Tegovi proslosti

U mamurluku jedinstva vlasti

Gde smo mi u tom pogledu sada? Kada je 1996. opozicija osvojila oko cetrdeset najrazvijenijih opstina i gradova, vlast je pregla svim silama da ponisti izbore i da rezultate preokrene u svoju korist. Nazalost, u tome im je prvi pomagac bio dobar deo korumpiranog sudstva. Tada je sudija Vrhovnog suda Srbije Zoran Ivosevic – jedan od onih koji nisu pristajali na zloupotrebu i podvalu – dao ovakvu dijagnozu stanja u nasem sudstvu: »Sudstvo je jos u mamurluku jedinstva vlasti. Nije se emancipovalo kao posebna vlast, niti je postalo partner zakonodavnoj i izvrsnoj vlasti«.¹
Kao sto su nekada vidjeni Srbi podrzali kneza Milosa, tako su i nacionalisticki orijentisani intelektualci pozdravili Slobodana Milosevica kao coveka »istorijskog poslanja«, zapravo kao licnost koja »najbolje tumaci teznje srpskog naroda«. Kada je jos i na izborima dobio vecinsku podrsku biraca, Milosevic se nijednog trenutka nije kolebao da prezre »evropske novotarije« i da osnovu za svoj tip vladavine potrazi u ideoloskoj matrici autokratske tradicije.
U politickoj istoriji Srbije ta autokratska tradicija ima duboke korene i seze do prvih dana pocetka formiranja moderne srpske drzavnosti. Jos su ustavobranitelji, sredinom proslog veka, polazili od uverenja da narod mora da postuje vlast, »jer u cinovnistvu ima vise pameti nego u seljackoj masi«. Liberali su se borili za ustavnost i parlamentarizam, insistirali su na principu vladavine u narodnom duhu, sto znaci da cinovnike treba staviti pod kontrolu Narodne skupstine. Radikali su pocev od sedamdesetih godina proslog veka, nasuprot liberalizmu, bili nosioci narodnjacke ideologije. Milosevic je u svojoj licnosti spojio najgore osobine istorijskog nasledja – knjazevski autoritarizam i radikalski populizam. Najizrazitija crta te ideologije bila je strah od sveta, odnosno njegovih duhovnih i tehnoloskih novina, i duboko patrijarhalno ukopavanje u konzervativne narodne tradicije. Radikalski celnici nekada su optuzivali liberale i naprednjake da »Srbiju hoce da preobraze u zapadnu malu drzavu«. Milosevic je uvodjenje sankcija SR Jugoslaviji i njenu potpunu izolaciju doziveo sa inadzijskim optimizmom: »Sankcije nam ne mogu nista hiljadu godina«.
Tokom dva poslednja veka oko osnovnih politickih institucija drustva i drzave uvek su se sukobljavale demokratske i autokratske snage, u kojima su ove druge superiorno pobedjivale. Prvi zakon o narodnoj skupstini u Srbiji donet je 1858. godine. Jedanaest godina kasnije, 1869, za vreme namesnicke vlasti, Skupstina je, pored kneza, postala jedini nosilac zakonodavne vlasti. Dotle su o zakonima resavali knez i Savet, a od Skupstine se samo trazilo misljenje. Sada je odnos promenjen: o zakonima su odlucivali knez i Skupstina, a Savet je samo davao misljenje. To je bilo jos daleko od parlamentarizma, ali je prodor novih ideja pokazao da se bez naroda vise ne dâ vladati.
Naravno, sa takvom skupstinom su i vlada i knezevi lako izlazili na kraj i tu se upravo otkrivaju zanimljive zajednicke crte izmedju ondasnjeg i danasnjeg vremena. Obrenovicevska skupstina je smatrala da je njena patriotska i ustavna duznost da pomaze vladi, a ne da joj odmaze; ova ideja laznog patriotizma je sve vreme vodila i ovu milosevicevsku skupstinu. U skupstini, sve do kneza Milana Obrenovica, nije bilo stranaka i klubova, jer se smatralo da su stranke zlo. Ova je predrasuda svesrdno prihvatana i u ovom desetogodisnjem periodu, uprkos formalno uvedenom visestranacju. Tacnije receno, pluralizam se kod nas ugrozava od trenutka kada je nastao. U svojoj knjizi Izmedju istoka i zapada profesorka Mira Markovic kaze: »Visepartijski nacin politickog organizovanja i politickog misljenja izvedenog iz tako organizovanog drustva, polako prolazi«. Konacno je doslo vreme, tvrdi M. Markovic, »neposredne demokratije bez stranackih i ostalih posrednika«.²
Vladajuca socijalisticka partija je sve cinila da stranke sto vise ogade narodu. Pred svake izbore, odjednom i na volseban nacin, namnozi se i do 150 raznih stranaka koje pretenduju na svoje ravnopravno televizijsko predstavljanje. Njihove ideje i nazovi programi su takvi da pre kompromituju ideju visestranacja i parlamentarizma, nego sto je unapredjuju.

