Kazu da ce odmah posle izbora DOS promeniti ime u Demokratska opcija Srbije. Bilo je i krajnje vreme jer ova stranacka koalicija nije bila opozicija ni u ovom dvovlascu, a jos ce to manje biti posle 23. decembra, za kada joj mnogi strucnjaci predvidjaju sjajnu pobedu na izborima. Postoje, medjutim, mnoge okolnosti koje nagone na to da DOS mozda i nije prava demokratska opcija, nego tek neka demokratska poluopcija. Ovu pretpostavku opravdava cinjenica, uostalom ocigledna za sve, da se DOS sa mnogo vise paznje odnosi prema svetu, nego prema sopstvenim biracima.
Otkud ova razlika u ponasanju koja kod nas nije nova, niti se moze pripisivati samo DOS-u? Nase stranke znaju da sa medjunarodnim organizacijama nema sale, pravila igre su neumoljiva, obaveze se neodlozno ispunjavaju, mora se biti kooperativan i dokazano sklon za dogovor, jer, inace, nema pomoci. Nasuprot tome u zemlji se moze kako se hoce: stranke, naravno, racunaju na birace, ali ih malo zarezuju. Njima se, po pravilu, ne duguje ni obzir, ni obaveza, ni data rec, ni neki suvisli program, a sto je najvaznije nikakva odgovornost. Ko je jos cuo da stranke drze do odgovornosti prema biracima, kao sto ni sefovi stranaka ne odgovaraju pred sopstvenim strankama. Umesto da se neguje odgovornost, vise se podstice politicka jarost i strast, sto je nazalost postao obicaj u nasem javnom zivotu koji vuce koren jos iz XIX veka. U opredeljivanju mnogih stranaka, a bogme i dobrog dela biraca, manje ima principijelnosti, a vise tvrdoglavosti i slepih simpatija.

Indolentnost prema biracima ogleda se i u ovoj mlakoj predizbornoj atmosferi. Prave kampanje zapravo i nema jer je, prema svim anketama, DOS siguran pobednik pa mu ovakvo raskomocenom i nije do toga da se energicnije bori za naklonost gradjana. Ceo ovaj dvomesecni period od 5. oktobra do sada, uglavnom je protekao u raznim personalnim kombinatorikama, ko ce koje mesto dobiti u strukturama nove vlasti, a malo se radi na tome da se iscrpnije predoci neki program ocekivanih promena. I to je jos jedan dokaz naseg defektnog poimanja javne odgovornosti. Ne moze se sve svesti samo na smenu Slobodana Milosevica, za prave reforme, ocigledno, potrebni su mnogo dublji zahvati. 
Uz sve ide i jos jedan momenat, naizgled paradoksalan. Izgledalo je da je pobedom DOS-a u septembru najzad i kod nas prodrla modernija ideja ukrupnjavanja stranaka i stranackih koalicija, umesto ranijeg mnostva sitnih i rascepkanih partija. Medjutim, nije tako. Vec sada imamo preko 200 stranaka, a poslednjih dana podelama u SPS-u i SPO-u nastaju cak i nove, sto znaci da ih je sada vise nego nekada kada ih je bilo preteranih 170. U cemu je, dakle, stvar? Ranije su stranke, i stranacke vodje, pogotovo u vreme nastanka visestranacja, mnogo vise bile obuzete osecanjem svoje posebne misije, da su bez obzira na velicinu, bas one ono pravo, pa su se zato i mnozile kao pecurke posle kise.