Broj 251

Zbivanja

Sloboda u zemlji pod bankrotom

Srbija je zakasnila za stvaranje pravednog ekonomskog sistema podjednakih sansi za sve gradjane

Zoja Jovanov

Oko 60 odsto stanovnika Srbije je siromasno, a 20 odsto ekstremno siromasno. Buduci da je najveci deo te populacije glasao na septembarskim saveznim i lokalnim izborima, mirne duse se moze reci da je socijalno najugrozeniji sloj drustva, predvodjen novom politickom elitom, zbacio Milosevicev rezim i otvorio prostor za promene. Tokom dva meseca posle smene vlasti u SRJ gradjani su stekli politicke i ljudske slobode ciji javni izraz ima samo po jednu karakteristiku. Od politickih sloboda, to je otvoreno slavljenje i zastupanje demokratije, a od ljudskih zivot bez straha od represije. Od ekonomskih sloboda koje je nova vlast za to vreme omogucila gradjanima takodje je uocljiva samo jedna primanje strane pomoci bez bojazni da ce ih neko optuziti da su NATO placenici. Sloboda da kupuju i prodaju devize u bankama po stabilnom kursu, za vecinu gradjana je simbolicna, jer sirotinji je svejedno da li ono malo crnog porodicnog fonda drzi u hrani ili u markama. Sve ostale slobode, kao sto je recimo ona novinarska na istinito javno informisanje, jos su u fazi »sticanja«.

Mnogo je sira prica o slobodi gradjana da ostvaruju svoja politicka, ljudska i ekonomska prava, ali je izgleda, bar sto se naucnog uvida u to tice, rano za potpunije analize. Ekonomisti su, doduse, na savetovanju u Beogradu (4. i 5. decembra, u organizaciji Naucnog drustva ekonomista Jugoslavije i Ekonomskog fakulteta) predstavili ambijent u kojem demokratske i trzisne promene treba da se dogode. Tako je dr Ljubomir Madzar, profesor Ekonomskog fakulteta, rekao da »mada mnogi toga nisu svesni, krah privrede se vec dogodio, jer je javni dug dostigao cak 150 odsto godisnjeg drustvenog proizvoda, sto je skoro dvostruko vise od granicne linije koja se u svetu smatra merom za bankrotstvo drzave«. Na takvoj ekonomskoj podlozi, stanje »mozes da zivis kako hoces sa praznim novcanikom« nije samo muka gradjana, ono novoj vlasti donosi strepnju da ce postizborni sindrom buknuti u pozar. Suzbijanje socijalnih tenzija nazvano »preziveti zimu« za sada uspeva uz besplatnu pomoc iz inostranstva (gorivo, paketi hrane i sredstava za higijenu, oprema za zdravstvo, skole, gradski saobracaj, elektroprivredu itd.). Sadrzaj donatorskih poklona, bukvalno namenjenih prezivljavanju, pokazuje da je socijalno stanje stanovnistva lose. Ali i da se raspored aktera u promenama u drustvu menja na stetu najsireg sloja gradjana. Osim sto je deo stanovnistva od izbora jos siromasniji (cene su porasle vise nego plate), neko iz upravljacke strukture sistema ga pljacka istim tempom kojim pomoc pristize i tako pogorsava socijalne razlike izmedju ugrozenih i onih koji u Srbiji o njima treba da se brinu. Da sva humanitarna pomoc ne stize onima kojima je namenjena svedoce pijace pune jeftine hrane i higijenskih sredstava sa nalepnicom zemalja Evropske unije ili Medjunarodnog Crvenog krsta. Jedna vlasnica kartonske tezge rekla nam je da od 15 dinara za kilogram testenine njoj pripada 5 a gazdi 10 dinara, da ga nista ne pita jer od te provizije zivi, ali da je sigurna da gazda zivi mnogo bolje posto ni paru nije platio za sleper robe. Otud ne cudi zakljucak eksperata EU da »u Jugoslaviji u kojoj je indeks korupcije najveci u Evropi, za kontrolu nad procesom slanja i raspodele ekonomske pomoci iz inostranstva ne postoje ni osnovni preduslovi«. Eksperti su, medjutim, ocenili da je »situacija u Srbiji tako katastrofalna da bi svako odlaganje slanja pomoci ugrozilo program politickih i ekonomskih reformi«. Cak su za donatorsku konferenciju za SRJ, koja treba da se odrzi sredinom decembra u Briselu, predlozili da se ublaze strogi kriterijumi donatora »jer tamo ne postoje ni pravne ni finansijske institucije koje bi verodostojno pratile raspodelu i upotrebu pomoci«.