Stari i novi dinastijasi

Postoji jos jedna upadljiva slicnost izmedju ondasnjih i danasnjih skupstina, kao da je vreme stalo. Vrlo cesto, u skupstinama XIX veka, preovladjivali su vladini poslanici i dinastijasi. Oni su svaki vladin predlog spremno docekivali sloznim uzvicima »tako je« i »prima se«, a one koji su govorili protiv vlade nazivali su »elementima nereda« i »smutljivcima«; danasnji »dinastijasi« opoziciju najcesce nazivaju »neprijateljima« i »eksponentima stranih sila«. Ova verbalna agresivnost narocito je eskalirala u leto 1999. posle NATO bombardovanja kada je vlast, pod pritiskom nezadovoljnog naroda, pocela da gubi sigurnost. Tretiranje opozicije kao »produzene ruke NATO-a«, a njenu aktivnost kao »nastavak rata«, siri strah u narodu da je rezim spreman da svaki legitiman otpor ugusi u krvi.
Svi nasi vladari i sefovi drzave i u XIX i u XX veku imali su, izuzev Petra I Karadjordjevica, koji je bio relativno ustavni monarh, probleme sa ustavom. Njegov sin Aleksandar II, kao kralj Jugoslavije, ukinuo je ustav; Tito je bio dozivotni predsednik SFRJ, a kada je neko dozivotni prosto je nezamislivo kakve ustavne prepreke mozete da mu nametnete. Ali, gde se smesta Slobodan Milosevic koji nije dozivotni, ali je svemocni, koji formalno nije ukinuo Ustav, ali je fakticki iznad Ustava? Njegova lista gazenja Ustava je toliko duga da vise lici na vladara samodrsca, nego na modernog predsednika.
On spada u onu vrstu vladara iz nase proslosti koje je jos svojevremeno Stojan Protic opisao kao ljude »jake energije, preduzimljiva duha sa osecanjem poziva da On treba da drzi krmu drzavnu u Svojim rukama«. Protic dalje kaze: »Za vladaoca takvih osobina licnih najpogodniji oblik vlade, oblik koji im otvara najsire polje rada – jeste apsolutni oblik drzavne vladavine. Ustavni rezim je za njih malo pogodno zemljiste u opste; a sto potpunija ustavnost, sto sira prava Narodnog Predstavnistva – to sve tesnji krug njihova licna rada. Prirodno je, dakle, sa svim da vladaoci takvoga kalibra ne mogu da se krecu u ustavima obelezenim granicama. Oni ih ili probijaju, ili padaju u borbi, ili se – casno iz borbe povlace!
Takav je bio nas vladalac«, nastavlja Protic, »nas prvi Kralj Milan. Namesnicki Ustav od 1869. godine u koliko je manje odgovorio zahtevima dobra Ustava, u toliko je vise bio otvorio vrata licnom radu vladaoca. Vladalac, kao sto je bio Kralj Milan, to je vrlo dobro uocio pa je video, da on i po njemu moze ne samo vladati, no i upravljati. I on se zaista nikad nije potuzio na Ustav od 1869, a potpuno svestan tako Ustavom ujemcenoga Mu nadmocnog polozaja prema Narodnom Predstavnistvu, On je sam otvoreno davao to na znanje izabranicima narodnim, od kojih, da bog me, mnogi nisu jasno shvatili ni svoj ni Kraljev polozaj. I mi se vrlo dobro secamo, kad je Kralj Milan pred svojom vladom u kojoj su sedeli i bivsi namesnici, i pred Narodnom Skupstinom, izgovorio s puno svesti ove znacajne reci: Danasnji Ustav koji Ja nisam gradio dao je meni, vladaocu, tri cetvrtine prava, a vama, narodnim poslanicima, jednu cetvrtinu... I po tome vi nemate prava da protestujete protivu rada koji je bio logicna i ustavno-pravna posledica one tri cetvrtine«.³
Slobodan Milosevic, sledeci svoje vladalacke ambicije, gazi Ustav kad god u njemu nema oslonac. Kada je u junu 1999. potpisan mir na Kosovu, vojne jedinice Rusije su u jednoj munjevitoj akciji, da bi se sto pre domogle boljih pozicija u ovoj pokrajini, presle preko teritorije Srbije, mada o tome nikakav drzavni sporazum nije sklopljen. Mnogi su u tome videli njegovo samovoljno i, kako je receno, rastegljivo tumacenje nacela suvereniteta zemlje. Uostalom, Milosevic je svoju nadmoc nad Ustavom demonstrirao vise puta, cak i u prilikama kada se radilo o prekompoziciji drzave. Zajedno sa Saveznom skupstinom koja mu je potcinjena odlucivao je, ne pitajuci gradjane, niti drugu federalnu jedinicu, o ulasku SR Jugoslavije u rusko-belorusku federaciju. Na slican nacin postupio je i 1992. kada je obrazovana sadasnja jugoslovenska federacija sastavljena od Srbije i Crne Gore. U Crnoj Gori je o tome odlucivano narodnim referendumom, u Srbiji nije bilo ni reci o tome. Miloseviceva posebna strast je rasturanje drzava – u rusenju druge Jugoslavije imao je odlucujucu ulogu – i stvaranje novih. Sredinom devedesetih godina, na opste iznenadjenje gradjana, iznebuha je najavio stvaranje konfederacije sa Grckom. Od toga nije bilo nista, kao sto ce se, verovatno, izjaloviti i ovaj savez sa Rusijom i Belorusijom, ali sa takvim samovoljnim vladaocem vise niko nije siguran u kakvoj ce se drzavi sutra probuditi.

Partijska drzava

U poredjenju ustavnosti i parlamentarizma Srbije prve i poslednje decenije dvadesetog veka mogu se otkriti mnoga indikativna objasnjenja. Posle ubistva kralja Aleksandra Obrenovica 1903. godine »usledila je dugogodisnja vladavina radikala, tokom koje je Srbija, do izbijanja Prvog svetskog rata, stekla prvo ozbiljnije parlamentarno iskustvo«.⁴
To se ogledalo u mnogim znacima modernizacije politickog zivota i normalnijeg funkcionisanja demokratskih i parlamentarnih institucija. Partijsko-politicka scena se pluralizuje i za tih 11 godina artikulisalo se nekoliko politickih stranaka. »Partijski zivot na kraju razdoblja izgledao je znatno modernije nego na pocetku.«⁵
Olga Popovic-Obradovic objasnjava: »Medju znacajnim ucincima parlamentarne epohe u Srbiji treba pomenuti i vidno sazrevanje svesti o znacaju ustavnosti, zakonitosti, kao i postovanja forme i procedure, u procesu politickog odlucivanja. Ova pitanja, koja zasecaju u samu sustinu pojma moderne drzave, bila su neprekidno otvorena i vrlo zivo raspravljana u onovremenoj politickoj javnosti – u Skupstini i van nje, u stampi i casopisima. Te rasprave imale su veliki znacaj za artikulaciju srpskog parlamentarizma i postale su njegovo doista vazno obelezje. Stranacki prvaci, cesto ugledni naucnici i intelektualci, svojim sjajnim skupstinskim govorima izrecenim u odbranu institucija ustavnosti, slobode, zakonitosti i demokratije, obogatili su srpsku politicku tradiciju i ostavili svedocanstvo o postojanju moderne politicke elite. Medju skupstinskim poslanicima bio je znatan broj pravnika – advokata, sudija, pa i profesora univerziteta; oni su iz dana u dan tumacili Ustav, zakone, poslovnik, objasnjavali smisao institucija i nacelo moderne drzave, pozivali se na pravne autoritete i ustavnu praksu stranih zemalja. Engleska je sa svojim parlamentarnim obicajima bila u centru paznje«.⁶
Za razliku od takve atmosfere, koja je bila i dinamicna i podsticajna, danasnja Skupstina Srbije dozivela je ociglednu regresiju. Malo ko polaze na zakonitost i proceduru, a ignorisanje stranih uzora ide prosto do granice uvrede i loseg ukusa. Nekada se lako i sa uverenjem preuzimalo sve sto je dobro u modernim zapadnim demokratijama; danas vodeci ljudi Srbije sa prezirom okrecu ledja od sveta.
Naravno, ovaj napredak u Srbiji bio je prilicno skroman, a politicki zivot bio je i dalje opterecen patrijarhalnom svescu i autoritarizmom. U tadasnjim prilikama mogu se pronaci i koreni onoga sto se i danas odigrava u Srbiji. Kod nas se cesto, cak i u naucnim krugovima, pocetak dvadesetog veka nekriticki uzdize kao »zlatno doba« srpske demokratije, a svesno se previdjaju njegove tamne strane. U politickoj praksi danasnje Srbije prepoznaju se iste crte autoritarizma i sklonost ka jednopartijskoj vladavini kao i na pocetku XX veka.
U cemu se vidi slicnost ondasnje Radikalne stranke i danasnje Socijalisticke partije Srbije? I jedna i druga su tezile da svoju vecinsku vlast koriste neograniceno, ignorisuci druge stranke. Radikali, zahvaljujuci upravo tome sto su dobijali visok procenat glasova na izborima, sebe su izjednacavali sa narodom; SPS neprekidno insistira na jedinstvu naroda, a sebe vidi kao njegovog tumaca. Radikalna stranka »utkala je u tradiciju srpske ustavnosti koncept partijske drzave, pokrivajuci ga upravo parlamentarnom formom. U tome se jasno, mozda jasnije nego u bilo kojem drugom obelezju srpskog parlamentarnog iskustva 1903–1914. godine, ogledala tezina istorijskog nasledja. Partijska drzava, koju je jos Slobodan Jovanovic identifikovao kao stalnu teznju Radikalne stranke predstavlja najtrajniju tekovinu srpskog radikalizma. Ona je pustila duboke korene, nadzivela sve ideoloske mene Radikalne stranke i postala sastavni deo politicke kulture i mentaliteta u Srbiji«.⁷

