Jos se motor Bagera (iz postovanja prema ovoj razsistemogradnoj masini – veliko »b«) nije posteno ni ohladio, a neki (novi) srpski elitizam, pospan od decenijskog sna, trudi se da nikako ne ostanemo bez podela, raskola, pa i novo-stare ideologije.
Ono sto je Srbima najmanje potrebno to je ponovna indoktrinacija drustva, koja, bar prema dosadasnjim iskustvima, nikada nije bila u raskoraku s manipulacijama i zeljama i interesima manje grupe ljudi. Pri tom, uprkos silnim predizbornim obecanjima, zaboravlja se da je ova oblast regulisana Ustavom Republike Srbije, te da se, prema tome, ne moze prepustiti stihiji i neizbeznom »za i protiv«.
Rec je o inicijativi, pokrenutoj iz najvisih drzavnih krugova i vrha Srpske pravoslavne crkve, za uvodjenje veronauke u osnovne i srednje skole.
U brizi za duhovno stanje nacije, zaboravlja se da deca, makar i »sakata«, moraju i jesti; cak i voce! Na osiromasene roditelje pala je sva briga o potomstvu, o precima i svecima. I, najzad, o sebi.
Drzava tu vise dodje kao ono u sta se ne dira. Pa, u skladu s tim, pitanje zasto su najmladji sakati, gladni, zedni i bosi odgovor nije u nadleznosti vlasti i crkvenih ljudi. Ali, onog trenutka kad drzavno-crkveni zov, nekom novom (ne)prilikom, nadjaca glas razuma, deca ce dobiti mleko, odecu, obucu, ’leb i, s druge strane, pusku i »malo jace petarde«.
Tim povodom, SPC i arhijereji nisu iskazali protivljenje i rekli: »Nista na silu«, poput najavljene teokratizacije, prilicno temeljno ateiziranog drustva (»...ako razmisljanja drzave i crkve budu na istoj liniji«, Vecernje novosti, »Nista na silu«, episkop Ignatije, 26. 11, str. 2), odnosno zabrane kontrole radjanja, anatemisanja nepodobnih ili, jos gore, kontrole nad programima osnovnih i srednjih skola.
Podsetimo, crkvi nije buducnost u povezivanju s drzavom, vec u autenticnom pronalazenju puta do vernika i sirenju hriscanstva.
Otuda, uz duzno postovanje, zaista neozbiljno odzvanja propoved vladike Ignatija, vezana za mladost Srbije, veronauku i stetnost ideoloskog pristupa. »Ako sam reka’, nisam zapisa’«, voli da prepricava staru anegdotu gospodin Midic. I, bilo bi dobro da se drzao tog principa. Ovako!?
Njegove ratnicke ambicije (»Nece se resiti problem ako se dobije jedan rat, niti ce sve biti izgubljeno ako izgubimo jedan rat, jedno parce zemlje«), veza sa putnicima za Holandiju i obracun sa miroljubivim »stadom« ostali su, srecom, zapisani, pre svega u srcima roditelja cija deca nisu imala priliku da dozive da li ce da se odluce za svetovni zivot i, recimo, uvodjenje veronauke u skole, kao sto je, uostalom, nemaju ni »sakata«, gladna deca, tu, oko nas.