Socijalni rat ili mir

U svakom slucaju, od oktobra je struktura korisnika socijalne pomoci promenjena. Kako kaze dr Rade Dubajic, generalni sekretar Crvenog krsta Jugoslavije, strana humanitarna pomoc je godinama uglavnom bila namenjena izbeglicama i raseljenima, a od tog meseca i ostalom socijalno ugrozenom stanovnistvu. Ova organizacija je za dva meseca nove vlasti prosledila do gotovo milion korisnika 34 000 tona pomoci, uglavnom hrane, sredstava za higijenu i lekova. Uz to, oko 100 000 socijalno ugrozenih koristi obroke narodnih kuhinja. Uporedo sa narastanjem siromastva, posle pada Milosevica, gradjani su javno (preko sindikata, strajkackih odbora ili kriznih stabova u preduzecima) poceli da insistiraju na promeni ekonomskog sistema i u tom smislu se nudili kao akter sveta rada. Prema istrazivanju Centra za politicke alternative, primetno je hladjenje nacionalnih strasti i narastanje teznji za radom. Posle septembarskih izbora samo 20 odsto anketiranih gradjana izjavilo je da se identifikuje sa svojom etnickom grupom, dok je pocetkom 90-ih to ucinila polovina ispitanika. Identifikaciju sa grupom sve vise ljudi ponovo vezuje za profesiju. Drugim recima, okrece se svetu rada, ali je veliko pitanje da li ce od plata u ruiniranoj privredi moci da prezive. Predizborno obecanje DOS-a da ce prosecna zarada u iducoj godini porasti na 250 maraka sve vise se klima sto nova vlast dublje ulazi u institucije sistema, odnosno u stvarne probleme ekonomije. Savezni premijer Zoran Zizic vec je najavio da ce ostvarivanje zarada biti vezano za realan rast proizvodnje roba i usluga. Iako ekonomski program zemlje za 2001. jos nije donet, vec na osnovu prvih prognoza strucnjaka o privrednim kretanjima jasno je da ako plate budu »po Zizicu«, samo od rada ce malo ko moci da zivi.

