Propustene sanse demokratizacije

Pre nego sto je definitivno potonula u unutrasnje ratne sukobe, Jugoslavija je, kao i svaka njena republika devedesetih, bila izlozena snaznim iskusenjima izbora novog, posttitovskog puta. Izazovi demokratizacije nisu bili ni najmanje beznacajni u drustvu i u strukturama tadasnje vlasti. Nade u povoljan rasplet krize vlasti bivse Jugoslavije podsticala je i cinjenica da su posle pada Berlinskog zida (novembar 1989) zemlje istocne Evrope odlucno krenule putem reformi. Jugoslavija, koja je odranije raspolagala znatnim ekonomskim i moralnim potencijalima da na tom putu bude predvodnik, odjednom se nasla sapeta u nerazmrsivo klupko svojih medjurepublickih antagonizama. Slom demokratske perspektive pogodio je brutalnom snagom sve njene narode. Kako je i zasto doslo do toga?

Vodje preotimaju primat

Politicka hronika devedesetih bila je veoma dinamicna i puna neizvesnosti. U vrhovima savezne i republickih vlasti razgovori o politickoj buducnosti zemlje tekli su na tri koloseka: u susretima novoizabranih republickih predsednika, u Predsednistvu SFRJ i u kontaktima Savezne i republickih vlada o minimumu za prelazni period. U igri je bilo vise raznih predloga koji, uprkos tome sto su se medjusobno prilicno razlikovali, nisu bili nerazresivi, samo da je bilo malo vise dobre volje i spremnosti za dogovor. Na stolu su se nasla tri projekta za rasplitanje jugoslovenske drzavne krize: konfederalni (Slovenija i Hrvatska), federalni (Srbija i Crna Gora) i savez suverenih drzava (Bosna i Hercegovina i Makedonija).
Mada je tadasnja Jugoslavija imala na raspolaganju vise legalnih, drzavnih i politickih organa, ubrzo je postalo sasvim jasno da su glavni primat u razgovorima o buducnosti zemlje preoteli novi lideri republika, koji su izabrani na predsednicku funkciju na izborima 1990. godine. Jos tada se cesto u javnosti postavljalo pitanje da li je ko od zvanicnih organa, osim sestorice »velicanstvenih«, mogao da se ukljuci u ove dogovore. Kada se izuzmu federalni organi, najpozvanije za ovaj odgovoran drzavnicki posao bile su republicke skupstine koje su imale punu ustavnu osnovu i sve politicke razloge da se aktivnije postave u ovom politickom procesu. Za sve narode Jugoslavije bilo bi bolje da su, najpre, republicke skupstine otvorile debatu i formulisale neku vrstu platforme koja bi predstavljala okvir za medjusobni razgovor novih celnika. Ovakva nacionalna debata u tadasnjim republickim skupstinama, smatrali su mnogi, podigla bi ne samo ugled izabranim organima, vec bi pruzila i legalan autoritet za dijalog celnika.
To su, medjutim, ostale samo puste zelje. Republicke skupstine, zahvaljujuci pobednickoj vecini novih partija, radije su se poslusnicki svrstale iza svojih vodja, nego sto su insistirale na svom politickom integritetu i ustavnim ovlascenjima. Pokazalo se vrlo brzo da su narodnim skupstinama u novom poretku, isto kao i u prethodnom rezimu, namenjene uloge samo pukih fasada. Sem toga, najveci deo intelektualnih uglednika u vecini republika, umesto da predstavljaju kriticku savest javnosti, odavno su vec delili nacionalne ambicije svojih lidera, ukoliko nisu bili i njihovi direktni inspiratori. Kada se tome dodaju mocan uticaj medija i vestacki izazvani euforicni nacionalni pokreti, sasvim je jasno zasto tek nastalo visestranacje i obecana parlamentarna demokratija nisu mogli da nadju nijednu uporisnu tacku.
Sve okolnosti su se, dakle, sklopile da sva moc u novonastalim drzavama, kao zrela kruska, padne u krilo nacionalnim sefovima. Pobedila je zelja za vladanjem, a ne vladavina demokratije. Nastalu situaciju Mirko Tepavac je opisao sledecim recima: »Gradjanin se svodi na pripadnika nacije, nacija – na nacionalnu samodovoljnost, vodjstvo na vodju«.¹
Ta poslednja godina sumraka bivse Jugoslavije proticala je uglavnom u stalnim razgovorima sefova sest republika kako da se razmrsi cvor drzavne krize. Nastala je cak i izvesna gorkohumorna situacija: stvorene su fakticki sasvim nove drzave, a njihovi poglavari jos su se drzali simbolike bivse velike drzave – svaki novi njihov razgovor vodio se u drugoj nacionalnoj sredini; uvek su imali na dnevnom redu zivotno vazne stvari, a zapravo su simulirali ozbiljan dijalog. Dok su razgovori jos bili u toku, svih sest republika donelo je svoje nove ustave koji su bili u suprotnosti sa jos postojecim jugoslovenskim. Medjunarodne organizacije koje su sa zabrinutoscu pratile nasa zbivanja u cudu su se pitale: kako se uopste ova zemlja drzi na okupu. Nisu morali dugo da cekaju na odgovor. Epilog je poceo serijom referenduma, od juna 1991. pa nadalje, na osnovu kojih je jedna po jedna republika, sledeci svoje nove vodje, odlazila iz Jugoslavije. Tako je problem svih problema, kako su tih dana nazivani sporovi medju republikama, resen na najtragicniji nacin – na ratistima, a ne u parlamentu.

