Broj 251

Dijalog 

Neistrazeno disidentsko iskustvo

Na moj ogled »Disidentska skrivalica« (Republika br. 242243), pored brojnih usmenih reakcija, tekstom je reagovao Bozidar Mandic (Republika br. 249), ceneci da je moj tekst »dobro i iscrpno uradjen«, ali da ima i »neke propuste i praznine«. Rec je, prema Mandicu, o »cetiri zanimljiva autora otpora etatizmu i drzavnim strukturama«, a to su Slavko Bogdanovic, Miroslav Mandic, Roza Sandor i Vujica Resin Tucic, koji su, zajedno s jos nekolicinom autora (Slobodan Tisma, Oto Tolnai, Zelimir Zilnik, Mirko Radojicic i dr.) pocetkom sedamdesetih godina oko novosadske Tribine mladih i izvesnih listova i casopisa stvarali atmosferu »permanentne revolucije«, zbog cega su bili napadani i kaznjavani, i zatvorom.
Prijatno je videti da neko cita ono sto pisete i lako je sloziti se s ocenom da i iza dobro i iscrpno uradjenog teksta ostaju izvesne praznine. Disidentstvo je tek jedna od neistrazenih tema, uz mnoge druge, u politickoj, kulturnoj i socijalnoj istoriji. Nesto teze je prihvatiti prigovor o propustu, kako veli Mandic, »najverovatnije nenamernom«. 
S jasnom namerom sam, jos 1972. godine, kao saradnik casopisa Filosofija, ucestvovao u pripremi i objavljivanju dokumenata o tadasnjoj represiji, i prema autorima iz Novog Sada. Dokumenti objavljeni u Filosofiji (br. 2 za 1972, str. 95118) recito svedoce o brutalnoj represiji tadasnjeg rezima. Okruzni sud u Novom Sadu, pod predsedavajucim sudijom Ranosavom Radivojem, osudio je na tri godine zatvora, 21. februara 1972. godine, studenta Rozu Sandora (1948), zbog teksta »Svakodnevni abortus« objavljenog u casopisu na madjarskom jeziku Uj symposion koji je inkriminisan za neistinito prikazivanje prilika u nasoj zemlji i za raspirivanje rasne i nacionalne mrznje. Isti sud (i sudija), 23. februara iste godine, osudio je gradjevinskog tehnicara Miroslava Mandica (1949) na godinu dana zatvora, zbog teksta »Pesma o filmu«, objavljenog u istom casopisu, a inkriminisanog za povredu ugleda drzave (i Josipa Broza Tita) i sirenje laznih vesti. Oba puta sudjeno je i uredniku casopisa knjizevniku Otu Tolnaiu (1940), zbog »nebudnosti«; osudjen je na uslovnu kaznu zatvorom. Sud se pozivao i na »ograde« izdavaca casopisa, koji je Rozu Sandora i izbacio s posla i uskratio mu stipendiju, kao i na »ograde« i osude rukovodstva omladinske organizacije. Kao otezavajuca okolnost, u presudi je navedeno i to da je Mandic »pripadao grupi omladinaca koji su imali odredjeno misljenje o umetnosti« i da »sadrzina objavljenog napisa predstavlja jedan od primera politicke diverzije i da pisanje ovog teksta pada u vreme prodora antisocijalistickih i antisamoupravnih snaga na javnu politicku pozornicu, koje uporno nastoje da stvore vestacki privid o stalnom sukobu politike i kulture i o nemogucnosti uspostavljanja sklada medju njima«.
Priznajem propust. Mogao sam koristiti citirane dokumente, tim pre sto je ovaj broj Filosofije bio sudski zabranjen tako da je javnost uskracena za inace oskudne informacije, i utoliko pre sto tada nije bilo javnih reagovanja na represiju, pogotovo u Novom Sadu. Inace, koliko mi je poznato, postoje dostupni izvori za dalja istrazivanja iskustva novosadskih disidenata. Pored dokumenata i autorskih tekstova u Indexu, Poljima, Uj symposionu, s kraja sezdesetih i pocetka sedamdesetih godina, postoje i relevantne knjige. Mislim, pre svega, na zatvorske uspomene i meditacije Miroslava Mandica, Ne, ne verujem da se ova recenica ne cuje (Knjizevna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1987) i secanja o »novosadskoj sceni« onoga vremena u knjizi Bozidara Mandica, Porodica bistrih potoka (»Prometej«, Novi Sad, 1997, str. 728).
Pored vec pomenutog propusta, priznajem da sam se u svojim istrazivanjima disidentskog iskustva kolebao ne samo oko raznih imena, nego i oko toga da li da obuhvatim i iskustva iz umetnosti i kulture. Ogranicio sam svoje istrazivanje na kritiku ideologije i politickog poretka, i to na one kritike koje imaju artikulisana stanovista i istrajavaju kroz duze vremensko razdoblje, i po cenu raznih oblika represije. Osim izvesnih naznaka moguceg istrazivanja, recimo preko dela Laze Kostica i Danila Kisa, nisam bio spreman za sire i temeljitije istrazivanje disidentstva u umetnosti i kulturi. Najvece teskoce vidim u raznolikoj gradji kontrakulture sezdesetih godina, slozenim putevima preobrazaja kontrakulture u razne oblike potkulture, kao i u suocavanju s talasima nove ideologizacije (nacionalisticke i populisticke).
U daljem istrazivanju, svakako, ne bi se moglo zaobici sada vec golemo umetnicko delovanje jednog od pominjanih autora, Miroslava Mandica. Nakon prvih naznaka u njegovim »ranim radovima«, pre zatvora, postoji bogata i dostupna gradja o njegovim projektima u proteklih bezmalo trideset godina, kako na domacoj tako, jos vise, i na svetskoj sceni. O tome vec postoji opsezna literatura. Pomenimo samo dela Miroslava Mandica: Ja sam ti je on (1984), Varsava (1986), Hodanje za poeziju (1988), Dete decak (1990), Nevini put (1992) i osam tomova Ruze lutanja, najzamasnijeg projekta »izmedju dva milenijuma«, objavljenih od 1992. do 2000. godine.
U svakom slucaju, zahvaljujem Bozidaru Mandicu sto mi je pruzio priliku da u jednom stvarnom dijalogu korigujem ne samo vlastiti tekst, vec i pristup jednoj temi disidentskom iskustvu koju i dalje smatram zanimljivom i nezaobilaznom za razumevanje nase istorije, i nadasve otvorenom za kriticka promisljanja.

Nebojsa Popov  



© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar