Broj 251

Alternativa 

Uzivanje u razlicitosti

Darijan Mihajlovic je pozorisni reditelj neobicnog scenskog »rukopisa«. Jedan je od osnivaca pozorisne trupe »Torpedo«, zanimljivog doprinosa jugoslovenskoj alternativnoj sceni. Clan je Sindikata dramskih umetnika.

*

Rodjen sam 1972. u Beogradu, u porodilistu u Ulici Narodnog fronta, iz »porodicnih razloga«. Dugo posle toga nije me interesovalo pozoriste dok nisam poceo profesionalno njime da se bavim. Prosvetljenjem sam shvatio da je ono moje »polje slobode« i dan-danas se trudim da tako ostane. Rezirao sam preko 20 predstava, razlicitih i najvise u Beogradu. Poucen recima svog profesora Ljubomira Draskica »pekao sam zanat«. Osnivanjem trupe »Torpedo« stilski sam se, kreativno, moralno i na svaki nacin opredelio da se bavim takvom vrstom pozorista.

*

Jedna od vaznijih knjiga u mom zivotu bila je Politicki teatar Ervina Piskatora u kojoj se na jednom mestu kaze da je potpuno suludo biti glumac usred ratnog pokolja. Ja sam mislim da je angazovanost u pozoristu pleonazam, da pozoriste ima istorijsku ulogu. Pozoriste je tu odgovornost nekad zaboravljalo i slazem se sa onima koji tvrde da jugoslovensko pozoriste u periodu 19901995. nije bilo dovoljno angazovano, bavilo se zabavljanjem naroda. Uglavnom se samozadovoljavalo punim salama neuroticne publike koja je na predstave dolazila da pobegne od stvarnosti. Posledica je da Beograd danas ima malo pozorista u odnosu na svoju velicinu, i malo inovacija, mozda najmanje u ovom delu Evrope. I alternativno pozoriste je tezilo institucionalizaciji sto ima veze sa hrabroscu umetnika da se iz udobnosti otisnu u nekomfor trupe.

*

U »postrevolucionarnom« periodu, ako je ovo to vreme, tesko se prihvata da mora da dodje do sistemskih promena. Problem nije bio u Milosevicu, nego u nekontrolisanom Milosevicu. Tako da kontrolu onih koji ce se baviti pozoristem treba prepustiti esnafskom udruzenju, nemoguce je da se jedan covek bavi svim tim razlicitostima. U ovom vremenu i umetnici se odvajaju: ima ih koji bi da prebegnu novoj vlasti, da tako rese svoje probleme, i onih koji opominju da moralna amnezija ne znaci da moze da se dopusti i moralna amnestija. Pozoriste mora da sacuva pamcenje, kao sto je cuvalo i neke druge moralne kriterijume svih ovih vekova. Nece biti velikih promena ako nastavimo i dalje da budemo snobovi, treba da pocnemo da uzivamo u razlicitostima da se institucionalizuje sloboda izbora.

*

»Torpedo« je inicijativa. Nesto sto je kod nas bilo zaboravljeno, kreativni ljudi nisu hteli da se iskazu, jer je inicijativu ubilo samoupravljanje. Svaka nova ideja bila je stigmatizovana, slicno kao u Rusiji za vreme Staljina. Medjutim, u oktobru ove godine narodu se desilo ono sto se »Torpedu« 
dogodilo avgusta 1997. godine. Tada smo poceli da radimo i onda je zelja publike i kolega bila da istrajemo. U umetnickom smislu to mozda nije bila novina, pre je bilo uzbudljivo, ali nas je »Torpedo« ohrabrio da ostvarimo zelje koje smo skrivali radeci pre toga samo u institucionalnim pozoristima. Medju prvima smo probili blokade, i nametnute i one u glavama ljudi, pokazavsi nasu umetnost van granica Jugoslavije. Radili smo na tome da se probijemo bez obzira da li nas gledaju kao »Srbe«, kao »alternativu« i tako dalje. Kada nismo imali publiku sami smo prodavali karte na ulicama. Sada radimo velike projekte a sve je pocelo od zelje da stvari uzmemo u svoje ruke i istrajnosti da pokazemo da smo »ozbiljni«.

*

Organizaciono, »Torpedo« danas okuplja siroki front umetnika: dizajnera, muzicara, glumaca i reditelja. Dosta ljudi je proslo kroz trupu, za nama su ostale tri predstave: »Overleping«, »Zivotinjska farma« i »Etnocirkus«, nekoliko performansa, tri kompakt-diska sa muzikom iz predstava, muzicka grupa »Vrum«... Ostalo je puno festivala koje smo posetili i, sto je najvaznije, grupa ljudi koja o sebi govori kao o »torpedasima«. Najlepse je da postoje mnogi mladi ljudi na Akademiji, u Dadovu, koji sebe u buducnosti vide u »Torpedu«. U bliskoj buducnosti radicemo koprodukciju, srpsko-nemacko-svajcarsku, »Boj na Kosovu« i jedan projekat sa madjarskim pozoristem »Barka« iz Budimpeste. U planu nam je da se negde smestimo, sto je normalno za nekog ko se tri godine seljakao po razlicitim prostorima. Jos neko vreme nosicemo tu luc avangarde, ali cemo je predati drugima kada bude trebalo. Nista ne zastareva tako brzo kao avangarda.

Srdjan Popovic  



© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar