Zoja Jovanov

Oko 60 odsto stanovnika Srbije je siromasno, a 20 odsto ekstremno siromasno. Buduci da je najveci deo te populacije glasao na septembarskim saveznim i lokalnim izborima, mirne duse se moze reci da je socijalno najugrozeniji sloj drustva, predvodjen novom politickom elitom, zbacio Milosevicev rezim i otvorio prostor za promene. Tokom dva meseca posle smene vlasti u SRJ gradjani su stekli politicke i ljudske slobode ciji javni izraz ima samo po jednu karakteristiku. Od politickih sloboda, to je otvoreno slavljenje i zastupanje demokratije, a od ljudskih – zivot bez straha od represije. Od ekonomskih sloboda koje je nova vlast za to vreme omogucila gradjanima takodje je uocljiva samo jedna – primanje strane pomoci bez bojazni da ce ih neko optuziti da su NATO placenici. Sloboda da kupuju i prodaju devize u bankama po stabilnom kursu, za vecinu gradjana je simbolicna, jer sirotinji je svejedno da li ono malo crnog porodicnog fonda drzi u hrani ili u markama. Sve ostale slobode, kao sto je recimo ona novinarska na istinito javno informisanje, jos su u fazi »sticanja«.

Socijalni rat ili mir

U svakom slucaju, od oktobra je struktura korisnika socijalne pomoci promenjena. Kako kaze dr Rade Dubajic, generalni sekretar Crvenog krsta Jugoslavije, strana humanitarna pomoc je godinama uglavnom bila namenjena izbeglicama i raseljenima, a od tog meseca i ostalom socijalno ugrozenom stanovnistvu. Ova organizacija je za dva meseca nove vlasti prosledila do gotovo milion korisnika 34 000 tona pomoci, uglavnom hrane, sredstava za higijenu i lekova. Uz to, oko 100 000 socijalno ugrozenih koristi obroke narodnih kuhinja. Uporedo sa narastanjem siromastva, posle pada Milosevica, gradjani su javno (preko sindikata, strajkackih odbora ili kriznih stabova u preduzecima) poceli da insistiraju na promeni ekonomskog sistema i u tom smislu se nudili kao akter sveta rada. Prema istrazivanju Centra za politicke alternative, primetno je hladjenje nacionalnih strasti i narastanje teznji za radom. Posle septembarskih izbora samo 20 odsto anketiranih gradjana izjavilo je da se identifikuje sa svojom etnickom grupom, dok je pocetkom 90-ih to ucinila polovina ispitanika. Identifikaciju sa grupom sve vise ljudi ponovo vezuje za profesiju. Drugim recima, okrece se svetu rada, ali je veliko pitanje da li ce od plata u ruiniranoj privredi moci da prezive. Predizborno obecanje DOS-a da ce prosecna zarada u iducoj godini porasti na 250 maraka sve vise se klima sto nova vlast dublje ulazi u institucije sistema, odnosno u stvarne probleme ekonomije. Savezni premijer Zoran Zizic vec je najavio da ce ostvarivanje zarada biti vezano za realan rast proizvodnje roba i usluga. Iako ekonomski program zemlje za 2001. jos nije donet, vec na osnovu prvih prognoza strucnjaka o privrednim kretanjima jasno je da ako plate budu »po Zizicu«, samo od rada ce malo ko moci da zivi.

Biraci u drugom planu

Potiskivanje radnika u drugi red promena u ekonomskom sistemu bilo je narocito upadljivo na pomenutom skupu ekonomista. Na tri gusto kucane stranice poruke sa dvodnevne sesije, nasi ugledni ekonomski eksperti ni rec nisu zapisali o socijalnim programima, niti o platama. Zapravo jos niko nije pokrenuo iole ozbiljniju raspravu o socijalnim programima »novog drustva«, pa cak ni o staroj dilemi da li ih treba praviti posebno za zaposlene, posebno za one bez radnog mesta. To ce verovatno stici na dnevni red nove vlasti posto utemelji makroekonomske politike, a, istini za volju, na tom planu se zaista ponela »buldozerski«. Pocev od novog guvernera NBJ, Mladjana Dinkica, pa do ekspertskih timova na republickom i saveznom nivou, nova vlast se upustila u temeljnu rekonstrukciju privrednog sistema. Cinjenica da ce, kako rece dr Madzar, »zaduzena drzava morati dobar deo svoje ekonomske politike da sprovodi uz uticaj onih koji su joj poverioci«, ne umanjuje vrednost njenih napora da kreira reforme. Pitanje je, medjutim, kome u tom poslu prioritetno odgovara, biracima ili MMF-u, Paktu za stabilnost, Evropskoj komisiji i ostalim stranim partnerima cije uslove mora da ispuni da bi usla u medjunarodne finansijske i druge institucije. Kod kuce se vlast bavi stvaranjem nove drzave i pratecih institucija i za to odgovara partnerima u svetu i poslanicima Savezne skupstine koji zastupaju birace. Prvi signal da je biracko telo lako izneveriti, bez posledica, je pristanak Milana St. Protica da prihvati mesto ambasadora u SAD. Protic sigurno tacno zna koliko je Beogradjana glasalo za njega i dodelilo mu radno mesto gradonacelnika. Kad je primio duznost, »kao cast i obavezu«, obecao je da ce uciniti sve za boljitak sugradjana. Ne verujemo, medjutim, da gospodin Protic zna koliko je njegovih sugradjana, koji su preneli deo svojih politickih i ekonomskih prava na svoje izabranike na izborima, pa i na gradonacelnika, posle desetak godina bez posla u oktobru i novembru dobilo prvo radno mesto u zivotu. Protic ce posle dva meseca napustiti castan posao gradonacelnika i preuzeti novo radno mesto. Ne znamo u kojoj meri su ocekivanja gradjana, a u Beogradu zivi petina stanovnika Srbije, da vlast resi njihove socijalne probleme splasnula posle Proticeve licne »seobe nabolje«.