Dva faktora promene

Pre nego sto je sansa za demokratsko resenje krize definitivno porazena, bila su dva ozbiljna pokusaja da se odnosi medju zavadjenim republikama urede po evropskim standardima. Prvi od ta dva pokusaja poticao je iz Savezne vlade Ante Markovica. S obzirom da je bio pozicioniran u vrhovima drzavnog establismenta, Markovic je u pocetku, narocito u nekim delovima zemlje, budio znacajne nade. Markoviceva vlada zalagala se za obimnije reforme u politickoj sferi, za politicki pluralizam, za parlamentarnu demokratiju, ustavne promene i nove izbore za Saveznu skupstinu. U ekonomskoj oblasti Markovic je trazio trzisnu privredu i privatizaciju, izveo je monetarnu reformu i zauzdao inflaciju. Za njegove vlade standard je cak bio u porastu, a federalne rezerve u cvrstoj valuti, u toku 1990, iznosile su 7,1 milijardu dolara.² Markovic je bio uveren da ce opipljiva korist koju nudi svim republikama biti neka vrsta ocigledne lekcije svima da se odluce za ono sto je realno, a ne da infantilno trce za novim nacionalnim vodjama.
U julu 1990. osnovao je i svoju stranku – Savez reformskih snaga Jugoslavije, nazalost, sa velikim zakasnjenjem jer je groznica nacionalizma vec uveliko tresla Jugoslaviju. Na izborima te godine u cetiri nacionalne skupstine osvojio je po desetak poslanickih mesta, sto je bilo nedovoljno za ma kakav znacajniji uticaj. To je bio i kraj reformskog programa Ante Markovica.
Gde je Udruzenje za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), taj drugi faktor alternative, video izlaz iz krize? Njegov glavni cilj bio je da podstakne proces demokratskih promena, zatim da se donesu neki novi zakoni i vaspostave institucije kako bi se stvorio povoljan ambijent za parlamentarnu demokratiju, da se ustanovi trzisna privreda i postuju ljudska prava. Da bi se predupredilo silovito i blisko priblizavanje ratnog sukoba, UJDI je zahtevao zakon o legalizaciji slobode stampe i stranackog organizovanja i slobodne izbore da se u novoizabranom parlamentu (saveznom), a ne na ratistu, odlucuje o buducnosti zemlje.
Odgovarajuci onima koji su mu pripisivali nameru da hoce Jugoslaviju da sacuva po svaku cenu, UJDI je isticao: »Mi ne propagiramo jugoslovenstvo kao ideal, a jos manje kao revolucionarnu tekovinu ili novu naciju. Nasa zalaganja se ne suprotstavljaju legitimno izrazenim nacionalnim interesima – kako onima koji teze suverenosti pojedinih republika i njihovom potpunom (ili delimicnom) odvajanju od Jugoslavije, tako i onima koji smatraju da se njihove teznje najbolje izrazavaju u Jugoslaviji kao demokratskoj federaciji. Ali, do ostvarenja ovih interesa, bilo jednih ili drugih, ne moze doci zato sto strane u sukobu nisu ubedljivo i iskreno pokazale da su se njihove republike, kao i njihovi vodeci politicari, okrenuli ka parlamentarnoj demokratiji, ekonomskim i socijalnim promenama, postovanju individualnih i kolektivnih prava i sloboda. To je osnovni razlog sto dogovori oko resavanja krize ne mogu da obezbede ni minimum poverenja. Samim tim se kriza svakim danom sve vise produbljuje«.³
UJDI je osnovan 1989. i svoje ogranke uglavnom je imao u velikim gradovima tadasnje Jugoslavije – Zagrebu, Beogradu, Titogradu, Sarajevu, Mostaru, Tuzli itd. Imao je nekoliko hiljada clanova, uglavnom intelektualaca. Vec sledece, 1990. godine, organizovao je tri okrugla stola o Kosovu – u Mostaru, Pristini i Beogradu – u kojima su ucestvovali ljudi razlicitih gledista i stranaka u nastajanju.
Bio je to period burnih promena u celoj istocnoj Evropi. Medjutim, dok su u susednim, do tada komunistickim zemljama, padali zidovi, i oni stvarni, kao Berlinski, i oni metaforicni, cije je rusenje otklanjalo mentalnu blokadu, u zemljama Jugoslavije uzdizao se preteci populisticki talas koji je na povrsinu izbacio agresivne i opasne vodje. UJDI je, upravo, insistirao na trazenju demokratskog nacina da se izbegnu posledice liderskog avanturizma. Ova je organizacija iz dva razloga bila protiv referenduma koji su nametali predsednici republika. Prvo, zato sto solucije nisu bile precizno odredjene – ili svoja republika ili jedinstvena Jugoslavija. Drugo, zaobidjen je jednostavniji put – slobodni izbori za savezni parlament koji bi uspostavio novu demokratsku konstituciju jugoslovenske drzave ili precizno formulisao, nakon odgovarajuce parlamentarne procedure, resenja o kojima bi se gradjani izjasnjavali referendumom.⁴

Agonija federacije

Nazalost, nestrpljivim vodjama koje su hitale ka svojim imperijalnim ciljevima ponajmanje je bilo stalo do parlamentarne procedure. Sve tadasnje institucije drzave, poglavito one federalne, na koje se racunalo kao na oslonac za mirne promene, pruzale su jadan prizor nemoci.
Skupstina Jugoslavije, koja ni pre toga nije imala neki veliki znacaj, sada se svela na praznu brbljaonicu. Nikada se nije znalo da li ce neka zakazana sednica i da se odrzi jer je dolazak republickih delegacija i delegata bio »neobavezan«. U drugoj polovini 1991. slovenacki i hrvatski delegati tri meseca se nisu pojavljivali u Skupstini. Makedonci dodju ili ne dodju, ali kad su tu odbijaju da odlucuju bez prisustva delegata ostalih federalnih jedinica. Albanski delegati sa Kosova uporno su trazili da se Skupstina izjasni o nelegitimnom Predsednistvu SFRJ. Srbija je snevala kako da na mala vrata u Saveznu skupstinu uvede predstavnike srpskih krajeva Hrvatske i Bosne i Hercegovine. To je spadalo u deo rezervnog Milosevicevog plana – ukoliko ne postigne kontrolu nad celom Jugoslavijom, bar da u tu novu drzavu (veliku Srbiju), sem Srbije i Crne Gore, ukljuci i one delove zemlje koji su bili naseljeni pretezno srpskim stanovnistvom.
Nastajale su i drugacije podele, cak izmedju Srbije i Crne Gore, mada su one nastupale kao jedan blok u federaciji koja je bila u agoniji. Tadasnji predsednik Crne Gore Momir Bulatovic, u drugoj polovini 1991, stavio je svoj potpis na poznati Haski sporazum koji je za Jugoslaviju predvidjao labavu politicku i ekonomsku uniju. To je izazvalo srdzbu establismenta Srbije i Milosevica licno, koji su tvrdili da nije rec o raspadu SFRJ nego o secesiji. Na predlog Predsednistva, Savezna skupstina je odbacila taj sporazum, ali je pre toga do prave crnohumorne situacije doslo u radnim telima: u jednom skupstinskom odboru crnogorski delegati glasali su »ne« zajedno sa Srbima, a u drugom su sporazum odobrili kao realnu osnovu za dalje pregovore o mirnom resenju jugoslovenske krize.
Medju malobrojnim delegatima koji su jos uspeli da sacuvaju svoj integritet i da ne podlegnu unisonim republickim horskim pevanjima, razne kontroverzne situacije izazvale su pravu frustraciju. Jedan od njih, Husein Hodzic (Srbija) na jednoj sednici je rekao: »Ocito je da je ova Skupstina izbacena iz svoje uloge odavno. Nama se plasiraju stvari onda kada o njima treba zvakati, a ne odlucivati. I bivsi CK SKJ je polomio zube pokusavajuci da shvati neciji scenario i nesto sa scene... Nista ne znaci ni to sto nam je cela industrija otisla u bozju mater, a sto nam jedino perfektno radi politicka industrija koja iz casa u cas povecava svoje proizvode nudeci ih jugoslovenskim narodima i na osnovu kojih treba da se mrzimo bar narednih sto ili dvesta godina...«⁵
Predsednistvo SFRJ nastojalo je da ostavi utisak neke dinamicne aktivnosti, ali je, zapravo, pravilo jos vecu konfuziju koja je samo ubrzala raspad zemlje. Od osam mesta u Predsednistvu, po jednog predstavnika svake republike i pokrajine, Milosevic je kontrolisao cetiri mesta (Srbija, Crna Gora, Kosovo i Vojvodina). Problem je bio u tome sto je vladajuca partija Srbije, godinu dana pre toga, u martu 1989, grubo krseci vazeci savezni Ustav, donela ustavne promene kojima se potpuno razvlascuju pokrajine. U to vreme u javnosti se cesto culo pitanje: kako pokrajine mogu da imaju svoje predstavnike u Predsednistvu, kada je ustavna pozicija ovih bivsih federalnih jedinica potpuno ustavno promenjena? Medjutim, oni koji su reseni da vladaju apsolutisticki ponajmanje mare za zakonitost i za postovanje institucija.

Peljesenje samrtnika

U tom kolektivnom sefu drzave, potkopanog legaliteta, sukobi su bili svakodnevni i stalno na ivici skandala. Predstavnik Srbije Borisav Jovic voleo je da se hvalise: »Dok sam bio predsednik Predsednistva lepo sam im govorio: vi jednu, a ja cu deset. Pa cemo videti koliko ce ko izdrzati. Imao sam nezgodan obicaj da ih (clanove Predsednistva) sateram u ’obor’ i drzim celu noc. Normalno je da posle pristanu«.⁶
Naravno, Jovic u tom krnjem Predsednistvu ni iz daleka nije bio tako superioran kako je to sam predstavljao. Pocetkom 1991. situacija u zemlji se toliko zaostrila da je nastalo i primetno uznemirenje u vojsci. Milosevic se tada s vrhom JNA dogovorio da se u zemlji uvede vanredno stanje s namerom, u krajnjoj liniji, da svrgne legalno izabrana rukovodstva novonastalih drzava. Kada je u martu te godine Jovic istupio s tim predlogom, druga polovina Predsednistva odbila je da ga prihvati. Revoltirani Jovic je, kao poslednje sredstvo pritiska, podneo ostavku, ali je planirani scenario ubrzo propao i Jovic se vratio na svoju duznost. Nova kriza Predsednistva izbila je tri meseca kasnije kada je, umesto Srbije, po principu rotacije, na mesto predsednika trebalo da dodje predstavnik Hrvatske. Srbija se usprotivila da na to mesto dodje Stjepan Mesic, pa je morala da se umesa i medjunarodna zajednica kako bi se postovao ustavni red. Mesic je, uostalom, bio i poslednji predsednik Predsednistva SFRJ.
U to vreme, kada je blizak kraj Jugoslavije bio ocigledan, svaka federalna jedinica se trudila da iz raspada izvuce za sebe sto vece drzavne prednosti. Srbija je trazila da se zemlja deli po nacionalnim granicama, ostale republike su insistirale da sacuvaju svoju drzavnu celovitost u okviru avnojskih granica. Konfuzno i zavadjeno Predsednistvo SFRJ je u svemu tome izazivalo jos veci haos. O tome svedoci i dokument koji je ovo telo usvojilo u avgustu 1991, kada je na zahtev medjunarodne zajednice, u ratu koji je vec poceo, ucinjen jos jedan pokusaj da se stvari srede na miran nacin. U dokumentu je pisalo da je »neprihvatljiva bilo kakva promena spoljnih i unutrasnjih granica jednostranim aktima i upotrebom sile, vec iskljucivo, ako do toga dodje, na osnovu prava naroda na samoopredeljenje u demokratskoj proceduri i na legalan nacin«.⁷ Istoga dana kada je dokument obnarodovan, ovaj je princip, od samih njegovih autora, dobio dva oprecna tumacenja. Borisav Jovic je objasnio da ovaj stav daje pravo i Srbima u Hrvatskoj da se otcepe i prikljuce novoj Jugoslaviji ili Srbiji. Nasuprot tome, Stjepan Mesic je tvrdio da se to pravo odnosi samo na narode u maticnim republikama, a nikako i na njegove delove rasute u drugim republikama. A obojica su potpisala isti dokument!
Ovo je, uostalom, bila samo jedna epizoda, a mina pod bivsu Jugoslaviju postavljena je tokom poslednjih godina citavom serijom jednostranih mera republickih vlasti koje su ignorisale svaki ustavni i demokratski rasplet. U septembru 1989. Slovenija je usvojila ustavne amandmane na ustav svoje republike cime je prakticno poceo proces otcepljenja. Te iste godine u martu, Srbija je svojim ustavnim amandmanima o novom polozaju pokrajina grubo prekrsila Ustav Jugoslavije. U decembru iste godine Srbija je uvela ekonomsku blokadu Slovenije, cime je jedinstveno trziste i formalno razbijeno. Drugog jula 1990. Slovenija je usvojila deklaraciju o punoj drzavnoj suverenosti. Istoga dana i paralelna skupstina Kosova proglasava Kosovo republikom. Skupstina Srbije prihvata tajnu uredbu o uvodjenju poreza i taksi na robu iz Slovenije i Hrvatske (23. 10. 1990). Hrvatska prihvata ustav kojim se ova republika proglasava »nacionalnom drzavom hrvatskog naroda« (22. 12. 1990). Krajem 1990. republike samovoljno upadaju u platni sistem federacije sto je licilo na marodersko peljesenje samrtnika. Srbija je tom prilikom nezakonito prisvojila oko 2 milijarde dolara, sto je bio apsolutni rekord u ovoj skarednoj otimacini.