Sta sme vecina

Prilikom debate o zakonu o zajmu za izgradnju zeleznice i preoruzanju vojske, radikalski prvak Stojan Protic je najbolje odgovorio kako radikali gledaju na parlamentarni sistem. »Nasa vecina«, rekao je on, »koja nije od jednog glasa moze da resi po pravu vecine... da se grade zeleznice koje mi hocemo«. Naprednjacki prvak Dragoljub Joksimovic ovako je protumacio tu Proticevi izjavu: »Tako mi hocemo. Imamo vecinu, moze nam se.« To Joksimovicevo uverenje delila je i cela opozicija. »U Srbiji postoji misljenje da vecina sve sme«, prokomentarisao je Proticevo razumevanje ministarske odgovornosti poslanik Voja Marinkovic. »Ako hocete da se oslanjate na tu vecinu i na tu snagu« – odgovorio je Proticu liberalni poslanik Radoslav Agatonovic – »onda nam recite da idemo kuci, pa da vas ostavimo da sami radite«.⁸
O obicajima u tadasnjoj skupstini Olga Popovic-Obradovic pise i ovo: »U ignorisanju manjine, vlada i njena vecina ponekad su odlazile u krajnost. Skupstinska rasprava o budzetu za 1907. – koju je, doduse, opozicija koristila prevashodno kao priliku za kritiku rada vlade u celini, a ne za raspravu o samom budzetskom predlogu, o cemu ce biti jos govora – iz dana u dan odvijala se prakticno bez prisustva ne samo ministara, nego i poslanika vecine«. 
Kao i danasnji socijalisti i njima slicni populisti, tako su i ondasnji radikali znali da praktikuju neku vrstu svoje antibirokratske revolucije. U jednom svom govoru u Skupstini Jovan Skerlic je podsetio na dogadjaj »kada su prvaci Radikalne stranke... skupljali ulicnu rulju i sa tom razuzdanom ulicnom ruljom dosli pred Ministarstvo Inostranih Dela, saterali terorisanog ministra Milovana Milovanovica u jedan sobicak, a sami izleteli na balkon i drzali zapaljive govore masi koja se iskupila bila pred ministarstvom«.⁹
Zapazanja Jovana Skerlica o politickom zivotu Srbije s pocetka ovog veka bila su vrlo zanimljiva: »Ko je malo bolje posmatrao nas politicki zivot, mogao je bez po muke primetiti da se gotovo nigde u politicku borbu ne unosi tako malo nacela, da gotovo nigde nije u politicki svet i u narod pusteno tako malo ideja kao kod nas. Politicke stranke kod nas imaju svoje proslosti i tradicije: stvarale su se u ime ostvarenja izvesnih nacela i borile se u ime odredjenih programa. Danas svi ti programi su izbledeli, cela borba dobila uzak i licni karakter. I ono malo nacela sto ima to su ostaci nekadasnjeg duhovnog kapitala. Time se daje objasniti potpuna beznacelnost u nasem politickom zivotu i strahovita pometnja u idejama. Otuda dolazi da Srbija ima radikala koji nece da cuju za opste pravo glasanja, demokrata koji ne primaju ni samu misao o intervenciji drzave u odnosima izmedju kapitala i rada, kao i konzervativaca koji su antimilitaristi i reakcionara koji stavljaju sebi u zadatak da u klici uniste monarhicno osecanje. Na taj nacin mi smo u Srbiji dosli u jedinstven polozaj da imamo stranke sa imenima koja imaju stranke na Zapadu, ali bez duhovne srodnosti i idejnih veza sa njima.«¹⁰

Vojska u politici

Postoje neke razlike, ali i vise zajednickih crta sto se tice uloge vojske u politickom zivotu Srbije na pocetku i na kraju ovog veka. O ulozi vojske na pocetku ovog veka, Olga Popovic-Obradovic u svojoj knjizi pise: »Sledece vazno ogranicenje srpskog parlamentarizma bio je snazan uticaj vojske u politici. Militarizam je bio problem sa kojim je parlamentarni rezim u Srbiji bio suocen za sve vreme svog trajanja i ispoljavao se dvostruko. Prvo, neposrednim uticajem vojske na sastav vlade cime se marginalizovala politicka uloga legalnih organa vlasti i dovodio u pitanje osnovni smisao ustavnosti, kao sistema ogranicene, javne i kontrolisane vlasti. Drugo, u uslovima snaznog nacionalizma i neprekidnih priprema za nove ratove, rastao je znacaj i ugled vojske u drustvu, koja se povezivala sa svim znacajnim politickim ciniocima, ukljucujuci i politicke stranke. Ugledni pojedinci su propagirali ’novi srpski patriotizam’ naspram ’kosmopolitizmu’ i pozivali Srbiju da se spremi da ostvari ’najvece teritorijalne transformacije Balkanskog poluostrva’, apelujuci istovremeno na politicke stranke da obustave medjusobnu borbu. Sve je to podsticalo militarizaciju najsireg javnog mnenja, u kojem su individualne slobode i ustavnost ionako imale plitke korene i lako gubile bitku u konkurenciji sa idejom nacionalnog oslobodjenja i ujedinjenja«.¹¹ Sa priblizavanjem rata taj uticaj je rastao tako da je dostigao tacku »na kojoj su i same institucije dovedene u pitanje«.¹²
Vojska se sve vise mesala u politiku, pa je posle 1912. godine izbio spor sa vladom ko ce da vlada u novooslobodjenim krajevima: vlada ili vojska. Pobedu je, ipak, odnela civilna vlast, ali je sve to pokazalo da je vojska faktor s kojim se mora racunati. Tako je »srpski parlamentarizam 1914. godine izgledao slabiji nego sto je bio na pocetku«.¹³
I u Milosevicevim planovima vojska je imala znacajno mesto. On je bio direktni, ali tragicno zakasneli nastavljac ideje »najvece teritorijalne transformacije Balkanskog poluostrva«. Srpsko rukovodstvo i vrh JNA bili su u tesnoj simbiozi. Da nije bilo toga Milosevic ne bi bio u stanju da za ovih deset godina vodi cetiri rata na teritoriji bivse Jugoslavije. Ali je Slobodan Milosevic znao da upotrebi vojsku i za gusenje narodnog nezadovoljstva u samoj Srbiji. Devetog marta 1991, uplasen razmerama narodnog protesta, izveo je tenkove na ulice Beograda. Borisav Jovic svedoci da je tih dana Slobodan Milosevic otvoreno pitao vojni vrh »da li ce Armija zastititi vlast u Srbiji, ako opozicija nanovo pocne sa nasiljem. Odgovorili su da hoce«.¹⁴
Kada je rec o Milosevicevim osvajackim ambicijama postoje i one manje poznate stvari. Usred NATO bombardovanja, u maju 1999, ugledni pariski list Le Monde osvrce se na razloge zbog kojih tesko idu pregovori izmedju Milosevica i medjunarodne zajednice, pa se, pored ostalog, poziva i na Ognjena Minceva, rukovodioca sofijskog instituta za regionalne i medjunarodne studije. Mincev, za koga autor clanka tvrdi da je blizak bugarskoj vladi desnog centra, uveren je »da Slobodan Milosevic nece pristati na pregovore pre nego sto Makedonija (i Albanija) ne budu srusene. On podseca na jednu malo poznatu epizodu, a nikada zvanicno potvrdjenu, o susretu u Atini septembra 1990. izmedju jakog coveka iz Beograda i predsednika grcke vlade Konstantina Micotakisa. Iako pozvan, sef bugarske vlade odbio je da ucestvuje na sastanku na kojem je Milosevic nameravao da predlozi svojim sagovornicima da podele Makedoniju izmedju Srbije, Grcke i Bugarske«.
Prema profesoru Mincevu, predsednik Jugoslavije nije napustio tu ideju, cak ni kada Konstantin Micotakis nije vise ostajao pri njoj. Proganjajuci stotine hiljada Albanaca, Milosevic ne trazi samo nacin da uspostavi demografsku ravnotezu na Kosovu u korist Srba; on, takodje, zeli da Makedonija eksplodira kako bi tek onda otvorio prostor za pregovore. Ukoliko bi egzodus duze trajao, prisustvo kosovskih Albanaca bi sve teze padalo maloj, nerazvijenoj republici, situacija u logorima bila bi neizdrzljiva, mogla bi da izazove pobunu, sto bi povecalo medjuetnicke napetosti.¹⁵
Mozda i u tome lezi objasnjenje za cinjenicu da je Srbija trpela bombardovanje dugih 78 dana?

