Broj 251

Dogadjanja

Amin i aminovanje

Kada je g. V. Kostunica, sa svitom u kojoj je bilo nekoliko ministara, pa i prvi ministar g. Z. Zizic, stigao u Svetu goru na dan Vavedenja odmah je bilo jasno da poseta nije »privatna«. U jednom momentu kako se videlo u televizijskim izvestajima u porti drevne lavre sve je podsecalo na miting koji promovise jednu politiku. I vec punih nedelju dana ne stisavaju se buka i bes oko toga neki govore da nas predsednik vodi iz Evrope kao da svetinja na Atosu nije deo evropske kulturne bastine a drugi da nam je to jedini put »duhovne i nacionalne obnove« i da on obavezno vodi nazad ka Vizantiji. Nije i u ovom slucaju lako dokazati da licna religioznost nije vrlina i da drzavnici, pod teskim bremenom vlasti, ne bi trebalo cesce da se usamljuju i da tu uz ona »iz tmine pojanja« traze neke odgovore. Od potpisa svetskih mocnika zavise rat i mir, i u ovom trenutku barem desetak osudjenika na smrt u njih upire oci u nadi da doceka jos jednu zoru. Sve sto se zbivalo nosilo je u sebi pecat patosa, ali i jedne prepoznatljive i neukusne patetike. Patos je razumljiv jer ne bi bio iskren onaj ko bi kazao da nije najdublje uzbudjen u susretu sa ovim ognjistem nase drevne kulture. Nije stoga neobicno sto Kostunica »Hilandaru dohodi« novine su pune takvih banalnih fraza ali nikom ne bi trebalo da bude svejedno ko mu konja vodi i kakva se politika najavljuje ovom prilikom. Tu se skriva ono sto muci ne samo domace nego i strane komentatore. Naime, na celu »svite« hodi crnogorski mitropolit g. Amfilohije i to samo po sebi namece neka uglavnom neugodna prisecanja. Slavio je i velicao visokopreosveceni Milosevica, Karadzica i Mladica sa ratnickom im bratijom na nacin koji nikom dobra doneo nije. O njegovom tipicno srednjovekovnom shvatanju drzave i Crkve te »sabornosti« brojni su analiticari beogradske Republike ponudili u svoje vreme razlozne analize. U drzavi ne moze biti nikakvog vida pluralizma, sve se ima resavati »iz glave cijela naroda« kljucni su stavovi uvazenog mitropolita jer su recimo politicke partije »novijega datuma i uvezene sa Zapada«. Kada se sada i sa samog drzavnog vrha zagovara vizantijski model »simfonije« u odnosima izmedju drzave i Imperije davno odbacen u citavom hriscanstvu to bi moralo nekoga da zabrine nesto se dogodilo u svetu poslednjih hiljadu godina.
Nije se istina samo preosveceni g. Amfilohije potrudio da poseta svetinjama nase vere i kulture dobije ovakav karakter.
Novine su donele Politika i Danas 5. decembra 2000. posebno i opsirno neobicne izjave koje su izazvale uznemirenje kako laicke tako i crkvene javnosti. »Moramo da naucimo« kazao je g. Z. Zizic »kako patrijarh Pavle upravlja Crkvom da bismo imali demokratsku, a ne diktatorsku vladu«. Da prvi ministar ne razlikuje »entitete« kakvi su drzava i Crkva ne cudi mnogo, ali niko nije u ovom momentu siguran da li i sef drzave g. Kostunica svoje vidjenje »pravne drzave« svodi na nesto slicno. Neki pak ministar V. Jankovic za koga u novinama kazu da je profesor Univerziteta govori o toleranciji »koja je svojstvena pravoslavlju«, kao da mi ostali pojma nemamo o stanju tolerancije i na Istoku i na Zapadu tokom vekova koji to je poznato nisu blistali sve samim sjajem pomenute vrline. Sam pak g. Zizic je svoja politicka uverenja zavrsio ni manje ni vise nego recju amin. Mi smo pravoslavni hriscani tu drevnu semitsku rec prihvatili u znacenju »Neka tako bude!«. No, ona se koristi samo recimo kao poslednja rec dvanaestog clanka nikejsko-carigradskog Simvola vere i izgovaramo je na liturgiji sa podignutim rukama, ozbiljno i svesno jer prihvatamo istine vere i Crkve. Nije ovo samo blasfemija ovo je mnogo slozenije nego sto se cini. Problem je nedavno pocetkom oktobra dobro izrazio ugledni jerarh Ruske crkve mitropolit Metodije koji je govorio o sablaznima koje vrebaju pravoslavlje u »tranzicijskim« zemljama Istoka. Prva sablazan je u tome sto Crkva »opet hita pod skut drzave« i nikako nece da bude odvojena od drzave, a druga je u tome sto postkomunisticka drzava i dalje hoce da od Crkve »nacini osnovni stub svoje ideologije«. O tome govori i sve ovo sto se zbivalo pod svodovima drevne lavre na Gori atonskoj.
Jedno su odnosi izmedju drzave i Crkve a nesto sasvim drugo mesto i svedocenje Crkve u savremenom drustvu.
Nesnalazenje u onom prvom ostajanje na vizantijskom obrascu »simfonije« je dobar deo jerarhije nase Crkve odvelo na put najpogubnijeg kleronacionalizma, sa kojeg se jos nismo vratili, a ovo drugo je ko zna zbog cega jos uvek nevazna tema u nasoj Crkvi. Mi smo amin u ispovedanju vere poslednjih godina sasvim zaboravili, ali smo ostali skloni ideolosko-politickom aminovanju. Nisu nase nevolje dosle od onog amin nego od slepog aminovanja svemu. Ne treba se u ovom trenutku plasiti »simfonije« to je nepovratna proslost niti su na sceni sve sami »pravoslavni ajatolasi« koji od zemlje hoce da nacine »pravoslavni Iran«, ali ima razloga za strah da nam se ne ponovi jos jedan ciklus kleronacionalizma, onakav kakav smo imali pod Milosevicem. Aminuje se jednom shvatanju legitimiteta kakvo zastupa g. Kostunica, koje je skolsko i prevazidjeno, pri cemu se zaboravlja da je legitimitet odbrana zakonitosti a ne losih zakona koji se u pravnoj drzavi menjaju i ukidaju. O tome se malo razmislja, a malo se razmisljalo i oko ove posete medju clanovima visokih dostojanstvenika i Crkve i drzave.
Ima u svemu tome i prostog prodavanja politicke magle i to dva meseca posto su 5. oktobra neke promene zapocele. Ako su zapocele!

Mirko Djordjevic  

 


© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar