ponovo da se razvija, neduzne zrtve »jugoslovenskog rata« dobile bi zakasnelo zadovoljenje, a to bi bio i pokusaj da se zacele rane njihovih najblizih. U tom slucaju ne bi bilo potrebno nikakvo izvinjenje. Da ne podvlacimo specijalno sta bi to znacilo za jacanje medjunarodne individualne krivicne odgovornosti u savremenom svetu koji tek pocinje da shvata njen dalekosezni znacaj za ocuvanje mira i postovanje ljudskih prava.
Jos uvek smo daleko od toga da se moze smatrati da ovakav pristup radu Haskog tribunala prihvataju ne samo najsiri krugovi naseg javnog mnenja, vec i veci deo nase pravnicke profesije. Trebalo bi rasplesti citav konglomerat usko nacionalistickih, politickih i pravnih argumenata, nagomilanih tokom godina, kojima se pravda odbijanje saradnje sa Tribunalom, ali i potpuno odbijanje kaznjavanja za ratne zlocine i druga krivicna dela protiv humanosti i medjunarodnog prava inkriminisana u nasem Krivicnom zakonu. Problem je zapravo mnogo siri i tice se razbijanja zacementiranih okvira naseg unutrasnjeg pravnog sistema o cijem otvaranju prema svetu tek treba raspravljati. Stvar nije u tome da se u toku izrade pojedinih zakona uporednom metodom dodje do pravnotehnicki savremenijih resenja. U pitanju je napor da se savlada dualisticki pristup odnosu izmedju unutrasnjeg prava i medjunarodnog prava, danas napusten pod pritiskom medjuzavisnosti unutrasnjeg razvoja drzave i jacanja uloge medjunarodne zajednice. Ne radi se ovde ni o nasim ustavnim odredbama koje u istu ravan stavljaju prihvacene medjunarodne obaveze sa unutrasnjim zakonodavstvom, omogucivsi sudovima da ih direktno uzimaju u obzir u svome radu. Ne naglasava se slucajno da do naseg ulaska u Savet Evrope ne moze doci brzo. U pitanju je ostvarenje pravne drzave u praksi u svim sektorima njenog zivota sto u drustvima kao sto je nase predstavlja jos uvek nedovoljno proklamovan cilj, a jos manje stvarnost.
Ovom aspektu svoje aktivnosti nasa spoljna politika i diplomatija moraju da posvete trajnu paznju. Prihvatanje Evropske konvencije o ljudskim pravima, koja pretpostavlja priznavanje nadleznosti Evropskog suda za ljudska prava, a ova podrazumeva pravo pojedinca da se obraca direktno tom sudu, ukoliko smatra da je neko od njegovih individualnih prava povredjeno ali i sprovodjenje odluka suda, predstavlja ovog trenutka jedan od urgentnih zadataka. Izrada liste medjunarodnih konvencija univerzalnog i regionalnog karaktera, prihvatanih u toku poslednjih desetak godina u cijoj izradi SRJ nije ucestvovala, i izbor onih cije bi prihvatanje bilo od znacaja za modernizovanje naseg politickog, ekonomskog i uopste drustvenog zivota, stoji isto tako pred organima koji se bave medjunarodnim vezama. Pristupanje Otavskoj konvenciji o zabrani proizvodnje, upotrebe i o unistavanju nagaznih mina jedan je od primera prioritetne vaznosti. Upravo zbog potrebe izmene stava Vojske Jugoslavije koja se izgleda tesko miri sa mogucnoscu izbacivanja ovih mina iz njenog naoruzanja. Uzmu li se u obzir medjunarodnopravni okviri razvoja integracionih tendencija na ekonomskom planu, regulisanje svetske trgovine, monetarnih kretanja, odnosno finansijske saradnje i ukljucivanje u sprovodjenje postojecih pravnih aranzmana morace da angazuje veoma intenzivno nasu diplomatiju kao sastavni deo medjunarodne aktivnosti zemlje na ovom vitalnom sektoru njenog razvoja.

Transparentnost spoljne politike

Kad je rec o spoljnoj politici i diplomatiji u novim uslovima u kojima se nasla SRJ, samo smelo oslobadjanje od balasta proslosti moze da dovede do njenog efikasnog delovanja u pravcu ukljucenja u svetske tokove. Osnovni konstitutivni elementi mehanizma utvrdjivanja i sprovodjenja spoljne politike morali bi da budu preispitani jos pre pristupanja izradi novog ustava. Jasno razgranicenje nadleznosti predsednika Republike, savezne vlade, saveznog parlamenta, ministarstva za inostrane poslove i drugih organa koji ucestvuju u odrzavanju medjunarodnih veza, kao i uloge republika, do cega bi moralo doci prvo u praksi i zatim do resenja formalizovanih u obliku odgovarajucih propisa, trebalo bi da bude jedan od ciljeva demokratizacije naseg drustvenog uredjenja. Spoljna politika i diplomatija ne smeju biti apanaza pojedinaca ili pojedinih organa na vrhu drzavne hijerarhije bez obzira na specificnost njihovog karaktera.
Nista novo na prvi pogled, ali nista ne sme da bude isto sa onim sto je nasledjeno. Iz ovog ugla gledano treba skrenuti paznju na dva momenta. Jedan se tice stvaranja novog ministarstva inostranih poslova koje bi svojom organizacionom strukturom, adekvatnim personalnim sastavom, kao i velicinom odgovaralo danasnjoj velicini zemlje i potrebi sprovodjenja sadasnjih zadataka nase spoljne politike i diplomatije. Drugi se tice transparentnosti spoljne politike i diplomatske akcije, stalnog obavestavanja javnosti o vitalnim pitanjima sa kojima se zemlja suocava u medjunarodnim okvirima. Uz stalni parlamentarni nadzor, direktno obracanje javnosti od strane najodgovornijih licnosti efikasno doprinosi obezbedjenju neophodnog poverenja i podrske bez kojih se ne moze postici stabilnost zemlje u njenom okruzenju i svetu uopste. Izjave predsednika Kostunice za javnost, kojima je izvestava o rezultatima svoje medjunarodne aktivnosti, potvrdile su jos jedanput izvanredan znacaj ove prakse zaboravljene u Milosevicevom vremenu. Personaliziranje i mistificiranje vodjenja spoljne politike pretvorilo ju je u njegov sopstveni zabran. 
SRJ se nasla na prekretnici posle izbora 24. septembra i dogadjaja od 5. oktobra 2000. Konsolidovanje koje zahteva doslednu demokratizaciju unutrasnjeg politickog zivota u Srbiji i Crnoj Gori, kao i sporazum o njihovom eventualnom daljem zajednickom zivotu, zahtevace ulaganje velikih napora i na polju spoljne politike i diplomatske akcije. Treba se osloboditi negativnog nasledstva Milosevicevog rezima i obezbediti novo mesto nasoj zemlji u svetu.

Autor je ekspert za medjunarodno pravo; bio je direktor (1972–77. i 1985–88) Instituta za medjunarodnu politiku u Beogradu.