Sta citate
Odgovornost*
Ako bi trebalo da saberem teme koje cine srediste mog rada, nabrojao
bih tri: 1) Kritika. Kakav mora biti karakter odgovorne kritike
naseg doba, i kako je praktikovati i gajiti? 2) Drugost. Kako se
odnositi prema drugom i drugacijem – i kako to ciniti a da se drugost drugog
ne unisti ili prenaglasi? To je jedno pitanje koje se grana na sve strane,
od problema nesamerljivosti do nasih etickih i politickih odgovora na druge
kulture i etnicke grupe. 3) Dijalog. Oduvek su me zanimali karakter
i uslovi dijaloga, kao i praktican zadatak razvijanja demokratskih dijaloskih
zajednica. (...)
*
Cilj mi je da se suocim sa izvesnim, duboko uznemiravajucim savremenim
pitanjima. Naime, hteo bih da shvatim zbog cega u danasnje vreme postoji
tolika »povika« na razum, koja dolazi sa vise strana? Zbog
cega je razum navukao na sebe toliki gnev? I sta se u stvari tu napada,
kritikuje i proklinje? Zbog cega nam, kada spominjemo »razum«
i »racionalnost«, pred oci izlaze slike dominacije, ugnjetavanja,
represije, patrijarhalnosti, sterilnosti, nasilja, totaliteta, totalitarizma,
cak i terora? Ova pitanja su narocito mucna i teska kada zakljucimo da
pozivanje na »razum« vise ne izaziva asocijacije na autonomiju,
slobodu, pravdu, jednakost, srecu i mir. Ja ne bih hteo samo da shvatim
sta se tu u stvari desava, vec – sto je jos vaznije – i ono sto bi trebalo
da bude nas odgovor na ovu uznemiravajucu i zbunjujucu situaciju. (...)
*
Kristalizovani dogadjaj totalitarizma dvadesetog veka stvorio je nov, nepoznat
tip rezima, rezima koji tezi da sredstvima totalnog terora ostvari totalnu
dominaciju. Taj novi rezim totalitarizma pred nama otvara ambis radikalnog
zla, zla koje pokusava da ljude ucini suvisnim, pa cak i da iskoreni sam
pojam covecnosti. Najstrasnije je sto to cudovisno delo, taj smisljeni
pokusaj unistavanja i preobrazavanja ljudskog stanja ne trazi cudovisne
ili »zle motive«. Ono moze biti posledica plitkoumnosti – nesposobnosti
da se misli – obicnih, normalnih ljudi. I posle propasti sovjetskog totalitarizma,
i dalje nas progoni sablast radikalnog zla koje ponovo moze izbiti u nepredvidljivim
okolnostima. Ne postoji ontoloska garancija, ne postoji nikakva »cinjenica«
ljudske prirode koja bi bila garancija protiv te suvise realne mogucnosti.
Naprotiv, prva lekcija koju je iz totalitarizma trebalo da smo naucili
jeste da je iluzorno misliti da je radikalno zlo nemoguce. »Sve je
moguce«. Sveukupno misljenje H. Arent usmereno je protiv uvek prisutne,
realne opasnosti erupcije radikalnog zla. (...)
*
U Uvodu knjige The life of the Mind, Hana Arent nam saopstava da
je njena preokupacija mentalnim aktivnostima (misljenje, htenje i sudjenje)
potekla iz dva razlicita izvora. Neposredni podsticaj bila su njena razmisljanja
povodom sudjenja Ajhmanu. Najzlokobnija osobina Adolfa Ajhmana, koji kao
da je bio uhvacen u zamku sopstvenih klisea i opstih fraza, bila je njegova
nesposobnost da misli. Fenomen banalnosti zla naveo ju je da se zapita:
»Moze li se problem dobra i zla, nasa sposobnost da razlucimo ispravno
od pogresnog, povezati s nasom sposobnoscu da mislimo?«. »Da
li je aktivnost misljenja kao takva, navika da ispitujemo sve ono sto se
dogadja ili privlaci paznju, da li ta aktivnost spada u uslove zbog kojih
se ljudi uzdrzavaju od cinjenja zla, ili ih cak ‘uslovljava’ da ga ne cine?«.