Groznica populizma

Srbija je tih devedesetih godina, na celoj svojoj teritoriji, od Horgosa do Dragasa, bila zahvacena groznicom populisticke revolucije koju je direktno izazvao Slobodan Milosevic. Preokret u njegovom ponasanju poceo je jos pre nego sto se obracunao sa svojim glavnim rivalom Ivanom Stambolicem. Svi njegovi biografi i istrazivaci tog vremena slazu se u tome da je Milosevic, pre svog cuvenog slogana u Kosovu Polju, 24. 04. 1987, »ovaj narod vise niko ne sme da bije«, vazio za pravovernog partijskog celnika. Zajedno sa ostalim partijskim i drzavnim funkcionerima republike, delio je isto uverenje o potrebi »otklanjanja ustavne nedoslednosti u odnosima Srbije i dve pokrajine«, naravno u okvirima legitimne partijske doktrine. Posle povratka s Kosova promena u njegovom ponasanju bila je primetna. Dok se ranije zalagao za »hrabrost i odlucnost«, sada je isticao da samo »obrazovani i gnevni mogu da pomaknu stvari s mesta«. Suprotstavio se onima koji su trazili »hladnu glavu«; on je, nasuprot tome, tvrdio da »hladna glava kao sto se danas vidi nije zaustavila nego podstakla silovanja, ponizenje, iseljavanja...«⁸ U njegovom politickom vokabularu, umesto o »partiji« i »klasi« sve je vise govora o domovini i naciji.
Populisticki pokret je snagom parnog valjka prosto samleo stare strukture vlasti i ustolicio novog vodju i njegove pratioce. Oktobra 1988, pod udarom takozvane jogurt revolucije, pala je tadasnja partijska vlast u Vojvodini, mesec dana kasnije doslo je na red Kosovo, a vlast u Crnoj Gori srusena je u januaru 1989. godine (pre toga jedan neuspeo pokusaj puca odigrao se u oktobru prethodne godine). Osokoljen ovim prodorom Milosevicev populisticki pokret se posle toga ustremio i na susedne republike, ali je tamo imao uspeha samo u krajevima naseljenim Srbima.
Ovako silan zamah masa naroda, ma kako spolja izgledao spontan, nije nastao bez prethodne visegodisnje brizljive manipulacije. Naucnici ce se, verovatno, jos dugo sporiti kako je i zasto izazvan populisticki pokret u Srbiji. Za sada izgleda nesporno da se ovo zmijsko jaje najpre izleglo na Beogradskom univerzitetu, u jednoj uskoj, militantnoj grupi profesora koju je predvodila Mira Markovic, Miloseviceva supruga. Sam taj pocetak, Mira Markovic opisuje ovako: »Ta potreba da se sa srpskog naroda skine kompleks rodila se sredinom osamdesetih godina i u krugu o kojem govori Zoran Todorovic... Taj krug bio je veoma uzak, mali. I sporo se sirio. Nije nam pripisivan nacionalizam, ali jeste utopizam. Meni koja sam bila tu, u srcu tog kruga, govorili su dobronamerno mnogi, da je rehabilitacija ’srpske stvari’ nerealna, da nema sanse... moj izbor su bili tesko i nemoguce«.⁹
Svi pucisti u istoriji oslanjali su se uglavnom na zaverenicke grupe i vojsku. Milosevicev uspon na vlast imao je i svoju posebnost. Pred Osmu sednicu CK SKS, gde se obracunao sa Stambolicevom grupom, on je pre svega osigurao podrsku JNA, u cemu je kljucnu ulogu imao general Nikola Ljubicic. Ali, Milosevic je za ostvarivanje svoje ambicije imao i mnogo siru drustvenu osnovu, pre svega najvitalnijih i najuticajnijih organizacija drustva, kao sto su SANU, Udruzenje knjizevnika i Srpska pravoslavna crkva. Sklopila se mocna politicka orkestracija koja je nezadrzivo utirala put pobedi nove ideologije i novog vodjstva. Vladike SPC, u masovnim povorkama, nosile su, tih devedesetih godina, mosti kneza Lazara po gradovima Srbije i u krajevima sa srpskim zivljem u drugim republikama, sto je izazivalo euforicna nacionalisticka raspolozenja. Jos pre toga, sredinom osamdesetih, u javnosti se saznalo za nezavrseni Memorandum SANU koji je nastojao da dokaze da je srpski narod u tadasnjoj Jugoslaviji obespravljen i ponizen. Ove ocene nikada nisu naucno verifikovane, ali su bile gotovo presudne u oblikovanju novih revansistickih teznji sirokih slojeva srpskog naroda.

Ulicarska demokratija

Mnogi najeminentniji ljudi naucnog i knjizevnog zivota, najneposrednijom podrskom, priskocili su u pomoc Slobodanu Milosevicu. Poznati knjizevnik Dobrica Cosic slavio je Milosevica kao novog vozda koji je uspeo »da obnovi srpsku drzavu srusenu u Jugoslaviji i titoizmu i zadobije ugled i znacaj kakav posle Pasica u srpskom narodu niko nije imao«.¹⁰ Cosic je ovim samo nastavljao svoju liniju »nacionalnog budjenja«, koju je poslednjih decenija neprekidno produbljivao. Sa osecanjem predvodnickog poslanja on je i daleko pre populistickog dogadjanja pisao: »Osecam, uveren sam, danas, 29. oktobra 1982. godine da su razlozi za revoluciju veci no 1941«. Cilj ove revolucije treba da bude resenje srpskog pitanja »ujedinjenje svih Srba u jednu drzavu«, odnosno stvaranje »federacije srpskih zemalja«.¹¹ Drugi akademik, knjizevnik Antonije Isakovic, s neskrivenim osecanjem superiornosti je preporucivao: »Mi, Srbi, treba da razmisljamo o tome da mozemo da zivimo sami. Imamo iskustvo samostalne drzave, mi smo dosli do drzave, za razliku od drugih koji su je stekli raznim nagodbama«.¹²
Sa partijskim aparatom i medijima koje je uspeo da potcini, Milosevicu nije bilo tesko da podigne inspirisani populisticki talas koji se pretvorio u ulicnu masinu za rusenje stare vlasti i vaspostavljanje i sirenje nove. Sa prezrenjem je odbacena svaka demokratska procedura za resenje krize, a citave institucije i strukture stare vlasti nezakonito su obarane metodom ulicnog pritiska. Najgore u svemu tome bilo je sto su i eminentni pravnici nadahnuto opravdavali ovaj zakon rulje i davali mu legitimitet. Latinka Perovic, pisuci o takvim slucajevima, zabelezila je: »Ustavnu vlast u Srbiji, govorio je profesor Pravnog fakulteta, spontanom akcijom preuzeo je sam narod. Danas je cela Srbija jedan koncept, jedna spontana i stalno zasedajuca ustavotvorna skupstina, u kojoj narod neposredno pise svoj ustav«. A knjizevni istoricar, profesor univerziteta, u vreme masovnih mitinga pise: »Treba znati, umeti slusati, taj ritmicki pokret mase koja je ovog leta stavila do znanja da u nasem zivotu nije sve fraza i kratko pamcenje. Treba se zamisliti, krajnje je vreme«.¹³
Bilo je tendencija da se i sav zivot prilagodi ovoj ulicarskoj demokratiji. U pojedinim gradovima Srbije tada su pokrenute inicijative da se menjaju urbanisticki planovi i grade impozantniji trgovi za masovna okupljanja naroda. Jedan urbanista je tih dana razumno upozoravao: »Ideja o trgovima za masovno okupljanje gigantskih razmera ne doprinosi, nazalost, ocovecenju ljudskih prostora, vec obrnuto – podvrgavanju jedinke psihozi kulture masa«.¹⁴

Pocetak desetogodisnjeg rata

Uspeh u osvajanju vlasti u Srbiji, Crnoj Gori i u obema pokrajinama ohrabrio je Slobodana Milosevica da veoma agresivno i zubato nastupi prema ostalim republikama, pokusavajuci da naturi svoj koncept federalizma. Svaki predlog koji je dolazio iz drugih republickih sredina, o reformi federacije, oglasavao je kao secesionizam, odlucno odbijao ideju konfederacije, a pravo na samoopredeljenje zadrzao je samo za srpski narod. Milosevicevo poimanje federacije bilo je centralisticko, sa ocigledno dominantnom ulogom Srbije. Jedan od nacina da se to postigne bio je i njegov predlog da se za izbor federalnog parlamenta uvede nacelo »jedan covek – jedan glas«, sto je negiralo svaki nacionalni i drzavni suverenitet republika. Ove anahrone ideje, cak i za ideologiju tadasnje Jugoslavije, pogotovu nisu mogle da prodju u novim drzavama gde su nacionalne snage na legalnim izborima vec preuzele vlast. U Srbiji i Crnoj Gori vlast je zadrzala stara komunisticka nomenklatura posto se prekrstila u socijalisticku partiju. Ali, sa najvecim mogucnim nacionalistickim nabojem – ili takozvana moderna federacija, kako su je eufemisticki nazivali, ili »svi Srbi u jednoj drzavi«.
Na XIV kongresu SKJ, u januaru 1990, u stvari poslednjem, doslo je do odlucujuceg razlaza. Uprkos tome sto su posle pada Berlinskog zida poceli da duvaju novi vetrovi u istocnoevropskom socijalistickom svetu, Jugoslovenski savez komunista, mada ne ceo, jos se tvrdokorno drzao »demokratskog bespartijskog socijalizma«. SK Slovenije je medju prvima javno priznao da je stari poredak na izdisaju i zalagao se za visepartijski sistem. Komunisti Srbije grcevito su ostali pri jednopartijskom sistemu, nisu pristajali na rasturanje partijskih organizacija u preduzecima, niti na depolitizaciju vojske i policije, jer su to bile najpouzdanije poluge i za novi tip vladavine.
Plenarne sednice Kongresa proticale su u znaku ostrih i nepomirljivih politickih duela. Najveci broj predloga za promenu Statuta, koje su davali Slovenci, odnosili su se na privredni sistem i demokratizaciju partije. Delegati Srbije jednostavno su bili protiv institucionalnih promena ostajuci nepokolebljivo uz drustvenu svojinu i samoupravljanje. Bilo je cak pomalo sokantno posmatrati kako i predsednik SANU i rektor Beogradskog univerziteta, sedeci u prvom redu, podizu svoje crvene kartone na svaki predlog za demokratsku inovaciju SKJ. Zbog takvog dubokog razilazenja prvo su Slovenci, a zatim i Hrvati, napustili Kongres. Borisav Jovic je, povodom stava Slovenije, razmetljivo izjavio: »Oni su svoju partiju skoro likvidirali, nemaju pravo da govore o nama. Uostalom, ne pitamo ih niti cemo da ih slusamo – ignorisacemo ih i omalovazavati. Imamo moralno pravo na to«.¹⁵ Ovaj dogadjaj jos nije bio formalni kraj zajednicke drzave ali je svakako odjeknuo kao posmrtno zvono Jugoslaviji.
Mucna natezanja, bez mogucnosti da se nadje ijedna dodirna tacka, nastavljena su i u drugim prilikama. Kada je kasnije, na jednoj sednici Predsednistva SFRJ, predstavnik Makedonije Vasil Tupurkovski rekao da »izlaskom jedne republike, SFRJ vise ne postoji«, Slobodan Milosevic je arogantno dobacio: »Malo morgen!«.¹⁶ Milosevic je drzavu zamisljao kao neobaveznu zajednicu: »Jugoslavija, jednostavno, ne moze prestati da postoji zbog toga sto neki jugoslovenski narodi hoce iz nje da izadju, isto kao sto ne bi prestala ni kada bi neki novi narodi hteli u nju da udju«.¹⁷
Kada su krajem juna 1991, posle sprovedenog referenduma, severozapadne republike i formalno proglasile drzavnu samostalnost, JNA je, u dosluhu sa Milosevicem, sa oruzjem upala u Sloveniju, a zatim i u Hrvatsku. Srbija, obuzeta pijanstvom skorasnje pobede, tada nije ni slutila da je za nju poceo desetogodisnji rat koji ce se kasnije seliti iz jednog u drugi kraj zemlje, da bi se zavrsio na njenom tlu u opstem nacionalnom sunovratu. To je bila neizbezna cena ovog najnovijeg kolektivnog avanturizma u trazenju novog vodje, umesto da se prihvati ponudjeni izazov suocavanja sa odgovornoscu modernih demokratskih vremena. »Ovde, nazalost, uvek sve kasni« – pisao je jednom prilikom Mirko Tepavac – »samo rat stize pre vremena, jer se nasi vladari lako resavaju na vojevanje, nevoljno na mir, a na demokratiju nikako«.¹⁸

Poziv na sprecavanje krvoprolica

U trenutku prvih oruzanih sukoba, Pretparlament Jugoslavije bio je jedina organizovana snaga koja je, na sednicama u Sarajevu 24. juna i 6. jula 1991, pokusala da potrazi odgovor na pitanje kako da se spreci opsta, nadolazeca katastrofa. Pretparlament, koji je sacinjavao veci broj gradjanskih stranaka, pokreta i udruzenja iz cele Jugoslavije, osnovan je godinu dana ranije u junu 1990. na inicijativu UJDI-ja. Reagujuci na najavljene sukobe, Pretparlament je jos 24. juna, dva dana pre pocetka rata, uputio poruke na adrese skupstina i predsednika predsednistava svih republika i federacije. Poziv na sprecavanje krvoprolica naisao je na zid cutanja. Niko nije odgovorio, a oruzani sukobi su uzeli maha. Mediji su malo paznje posvetili ovim mirotvorackim apelima; o njih su se oglusile i stranke po republikama, jer su vise drzale do prestiza u svojim nacionalnim sredinama, nego do mira.
Na zahtev medjunarodne zajednice oruzani sukobi obustavljeni su na tri meseca (od jula do oktobra), da se na miran nacin odluci o sudbini Jugoslavije. Tada, na vrhuncu krize, Pretparlament je uputio ovakav poziv javnosti Jugoslavije: »U ovim najdramaticnijim momentima posleratne Jugoslavije, Pretparlament Jugoslavije obraca se javnosti sa upozorenjem da ce cinjenica potpune blokade svih saveznih institucija proizvesti dalekosezne posledice u gubitku velikog broja ljudskih zivota, ekonomskoj katastrofi zemlje i golemim stetama po njen medjunarodni polozaj«.¹⁹ Pretparlament je trazio dve stvari. Prvo, da se donese konstitucionalni akt kojim bi se regulisala nadleznost Jugoslavije kao zajednicke drzave u zastiti ljudskih prava i gradjanskih sloboda, u obezbedjivanju jedinstvenog trzista, osnovi spoljne politike i nepovredivost spoljnih i unutrasnjih granica. Drugo, zakazivanje slobodnih, visestranackih izbora za Savezno vece, uz odgovarajuci izborni zakon i rok za donosenje novog ustava.
Posle upornog insistiranja, Pretparlament je uspeo da privoli zvanicne organe savezne drzave da se 28. jula u Sarajevu sazove Okrugli sto vlasti i opozicije. U radu su ucestvovali predstavnici Savezne skupstine, Predsednistva SFRJ i Saveznog izvrsnog veca, s jedne, i predstavnici Pretparlamenta, s druge strane. To je bilo prvi put posle toliko decenija da se za istim stolom nadju i vlast i opozicija, spremni da u medjusobnom sporazumevanju potraze izlaz iz krize.
Institucija Okruglog stola, kao novina u politickom zivotu, nastala je krajem osamdesetih godina u zemljama istocne Evrope (bivsim socijalistickim zemljama) da bi se, u trenutku kada se jednopartijski sistemi raspadaju u Poljskoj, Cehoslovackoj i Madjarskoj, izbegli narastajuci sukobi izmedju vlasti i opozicije i da bi se osiguralo mirno i demokratsko resenje. Bio je to izraz dobre volje tamosnjih rezima da se, na osnovu drustvenog konsenzusa, dopusti mogucnost nenasilne promene politickog poretka, putem izbora.
Poljaci su 1989, oslanjajuci se na autoritet Stola, kompletno promenili parlamentarnu strukturu. Legalizovana je Solidarnost, promenjen odnos snaga u Sejmu, uveden je Donji dom i Senat. Sprovedeni su slobodni izbori na kojima se od sto mesta u Senatu Solidarnost izborila za 92 mesta. Nijedan poslanicki kandidat komunisticke koalicije nije u prvom krugu dobio dovoljan broj glasova za Sejm. Sve sto je usaglaseno na Okruglom stolu naslo se u zakonima. Bio je to potpuni raskid s partijskom drzavom. U tadasnjoj Jugoslaviji, nazalost, taj put nije prihvacen, jer su nacionalna politicka vodjstva, napustajuci komunisticku ideologiju, svesrdno prigrlila ideju formiranja militantnih nacionalnih drzava. Te nove tvorevine nisu postovale demokratske obicaje u svojoj kuci, ali su zato revnosno i zustro reagovale na svako krsenje prava pripadnika svoje nacionalnosti u drugoj sredini. U tome su imale i snaznu podrsku nacionalnih intelektualnih elita, sto je dodatno stimulisalo samouverenost i iskljucivost novih drzava i njihovih vodja prema svakoj gradjanskoj i demokratskoj alternativi.
Nasa savezna vlast je, pod pritiskom dogadjaja, ili zbog sopstvene slabosti da obuzda ratne sukobe, pristala na Okrugli sto kao na neku vrstu foruma koji ce operativno formulisati mere za mirno resenje krize. Okrugli sto je usvojio neke zadatke i rokove za njihovo izvrsenje. Medju njima su bili: obustavljanje oruzanih sukoba i demilitarizacija drustva i drzave, socijalni polozaj i sigurnost gradjana, obustava propagande mrznje i nasilja, uredjivanje buducih odnosa republika i naroda u jugoslovenskoj zajednici, saradnja sa zemljama EU i KEBS (sadasnji OEBS). Naravno, nista od toga nije bilo. Savezna vlada je izgubila svaku moc, a nove republicke vlasti su s neskrivenim prezrenjem gledale na Okrugli sto. Uprkos tome, Okrugli sto je, mada sa sve manjim nadama, nastavio da se povremeno sastaje i iducih meseci. U Sarajevu su, 26. oktobra iste godine, cak i prihvaceni predlozi za Ugovor o miru, koji su upuceni svim politickim akterima u Jugoslaviji, Mirovnoj konferenciji i inostranoj javnosti. Bilo je to kao kada kamen bacite u bezdan, uzalud ocekujuci odjek. Vukovar se vec dva meseca razarao topovskim granatama artiljerije i tenkova JNA...

Stare i nove vodje

Kako je bilo mogucno da nacionalizam postane vladajuca ideologija? Da nekadasnja ozloglasena kontrarevolucija postane slavljena nacionalna revolucija? Nebojsa Popov o tome kaze: »Jos s prvim znacima krize, usled sve manje efikasnog privrednog sistema, s pojavom prvih vecih radnickih strajkova i zamahom kritickog misljenja u kulturi (krajem 50-ih i pocetkom 60-ih) – vladajuca partija trazi izlaz u jacanju republickih centara moci. Podstice decentralizaciju, ali bez demokratizacije. Model vladajuce partije i partijske drzave razmnozava se poput jednocelijskih organizama. U tom procesu jaca i dobija sve vise pristalica ideja o ’nacionalnoj drzavnosti’ republika i pokrajina. Nastaju i sve snazniji nacionalisticki pokreti. Prvi od njih pojavio se bas na Kosovu, krajem 1968, s parolom ’Kosovo–republika’. Jos snazniji je bio ’masovni pokret’ u Hrvatskoj, s kulminacijom 1971, ciji je cilj bio, takodje, jacanje drzavnosti Hrvatske. Na tom talasu jacaju nacionalisticke teznje i u drugim republikama... Kada se na javnoj sceni pojavio i srpski populizam, vrtlog nacionalizma dobio je novo ubrzanje i jos vecu razornu moc«.²⁰
Umesto starih politickih elita na scenu su stupili novi kadrovi iz nizih redova partijske nomenklature. Zajednicko i jednom i drugom poretku bilo je to sto su i stare i nove vodje bile neprikosnovene. A kada na mesto drzavnika zasednu nacionalne vodje, onda stradaju i nacije i drzave.
Zaglusujuci huk nacionalistickih truba bio je tako snazan da je jos malo ko imao sluha da cuje upozoravajuce pouke iz bliske proslosti. Tomas Man na jednom mestu prica o sebi kako prevrce listove svog dnevnika iz 1933. i 1934, »iz vremena kada je buka narkotizirajucih svecanosti i klicanja nad buducim pobedama i slobodom, odjekivala Nemackom sa pratnjom crkvenih zvona, pesama, zastava i mnogobrojnih praznika naredjenih od naroda, vlade i partije«. Man pise u dnevniku: »Duboko sam svestan da ce ovi ludi ljudi, koji prave ciste gluposti, rdjavo zavrsiti. I sta onda? Sta ce biti od nesrecnog nemackog naroda koji je sada opijen laznom srecom? Kakva ce razocarenja imati da proguta, kakve fizicke i dusevne katastrofe da izdrzi? Budjenje koje ga ceka bice deset puta strasnije od onog 1918«.²¹

¹ Mirko Tepavac, Demokratija ili despotija, izdanje Gradjanske citaonice Zrenjanin, 1994, str. 13.
² Srpska strana rata, izdanje »Republike«, 1996. Vesna Pesic, »Rat za nacionalne drzave«, str. 52.
³ Republika, br. 16, 1991.
⁴ Republika, br. 19, 1991.
⁵ Republika, br. 15, 1991.
⁶ Duga, 7–12. 06. 1991.
⁷ Republika, 1. 09. 1991.
⁸ Srpska strana rata, Olivera Milosavljevic, »Jugoslavija kao zabluda«, str. 75.
⁹ Duga, 1–14. 01. 1994.
¹⁰ Dobrica Cosic, Promene, »Dnevnik«, Novi Sad, 1992, str. 141.
¹¹ Isto, str. 71 i 44.
¹² Republika, br. 112, 1995.
¹³ Isto.
¹⁴ Isto.
¹⁵ Borisav Jovic, Poslednji dani SFRJ, Kompanija »Politika«, 1995, str. 62.
¹⁶ Borba 9–10. 02. 1991.
¹⁷ Borba, 31. 05. 1991.
¹⁸ Republika, br. 147, 1996.
¹⁹ Republika, br. 23, 1991.
²⁰ Republika, br. 194–195, 1998. Nebojsa Popov, »Da(r)mari nacionalne revolucije«.
²¹ Republika, br. 137, 1996.