Uvek prekim putem

Srpsko drustvo na pocetku ovog veka bilo je agrarno, siromasno, nepismeno i s gradjanstvom koje se tek radjalo. Smatra se da je to osnovni razlog sto se u Srbiji nije ozbiljnije ukorenio parlamentarizam i demokratija. Olga Popovic-Obradovic kaze o tome: »U Evropi je prvo nastao gradjanin, pa tek dugo za tim politicke partije. U Srbiji je bilo obrnuto: politicke stranke, kao mehanizam modernih politickih rezima, nastale su pre nego sto je zavrsen proces prelaska iz agrarno-patrijarhalne zajednice u gradjansko drustvo. One su, stoga, svoje clanstvo regrutovale pretezno medju srpskim seljastvom, cija je, pak, dominantna politicka svest u znatnoj meri bila zarobljena egalitaristickim i kolektivistickim duhom, sa nedovoljno razvijenom idejom o individualnoj slobodi i, iznad svega, sa izrazenim nedostatkom tolerancije. Nacionalna ideja u toj svesti najcesce je bila redukovana na teritorijalne ciljeve koje je trebalo ostvariti ratom, pri cemu je mit o Kosovu i njegovoj ’osveti’ imao posebno vazno mesto«.¹⁶
Ista matrica stalno nam je obnavljala iste politicke modele, a zatim stalno uvek iste sukobe. U prvoj Jugoslaviji parlamentarizam je rusen takoreci od pocetka postojanja drzave. Posle Obznane 1920. dosla je zabrana komunisticke partije, kao odgovor na to sto je KP (inace treca po velicini stranka u zemlji) na izborima dobila znacajan broj poslanickih mesta, a u njihove ruke je istovremeno pao i veliki broj opstina. Kasnije, 1925. godine, Obznana je prosirena i na Hrvatsku seljacku stranku. Kralj Aleksandar Karadjordjevic je 1929. ukinuo Ustav i zaveo licnu vlast, govoreci da su za teske prilike u zemlji odgovorne politicke stranke. Kralj nije hteo da cuje za sve cesce zahteve da se tadasnja Jugoslavija preuredi na federalistickoj osnovi. Uprkos tome, sefovi opozicionih stranaka, mada uz velike teskoce, uspeli su, tek posle kraljeve smrti, da 1937. potpisu jedan sporazum kojim je priznat prioritet drzavno-pravnog pitanja. Opozicija je zastupala stav da se novi ustav ne moze doneti bez vecine Srba, vecine Hrvata i vecine Slovenaca. Od toga nista nije bilo, a uskoro je izbio i rat.
Za vreme socijalizma pogotovo se ne moze govoriti o parlamentarizmu jer su poslanici gotovo iskljucivo poticali iz redova SKJ. Ta iskljuciva vlast, decenijama naviknuta na jednoumlje, nije mogla krajem osamdesetih da shvati da je njen model vladavine vec istrosen, pa prema tome nije bila spremna na dijalog sa snagama alternative radi mirne promene rezima. Slobodan Milosevic je, cim je zaseo na vlast, udario jos tvrdjim putem – hteo je da anulira ceo postojeci federalni sistem. U ime neke moderne federacije trazio je da se uvede nacelo »jedan covek – jedan glas«, bez obzira na republike. To je jos vise razbuktalo krizu Jugoslavije jer su tadasnje republike, a narocito Slovenija i Hrvatska, odlucno zahtevale, bar u pocetku, da se zemlja uredi na konfederalnoj osnovi.
Isti recept rigidnog drzavnog centralizma Milosevic je nametnuo i u prvoj polovini 1992. kada se modelirala treca Jugoslavija, sastavljena od Srbije i Crne Gore. Crnogorski vrh je u pocetku odbijao da prihvati ovu agresivnost zvanicne Srbije. U januaru 1992, u pripremi za tu novu Jugoslaviju, prilicno iznenadjenje u javnosti izazvao je predlog tadasnjeg crnogorskog predsednika Momira Bulatovica za jedan cisto konfederalni model odnosa izmedju Srbije i Crne Gore. Taj je model obezbedjivao visok stepen samostalnosti republika, cak veci nego u drugoj Jugoslaviji. Ali, nastali su zestoki pritisci iz Srbije i posle nekoliko sastanaka na srpsko-crnogorskom vrhu taj je predlog preformulisan i tako se, u aprilu 1992, doslo do zabljacke Jugoslavije. Miloseviceva vladalacka ambicija nije mogla da podnese taj stepen samostalnosti, kao sto nije mogla da se pomiri ni sa predlozima da se prethodna Jugoslavija preobrazi u konfederaciju. Dok se tako pokazao krajnje odbojnim i prema gramu vlasti kod drugog, Milosevic je u svojim rukama, kao predsednik Srbije, koncentrisao ogromnu moc. Kasnije, kada je presao na mesto predsednika Jugoslavije, on je, uprkos suzenim nadleznostima, mogao da vlada komotno samodrzacki, jer je imao siguran oslonac na vojsku i policiju i na snaznu privrednu i drugu infrastrukturu koju je pre toga razvio.¹⁷