(...)
*
Kada se ljudima u mracnim vremenima oduzme javni prostor »oni se
povlace u slobodu misli« (MD, p. 9; prev. p. 17). Takvo nezavisno
misljenje je »neka nova vrsta razmisljanja koja ne trazi ni stubove
ni postapalice, standarde i tradicije da bi se slobodno kretalo, bez staka,
po nepoznatom tlu« (MD, 10; prev. p. 19). Ovde dodirujemo
jednu od najdubljih tema njenog sopstvenog misljenja. Jer, bila je ubedjena
da je s katastrofalnom erupcijom totalitarizma u dvadesetom stolecu doslo
do radikalnog raskida s tradicijom. Vise se ne mozemo oslanjati na tradiciju,
usvojene kategorije i putokaze. Moramo da naucimo da mislimo na nov nacin.
Tu vrstu misljenja ona je sazela u izrazu Denken ohne Geländer
– misljenje bez oslonca. (...)
*
Misljenje koje ona opisuje i praktikuje jeste stvaralacka aktivnost
koja zahteva pamcenje, pricanje prica i mastu. Ono takodje zahteva i vrline
hrabrosti i nezavisnosti. Stavise, »sama misao izvire iz dogadjaja
prozivljenog iskustva i mora za njih ostati vezana kao za svoje jedine
orijentire« (BPF, p. 14). Videcemo kasnije da je, premda svako
istinsko misljenje trazi povlacenje iz svakodnevnog zivota i, zapravo,
zahteva samocu i mir, jedna od najvecih opasnosti misljenja iluzija da
ljudi mogu pobeci od svakodnevnog sveta pojava. To iskusenje – iskusenje
da se omalovazi doxa i da se pobegne od kontingencije promenljivih pojava
– vec dugo je inherentno filosofskoj tradiciji. To je opasnost s kojom
su »profesionalni mislioci« stalno suoceni. I to je jedan od
glavnih razloga sto H. Arent nikada o sebi nije mislila kao o »profesionalnom
misliocu«, i sto nije bila sklona da se predstavlja kao filosof,
vec kao nezavisni mislilac. (...)
*
Po njenom misljenju, glavna tradicija politicke filosofije zapocinje s
Platonom, a zavrsava se s Karlom Marksom. Ona kaze da filosofima, kada
su svoju paznju okrenuli neurednom i zbrkanom svetu politike u kojem uvek
postoji sukob razlicitih misljenja (doxai), primarni cilj nije bio
da razumeju politiku, vec da politici nametnu »apsolutne standarde«
filosofije. Medju filosofima oduvek vlada duboko neprijateljstvo prema
politici. Oni pokusavaju da pobegnu od »bezumlja« politike.
Ili pokusavaju da vladaju gradom pozivajuci se na utvrdjene, vecne, apsolutne
standarde »stvarnosti i istine«. To je tradicija ciji je izvor
u Platonovom ocajanju kada je atinski polis osudio Sokrata. Ali, H. Arent
ostro suprotstavlja Sokrata i Platona. Njen Sokrat (u tom eseju) nije neko
ko zeli da pobegne iz polisa ili njim vlada. On se »kretao
trgom, u samom sredistu tih doxai, tih misljenja... i zeleo da pomogne
drugima da izraze ono sto su i inace mislili, da u njihovoj doxa
nadje istinu« (PP, p. 81).
Sokrat je hteo da grad ucini istinitijim izvlaceci iz svakog gradjanina
njegovu istinu. Metod kojim se sluzio je dialegesthai, razgovarati
o necemu do kraja, ali ta dijalektika do istine ne dolazi unistavajuci
doxu ili misljenje, vec, naprotiv, razotkriva doxu u njenoj
istinitosti. Uloga filosofa, dakle, nije da vlada gradom, nego da bude
njegova »osica«, ne da prica filosofske istine, nego da gradjane
ucini istinitijim. Razlika u odnosu na Platona je bitna: Sokrat ne zeli
da obrazuje gradjane, koliko zeli da poboljsa njihove doxai koje
konstituisu politicki zivot u kojem on ucestvuje. Majeutika je za Sokrata
politicka aktivnost, razmena, koja se zasniva na strogoj jednakosti, i
ciji se plodovi ne mogu meriti rezultatom dolazenja do ove ili one opste
istine (PP, p. 81).
Sokrat je svoje sugradjane hteo da podstakne da postanu mislece
licnosti. Misljenje se manifestuje u govoru (logos). »Za Sokrata
je glavno merilo coveka koji istinito govori sopstvenu doxu ‘da
bude u saglasnosti sa samim sobom’ – da ne protivreci sam sebi i da ne
govori protivrecne stvari...« (PP, p. 85). Misljenje za Sokrata
trazi dijalog sa samim sobom. No, cak i u tom unutrasnjem dijalogu u kojem
sam dvoje-u-jednom, »ja nisam potpuno odvojen od pluraliteta koji
jeste svet ljudi...« (PP, p. 88). Kod Sokrata postoji »svest
da je covek mislece i delujuce bice u jednom, naime, bice cije misli uvek
i neizbezno prate njegova dela, i da je to ono sto popravlja ljude i gradjane.
Osnovna pretpostavka tog ucenja je misao a ne delanje, zato sto ja samo
u misljenju ostvarujem dijalog dvoje-u-jednom koji ja jesam« (PP,
p. 89). (...)
*
Saznanje se prvenstveno bavi istinom, dok se misljenje bavi smislom.
Uspeh saznanja je stvaranje opipljivog proizvoda, znanja. Misljenje, medjutim,
nikada ne daje takav rezultat, a njegov »uspeh« se meri sposobnoscu
da unisti to sto misli i da pocne da misli iznova. Da bi razjasnila sta
misli, H. Arent se poziva na Kantovu distinkciju izmedju Verstand
(razum) (za koji insistira da se prevodi kao »intellect« /intelekt/
a ne kao »understanding« /razumevanje/) i Vernunft (um).
Ono sto sticemo zdravim razumom (»common sense«), naukom, pa
cak i filosofijom (tradicionalno shvacenom kao forma episteme ili
scientia), jeste znanje. Postoji duboka zedj za takvim znanjem,
ali postoji i potreba da se misli – da se misli s onu stranu
onoga sto mozemo znati. Sposobnost misljenja koju Kant zove Vernunft
(um), nesto je sasvim razlicito od saznanja, koje traga za istinom. Misljenje
je sposobnost kojom postavljamo pitanja na koja se ne moze odgovoriti,
ali to su pitanja koja moramo da postavimo. To je sposobnost kojom pokusavamo
da dokucimo smisao svega sto susrecemo. A u potrazi za smislom nema
(niti moze biti) kraja. Naravno, traganje za znanjem i istinom, i traganje
za smislom nisu nepovezani. Naprotiv, iako ne smemo da poistovetimo ili
pobrkamo misljenje i saznanje, istinsko saznanje je nemoguce bez
misljenja, a samo misljenje pretpostavlja saznanje.
Postavljanjem neresivih pitanja o smislu ljudi se uspostavljaju
kao bica koja postavljaju pitanja. Iza svih kognitivnih pitanja na koja
ljudi nalaze odgovore vrebaju ona neresiva koja se cine potpuno beskorisnim
i koja su oduvek smatrana takvim. Vise je nego verovatno da ce ljudi, ako
ikada izgube nagon za trazenjem smisla koji zovemo misljenjem i prestanu
da postavljaju neresiva pitanja, izgubiti ne samo sposobnost da stvaraju
proizvode misljenja koje nazivamo umetnickim delima, vec i sposobnost da
postavljaju sva ona resiva pitanja na kojima se zasniva svaka civilizacija
(LM I, p. 62).
*) Iz: Ricard Bernstin, Odgovornost filozofa, Beogradski krug,
Beograd 2000, str. 9, 15, 405, 408, 410, 412, 413–414, 417–418.
|