Na savetovanju ekonomista u Beogradu, Savezni zavod za razvoj i ekonomsku politiku izneo je procenu rasta industrijske proizvodnje od 15 odsto, a drustvenog proizvoda od 19 odsto (na 15,4 milijarde dolara). Institut za trzisna istrazivanja dao je istu procenu o rastu proizvodnje, ali se u prognozi povecanja DP zaustavio na 12 odsto, dok Institut ekonomskih nauka predvidja rast DP od 10 odsto. Svi zajedno su zakljucili da dohodak nece moci da pokrije troskove standarda i da ce biti nuzna strana pomoc od najmanje dve milijarde dolara. Prema procenama IEN, plate bi dogodine mogle da se udvostruce (na 200 DEM) ako su donatori iz inostranstva to spremni da plate. CES Mekon ocekuje maksimalan rast plata na 150 do 170 DEM, dok Savezni zavod za razvoj smatra da nece preci 150 maraka. U prognozi boljeg zivota ekonomisti su oprezniji od politicara iz jos jednog razloga. Strani donatori ce, naime, a prema proceni Americkog instituta za strateska istrazivanja »Stratfor«, posle zime ukinuti bezuslovnu pomoc i poceti sa finansiranjem projekata. Eksperti, medjutim, zakljucuju da donatori »oklevaju da se obavezu u Srbiji, posto prva istrazivanja pokazuju da u njenim gradovima vlada endemsko siromastvo i korupcija veca nego bilo gde u jugoistocnoj Evropi«. A onda su obelodanili nesto sto u velikoj meri definise karakter nove vlasti kao aktera privrednih promena. A to je da, prema kriterijumima Pakta za stabilnost jugoistocne Evrope, »jugoslovenski ministri mogu da dobiju maksimalne nagrade, a da prakticno gotovo ne ponude nikakva poboljsanja u privredi«, buduci da je praksa pokazala da donatorska sredstva nisu vezana za uspeh drzavnih institucija, vec samo za njihovo formiranje. Zato eksperti »Stratfora« ocenjuju: »Dokle god partneri u medjunarodnoj zajednici uslovljavaju finansiranje Srbije regionalnom saradnjom, umesto napretkom u zemlji, srpski ministri ce lagodno moci da vode kampanju Pakta za stabilnost«. Dakle, »dokle god jugoslovenski ministri mogu da umire donatore ukljucivanjem i osnivanjem zajednickih saveta na Balkanu, manje paznje ce se obracati na efikasnost sredstava datih tamosnjim republikama«. Nesto kao upozorenje ovog tima je da je »u interesu Kostunice i njegovih novih partnera da se postaraju da se jugoslovenska ekonomska i socijalna tranzicija precizno kontrolise uz parametre progresa«.
Ocito je da partneri SRJ u svetu za sada garantuju prilicno nonsalantnu poziciju glavnog aktera ovdasnjih promena, nove vlasti. Ali nije iskljuceno da bi upravo ona mogla, zarad kupovine socijalnog mira, deo buducih stranih investicija da usmeri u fond za plate i time bar donekle ispuni predizborno obecanje o njihovom rastu i osigura opstanak u foteljama. Koliko je novoj politickoj vlasti vazan socijalni momenat svedoci saopstenje Kostunicine DSS, pod naslovom »Da li je pravda slepa«, u kojem se navodi da »red u zemlji treba uvoditi ali bi bilo dobro da ne pocne od onih sa najnizim primanjima«. Povod za ovo reagovanje DSS (od 5. decembra) bila je pobuna stanara samackih hotela u Beogradu, zbog pokusaja »Beostana« da im prinudno naplati stanarine. U saopstenju se jos kaze da »sa stanovista ideala u ime kojih smo izasli na septembarske izbore i u ime kojih cemo ponovo izaci na izbore 23. decembra, bilo bi bolje da deljenje pravde, kad vec pocinje, pocne od utvrdjivanja duznickih obaveza stanara dedinjskih vila«. I druge stranke DOS-a su u novoj predizbornoj utakmici nastojale da pokazu da »drze stranu« siromasnom, dakle najvecem delu birackog tela. Tako je predsednik SDU, Zarko Korac, pred novinarima izneo zalaganje svoje stranke da najvazniji deo strategije buduce srpske Vlade bude »borba protiv siromastva i bede gradjana«, odnosno ekonomsko-socijalni program koji bi im omogucio da pocnu da zive bolje. Medjutim, buduca srpska vlada, ako bude DOS-ova i ukoliko njen premijer bude Zoran Djindjic, stavice socijalne programe tek na cetvrto mesto. Kao prvi cilj projekta za uvodjenje reda u Srbiji, Djindjic je (za Politiku) naveo suzbijanje korupcije. Drugi je uvodjenje reda u zakonodavstvo, »pre svega radi rasciscavanja sume duznickih odnosa«. Treci vazan cilj je reforma privrede, a peti decentralizacija vlasti u Srbiji. Mandatar je sacinio precizan program za ostvarenje ovih osnovnih ciljeva. I jasno je, kao i prilikom prvih poteza nove Savezne vlade, da ce se buduca republicka prvo baviti globalnom promenom sistema, da bi stvorila podlogu da svi koji budu radili u novim ekonomskih uslovima mogu od tog rada pristojno da zive.

Biraci u drugom planu

Potiskivanje radnika u drugi red promena u ekonomskom sistemu bilo je narocito upadljivo na pomenutom skupu ekonomista. Na tri gusto kucane stranice poruke sa dvodnevne sesije, nasi ugledni ekonomski eksperti ni rec nisu zapisali o socijalnim programima, niti o platama. Zapravo jos niko nije pokrenuo iole ozbiljniju raspravu o socijalnim programima »novog drustva«, pa cak ni o staroj dilemi da li ih treba praviti posebno za zaposlene, posebno za one bez radnog mesta. To ce verovatno stici na dnevni red nove vlasti posto utemelji makroekonomske politike, a, istini za volju, na tom planu se zaista ponela »buldozerski«. Pocev od novog guvernera NBJ, Mladjana Dinkica, pa do ekspertskih timova na republickom i saveznom nivou, nova vlast se upustila u temeljnu rekonstrukciju privrednog sistema. Cinjenica da ce, kako rece dr Madzar, »zaduzena drzava morati dobar deo svoje ekonomske politike da sprovodi uz uticaj onih koji su joj poverioci«, ne umanjuje vrednost njenih napora da kreira reforme. Pitanje je, medjutim, kome u tom poslu prioritetno odgovara, biracima ili MMF-u, Paktu za stabilnost, Evropskoj komisiji i ostalim stranim partnerima cije uslove mora da ispuni da bi usla u medjunarodne finansijske i druge institucije. Kod kuce se vlast bavi stvaranjem nove drzave i pratecih institucija i za to odgovara partnerima u svetu i poslanicima Savezne skupstine koji zastupaju birace. Prvi signal da je biracko telo lako izneveriti, bez posledica, je pristanak Milana St. Protica da prihvati mesto ambasadora u SAD. Protic sigurno tacno zna koliko je Beogradjana glasalo za njega i dodelilo mu radno mesto gradonacelnika. Kad je primio duznost, »kao cast i obavezu«, obecao je da ce uciniti sve za boljitak sugradjana. Ne verujemo, medjutim, da gospodin Protic zna koliko je njegovih sugradjana, koji su preneli deo svojih politickih i ekonomskih prava na svoje izabranike na izborima, pa i na gradonacelnika, posle desetak godina bez posla u oktobru i novembru dobilo prvo radno mesto u zivotu. Protic ce posle dva meseca napustiti castan posao gradonacelnika i preuzeti novo radno mesto. Ne znamo u kojoj meri su ocekivanja gradjana, a u Beogradu zivi petina stanovnika Srbije, da vlast resi njihove socijalne probleme splasnula posle Proticeve licne »seobe nabolje«.