Arogantni stil vladanja

U skladu sa poznatom narodnom mudroscu da je »zlo radjanje gotovo sudjenje«, odnosi izmedju dve federalne clanice u trecoj Jugoslaviji bili su pomuceni od pocetka. Degradacija federacije jos je vise ubrzana posle razlaza Djukanovica sa Milosevicem i narocito njegovim izborom, krajem 1997, za novog predsednika Crne Gore. Inauguraciji novog crnogorskog predsednika, sredinom januara 1998, prisustvovalo je 56 diplomata akreditovanih u Beogradu i predstavnici gotovo svih opozicionih stranaka iz obe republike. Ceo svet je, dakle, ovaj dogadjaj smatrao izuzetno znacajnim, samo ga je jedan covek ignorisao – predsednik zajednicke drzave. U javnosti je tada kruzilo pitanje: kako Milosevic moze da bude legitimni predsednik Jugoslavije kada predsednika vece federalne jedinice ocigledno favorizuje, a predsednika manje neskriveno omalovazava? Dan uoci inauguracije u Podgorici su se odigrale one dramaticne demonstracije ili, bolje receno, pokusaj drzavnog udara Momira Bulatovica, sto je Crnu Goru dovelo do ivice gradjanskog rata. Sutradan, rano ujutro, Robert Gelbard, izaslanik predsednika SAD, neplanirano je i hitno sazvao konferenciju za stampu da izrazi svoju zabrinutost zbog krvavog sukoba. Sef zajednicke drzave je opet cutao – na njega ovi sukobi ocigledno nisu ostavili nikakav utisak, kao da se odigravaju u tamo nekoj udaljenoj zemlji. U tome se prepoznaje, uostalom, njegov samozivi i arogantni stil vladanja – Milosevic se pojavljuje u javnosti samo kad je za nesto licno zainteresovan, ali uporno cuti kada je rec o stvarima koje se ticu svih gradjana. Recimo, o svojim cestim sastancima i razgovorima sa raznim diplomatskim gostima, ranijih godina, gotovo nikada nije obavestavao javnost. O tome sta se razgovaralo ljudi su se obavestavali na posredan nacin, preko gostiju koji nisu odbijali razgovore s novinarima. U kakvom je odnosu Slobodan Milosevic sa sopstvenim gradjanima svedoci i ovaj podatak – jednom prilikom je Bob Dol, predsednik Komisije za nestala lica, dakle covek iz dalekog sveta u slucajnom prolazu ovde, u toku jedne posete insistirao licno da predsednik SRJ primi porodice ciji su clanovi nestali u otmici u okolini Prijepolja!
Sem ovog slepog drzanja prevazidjenih recepata u vladanju drzavnim poslovima, kod Slobodana Milosevica jos jedna okolnost privlaci narocitu paznju – kako je mogao, sa svim ovim skupom licnih i vladalackih negativnih osobina, da zadrzi toliko dugo naklonost birackog tela? Mnogi to tumace time da su tragovi autoritarnog vrednosnog sistema i dan-danas veoma izrazeni u svesti naroda. U svom radu »Vladajuca stranka...«,¹⁸ Marija Obradovic navodi kako je visok procenat ljudi u jednoj anketi Instituta za politicke studije u Beogradu rekao da »u drzavi, kao i u porodici, mora da se zna ko je najstariji, tj. mora da postoji jedan gospodar koga ce svi slusati«. Prosto je frapantno koliko srpsko drustvo, po mnogim aspektima svog duhovnog profila, vec decenijama ostaje nepromenjeno. Jedan od vodja Srba u Hrvatskoj svojevremeno je rekao: »Ako porodica ima oca, pater familijasa, mora ga imati i citav etnos. Ne bi ja da Slobodan Milosevic bude mesija, ni Mojsije. Ali sam da bude patrijarhalni caca srpske drzave, bez obzira na njegovu pripadnost partiji«.¹⁹

Zilava autoritarna svest

U veoma sirokom socijalnom i obrazovnom rasponu moze se susresti slicna pojava – nastojanje ljudi da se identifikuju sa svojim vodjom. Kada je Haski tribunal podigao optuznicu protiv celnika Republike Srpske, profesor dr Smilja Avramov je izjavila: »Karadzic i Mladic su izuzeti simbolicno jer se preko njih sudi celom srpskom narodu«.²⁰ Gotovo u dlaku istu izjavu dao je, na Brankovom mostu, u vreme NATO bombardovanja, jedan anonimni i ocigledno malo obrazovan covek: »Optuznica protiv Slobodana Milosevica je optuzba protiv celog srpskog naroda«.²¹
Isto je tako rasireno shvatanje – a to je ono sto najsigurnije utire put vladaocu i vladalackim patologijama – da »drzava treba da obezbedi da svi u drustvu imaju podjednako i da zive jednako«. Racunajuci upravo na tu crtu, socijalisti su, pred izbore 1992, i mogli da insistiraju na sloganu »Sa nama nema neizvesnosti«. Tako se SPS predstavila kao stranka koja cuva socijalne tekovine i na svoj nacin brine da svaciji tanjir bude pun sociva. Time se bolest vladanja i sve novih vladalaca u nedogled produzava.
Gotovo da nema ankete, posvecene ispitivanju raspolozenja javnosti, koja ne otkriva zbunjenost i dezorijentisanost ljudi. Centar za politikoloska istrazivanja Instituta drustvenih nauka u Beogradu napravio je jedno istrazivanje u celoj Jugoslaviji, izuzev Kosova, ciji su rezultati ovakvi: gradjani Srbije jesu pretezno demokratski orijentisani, ali ni autoritarnost nije zanemarljiva. Svaki treci stanovnik nije u stanju da definise ovaj sistem: 19 odsto ga smatra demokratskim, 20 odsto kaze da je na pola puta, 23 odsto ga ocenjuje kao nedemokratski. Polovina stanovnistva misli da drustvo ide u losem smeru. Znatan broj gradjana odrice legitimnost sistemu – cak dve trecine izrazava zabrinutost i strah – a na izborima ipak pobedjuje stranka koja je uzrocnik negativnog raspolozenja. Ponos, odbrana zemlje i nacionalizam kljucni su razlozi podrske rezimu. Ovo ilustruje podatak da je 53 odsto gradjana ponosno sto su gradjani SRJ, a 52 odsto je izjavilo da je spremno da ucestvuje u njenoj odbrani. To je jedan od najvise rangiranih odgovora u poredjenju sa evropskim zemljama. Najgore u svemu je da svi govore o promenama, a iz izjava vecine ostaje nejasno kojoj to vrsti promena teze gradjani.²²
Ponekad je prosto porazavajuce koliko su niske predstave o vrednosti institucija ili poznavanja pozitivnih propisa. U jednoj anketi Beogradskog centra za ljudska prava, na pitanje »Sta se po nasem pravu dogadja kada na izborima pobedi opoziciona stranka ili koalicija«, dobijeni su ovakvi odgovori: »Samo jedna cetvrtina (25,0 odsto) ispitanika je izjavila da opoziciona stranka ili koalicija automatski preuzima vlast. Nasuprot tome, 35,5 odsto ispitanika je mislilo da se po nasem pravu izbori ponavljaju, a 25,8 da rezultate izbora u ovakvom slucaju mora jos da potvrdi Vrhovni sud kako bi bili valjani (13,8 odsto ispitanika nije moglo da odgovori na ovo pitanje)!«²³
Poreklo zilave autoritarne svesti najcesce se pripisuje dubokim istorijskim korenima, ali je tacno i to da je novi dogadjaji stalno osvezavaju i iznova osnazuju. Recimo, veliki protest u martu 1991. po svom obimu, a narocito smislu – zahtev za objektivnim informisanjem RTS – imao je u osnovi gradjanski profil. Ali, samo tri meseca kasnije, kada je Slobodan Milosevic krenuo u rat za veliku Srbiju, sve se iz osnove preokrenulo. Ono sto se u martu pojavilo kao nagovestaj gradjanskog, kasnije se prometnulo u tvrdi i agresivni nacionalizam koji je vec u toku leta dominantno zavladao politickom scenom Srbije. Isti zao udes pratio nas je i kasnije. Mnogi od onih koji su u gradjanskim protestima ’96/97. dokazivali svoju demokratsku opredeljenost, kasnije, kada je izbio rat na Kosovu, nisu se dvoumili da daju izjave lojalnosti nacionalistickom kursu Slobodana Milosevica.

¹ Republika, br. 153–154, 1996.
² Republika, br. 152, 1996.
³ Stojan Protic, Odlomci iz ustavne i narodne borbe u Srbiji, knjiga druga, 1912.
⁴ Olga Popovic-Obradovic, Parlamentarizam u Srbiji, Sluzbeni list SRJ, 1998, str. 7.
⁵ Isto, str. 427.
⁶ Isto, str. 427.
⁷ Isto, str. 425.
⁸ Isto, str. 316.
⁹ Isto, str. 374.
¹⁰ Jovan Skerlic, Feljtoni, skice, govori, Prosveta, 1964, str. 198.
¹¹ Olga Popovic-Obradovic, isto, str. 425.
¹² Olga Popovic-Obradovic, isto, str. 428.
¹³ Isto, str. 419.
¹⁴ Borisav Jovic, Poslednji dani SFRJ, Kompanija »Politika«.
¹⁵ Le monde hebdomadaire, 22. 05. 1999.
¹⁶ Olga Popovic-Obradovic, isto, str. 423.
¹⁷ Republika, br. 141–142, 1996.
¹⁸ Republika, br. 138, 1996.
¹⁹ Borba, 7. 01. 1990.
²⁰ Dnevni telegraf, 31. 01. 1996.
²¹ Drugi dnevnik RTS, 30. 05. 1999.
²² Republika, br. 151, 1996.
²³ Ljudska prava u Jugoslaviji 1998, izdanje Beogradskog centra za ljudska prava, 1999, str. 312.