Pitanje iz podnaslova postavljao bi mi ponekad otac mog prijatelja, inace univerzitetski profesor. Tada bih odgovarao da mraka po sebi nema jer je on zapravo odsustvo svetlosti. Sada shvatam da pitanje nije prevashodno iz oblasti fizike vec i iz politike. Mrak odlazi u Sivu zonu i to ne neku metafizicku vec culima potpuno dostupnu. Vidimo (na televiziji) da su do Sive zone dopreli gradjevinski inspektori opstine Savski venac kada su pokusali da dopru do neke staklene baste u Dedinju. Cujemo koministra policije kako istice da »ubuduce nijedan nacelnik SDB, kao ni predsednik suda ne sme da ode sa tog mesta pod ucenom bilo koje politicke grupacije«, kao da je »politicka grupacija« pobednicka koalicija koja je dobila apsolutnu podrsku gradjana, kao da smo mi do sada ziveli u drzavi u kojoj su izvrsna, zakonodavna i sudska vlast bile odeljene jedna od druge, a ne u partijsko-vojno-policijskom rezimu gde je jedan covek sjedinjavao u sebi sve to. Jer, nemojmo se zavaravati, represivni partijsko-vojno-policijski aparat totalitarnog rezima nije reagovao totalnom snagom ne zato sto to nije hteo vec zato sto to nije mogao zbog neverovatnog broja gradjana koji su izasli na ulice da odbrane svoju izbornu volju, inace da toga nije bilo sledio bi »totalni opoziv«. Uostalom, da li su oni bojni otrovi bili samo masovne olfakticne halucinacije, da li su oni tenkovi na Banjici bili masovne opticke halucinacije, a da li je nase secanje na suzavac i paradu tenkova marta ’91. neki san ili sumanuta ideja. Ne, niposto ne. Na isti nacin kao sto su tada uspeli da slome volju gradjana pokusali su i sada ali su u tome bili neuspesni jer smo imali desetogodisnje iskustvo i glatko dobijene izbore. Cak je i neposredno iskustvo potpisniku ovih redova ulilo tvrdo ubedjenje da vaspitna metoda »suzavac-tenk« nece biti delotvorna posto je i on, skupa sa mnogim nepodobnim gradjanima, mobilisan maja ’91. i to upravo kao anesteziolog kod onih istih tenkista koji su marta te iste godine izvrsili onaj sramni zadatak. U razgovorima sa njima utvrdio je veliki stepen kajanja i cvrstu resenost da tako nesto nikad ne ponove. Ti razgovori su privukli paznju te je potpisnik bio demobilisan (dobivsi visi cin i pismenu pohvalu) uz napomenu jednog KOS-ovca da je »jedan takav opasniji od sto ustasa«.
Represivni aparat prethodnog rezima nije imao snage da spreci gradjansku volju, ali, za sada, ni nova vlast nema snage da promeni vodjstvo represivnog aparata. To veoma zabrinjava jer je on, iako malobrojan, veoma organizovan i povukao se na »drugu« odbrambenu liniju konsolidujuci svoje redove, kao sto se mikrobi zavuku u neke zabacene delove organa u povlacenju pred antibioticima koji prodiru kroz krv i tkiva ali nisu dopreli svuda te stoga mikrobi u »dzepovima otpora« i dalje luce otrovne toksine. Za potpuno ozdravljenje celog organizma potrebno je unistenje svih mikroba – tu nema ni medicinskog ni politickog kompromisa. Zabrinutost izaziva cinjenica da je u nekim demokratskim zemljama bilo slicne evolucije, dakle represivni aparat je preostao u pojedinim segmentima drustva, pre svega u sudstvu, vojsci i policiji mnogo decenija posle pobede demokratije sto i dan-danas izaziva poteskoce u funkcionisanju tih drzava. Samo potpuno zdrava drzava moze zdravo funkcionisati te je zato nas prvi zadatak sada, u ovom prelaznom razdoblju, da uspostavimo pravni poredak u svim, ponavljam svim oblastima drustvenog zivota. Ne sme se dopustiti uspostavljanje »sivih zona« u koje je otisao mrak kad se upalila svetlost.