Da, moze se reci da ja pripadam tim mladim ljudima koji su otisli iz zemlje pocetkom rata, jer vec od 1992. godine zivim u Francuskoj, a otisao sam sa 16 godina. I mislim da mogu da vam dam moj licni stav kako je to biti »barem napola« Srbin u inostranstvu. Gresite kada kazete da je sramota biti Srbin. Da li je mozda vas bilo sramota u nekom trenutku?
Jednom narodu pripadamo zbog krvi (ili zbog zemlje). Niko ne moze da bira da li ce biti rodjen kao Srbin ili kao pripadnik neke druge nacije. Kada postajemo svesni svog postojanja, jedna od prvih aksioma je pripadnost nasoj nacionalnosti...
Pitali su me jednom zbog cega sam pravoslavac? Zato sto nisam katolik... ja sam pravoslavne vere zato sto su me krstili u pravoslavnoj crkvi. Ne bih hteo da vas gnjavim, ali ovaj paragraf je bio neophodan da bih se objasnila nasa realnost: mi ne biramo nasu nacionalnost, kao sto ne biramo zemlju u kojoj smo rodjeni ni nase roditelje.
A sta se desava dalje? Dalje mi ucimo istoriju, citamo knjige o nasem narodu, divimo se nekim njegovim kvalitetima (generalizacija), njegovoj kulturi, pa cak i njegovim sportistima (sto da ne?!). Srecni smo kada nasa ekipa pobedjuje, nesrecni smo kada bombarduju grad u kojem smo ziveli. Postavlja se dakle pitanje o nasem ucescu, doprinosu, odgovornosti. Veoma vazno pitanje ciji odgovor odredjuje da li nas je sramota sto smo Srbi ili ne. Posto ja nisam ucestvovao u bilo kakvom etnickom ciscenju, zbog cega bi mene bilo stid da kazem ono sta sam i ko sam? Da li ja treba da se stidim akcije nekog mog sunarodnika protiv koga imam suprotne stavove? Ni on ni ja nismo izabrali nasu narodnost, zbog cega onda da se ja nje stidim?
S druge strane, ja sam na neki nacin mikropredstavnik Srbije (Jugoslavije) ovde u Francuskoj upravo kao sto je i neki sportista, umetnik, naucnik ili ratni zlocinac. I meni se cini da ja vise nego korektno predstavljam Srbiju ovde vec osam godina u raznim krajevima Francuske i u raznim drustvenim krugovima (naucnim, muzickim i sportskim). Zbog cega bih se ja onda stideo samog sebe, ako sam ja »sinonim« Srbije za dosta ljudi ovde?
Ljudi koje je bila (i koje je jos uvek) sramota sto su Srbi, ti ljudi bi trebalo malo bolje da razmisle: da li su krivi ili ne? Da li su mogli da sprece zlocine? Da li su ih u neku ruku podstakli? Ako su krivi – neka ih bude stid i sramota, ali ako nisu, ako nemaju nista sebi lose da pripisu, zbog cega onda treba da ih bude sramota samih sebe?
Nisam smeo nikada da se vratim u Beograd, od mog odlaska...
I nadam se da ste potpuno shvatili sustinu mog stava, koji se godinama nadgradjivao mada ga eto sada izlazem spontano i na brzinu.