Nova Savezna vlada je do sada ispunila sve uslove medjunarodnih institucija »da je demokratska i trzisno orijentisana«, da bi postala njihov clan. Sta tacno stoji u »pismima o namerama« koja je uputila na strane adrese, to jos nije obelodanjeno, ali svaka pomisao da je »prodala Jugoslaviju« je besmislena. U zemlji koja nema nijednu profitabilnu granu privrede, u kojoj gotovo sva preduzeca traze dokapitalizaciju da bi se izvukla iz gubitaka ili mrdnula sa pozitivne nule, u kojoj je DP od 1991. do 1999. bio za 163 milijarde dolara manji od moguceg u slucaju da je SRJ nastavila tranziciju, vlast zaista nema sta ni ekonomski ni politicki da proda. Drzava inostranstvu duguje 13,3 milijardi dolara, starim deviznim stedisama 3,7 milijarde dolara, morace da preuzme najmanje 2,7 milijardi dolara duga preduzeca i banaka, a neispunjene budzetske obaveze su vec 1,85 milijardi dolara, sto znaci da ce imati ukupni javni dug od 21,55 milijardi dolara. Imajuci u vidu da je DP 14,2 milijarde dolara godisnje, odnos javnog duga prema DP je 152 odsto. Da bi se izvukla iz provalije, a tempom rasta DP od 10 odsto godisnje, koliko su u startu imale zemlje u tranziciji, Jugoslaviji bi trebala 21 godina da dostigne stopu razvijenosti iz 1990. Dakle, za sve sto je nova vlada ucinila da bi vratila strane ambasade u SRJ, kancelarije OEBS-a, Pakta za stabilnost, Saveta Evrope i drugih partnera, biraci bi joj hladno mogli potvrditi blanko ovlascenje za kupovinu ulaznice u svet. Druga je stvar sto veci deo njih, dakle siromasno stanovnistvo, ocekuje da ce im »to vlast resiti«.
Vlast ce verovatno resiti problem standarda gradjana, ali ne brzo i ne bez socijalnih potresa, a pogotovo ne u liku Deda Mraza koji poklanja bogatstvo. Ma koliko su gradjani finansijski, pa i fizicki iscrpljeni pod Milosevicevim rezimom, morace da se upuste u utakmicu za poslom bez iluzija da ce ih domaci i strani kapitalisti ili drzava besplatno usreciti. Koliko ce od medjunarodno priznatih ekonomskih sloboda i prava moci da ostvare, zavisice pretezno od sposobnosti samih gradjana. Jer, Srbija je za deset godina satiranja privrede od strane Milosevicevog rezima zakasnila za stvaranje pravednog ekonomskog sistema podjednakih sansi za sve gradjane. Pare u ovoj zemlji imaju celnici bivseg rezima, sverceri i ostali koji su Srbiju podigli na prvo mesto liste korumpiranih zemalja u Evropi. Iscekivanje sistema »opste ekonomske pravde« je, dakle, jalov posao, pogotovo sto strani investitori sigurno nece uloziti kapital u prazno, u osiromasene grupe gradjana, vec u one koje nesto imaju, bilo da su to firme ili novac.

 


© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar