Pobeda koalicije Zajedno na lokalnim izborima 1996. u oko 40 najvecih gradova Srbije postala je civilizacijsko pitanje. Najpre zbog snazno izrazenog opredeljenja gradjana protiv izrazito nazadnih stranaka ciji je agresivni nacionalizam zemlju vodio iz rata u rat, a pre svega zbog tromesecne uporne borbe za priznanje rezultata izbora koji su dozivljeni kao ljudsko i politicko pravo gradjana. Da li je savremena Srbija konacno dobila prave gradjane i gradove i da li se okrenula modernom dobu? Prvi je korak svakako nacinjen, mada jos nesiguran i teturav. Na petama onih koji su krocili u moderno doba jos se vuce tesko blato proslih vekova i opterecujuce tradicije.
Poceci savremene lokalne samouprave sezu u 12. i 13. vek kada nastaju »slobodni gradovi« i »slobodne komune«. Oni se javljaju u Engleskoj, Svedskoj i Nemackoj, dok je srednjovekovna Srbija od toga jos veoma udaljena, bez razvijene urbane tradicije. Ona nema razvijene gradove nego rudarska i trgovacka mesta koja uzivaju odredjene povlastice.
Arhitekta Bogdan Bogdanovic o srpskim gradovima tog doba pise: »Ako saberemo sve sto se do danas moze znati o srpskim srednjovekovnim gradovima, proizlazi da Srbija i nije bila zemlja bogatih i uticajnih, a ni arhitektonski impozantnih gradova«.⁴⁸ Prezir prema gradovima ispoljen je prilikom ratnih pohoda Srba, kada je Srbija pocela da se siri izvan svog raskog jezgra. O gradorusilackim podvizima Stefana Nemanje citamo iz pera njegovog sina Stefana Prvovencanog (13. vek): »Jer podje precasni sveti Simeon (Stefan Nemanja) sa ugarskim kraljem, i dodje do grada, po imenu Sredca, i razrusi ga i opustosi do kraja. A kad se ugarski kralj vrati u svoju drzavu, Sveti, rastav se od njega, otide sa silom svojom na grad Pernik, pa i njega razrusi silom svojom, i opustosi i grad Stob, i grad Zemln, i grad Velbuzd, i grad Zitomitski, i grad Skoplje, i grad Leski u Donjem Pologu, i grad Gradac, i grad Prizren, i grad slavni Nis, i grad Svrljig, i grad Ravni, i grad Kozli. Te gradove porusi i do kraja temelja ih iskoreni, jer ne osta kamen na kamenu koji se ne porusi. I ne podigose se ni do danas. Zemlje njihove, i bogatstva njihova, i slavu njihovu prilozi bogatstvu i slavi otacastva svoga, i slavi velmoza, i naroda svoga«.⁴⁹
Istorija lokalne samouprave i gradova neraskidivo je povezana. Postoji jedno misljenje koje istoricari ocenjuju preteranim i koje glasi da se »gde god Srbi zive« sacuvalo nacelo narodne samouprave. Vuk Stefanovic Karadzic smatra da u ranijim periodima kmetovi nisu ni birani. »Ovakvoga kmeta od prije niti je mogao ko zakmetiti ni raskmetiti, nego ko je bio posteniji i pametniji, a osobito recitiji od ostalijeh seljaka, bio je kmet«.⁵⁰
Turci su knezinama (lokalne zajednice) u Srbiji dali punu autonomiju u pogledu trgovine, crkvene i skolske organizacije. Srpski knezovi su prikupljali porez i to im je omogucilo da se bogate, te se »samouprava mnogo jace nego do tada poklapa i identifikuje sa knezovima i kmetovima...«.⁵¹ Tokom cele dvovekovne moderne istorije Srbije (od izbijanja Prvog srpskog ustanka 1804), napetost izmedju pristalica samouprave i njenih protivnika nije prevazidjena. U drugacijem obliku ona se pojavila u borbi izmedju centralista, decentralista i federalista, da bi u Milosevicevoj Srbiji negativno nasledje dostiglo kulminaciju. Nekadasnji zagovornici centralistickog shvatanja smatrali su da u licnosti Karadjordja treba da bude ujedinjena civilna i vojna vlast, a Sovjet bi imao sudsku funkciju bez prava mesanja u poslove uprave. Posto spor izmedju centralistickog i decentralistickog gledista (ovo drugo zalagalo se da civilna i vojna vlast budu odvojene, a da Sovjet bude vrhovna vlast), nije mogao da bude prevazidjen, pomoc je zatrazena od ruskog cara »da u Srbiju posalje jednog sposobnog gubernatora koji bi upravljao Srbijom i ’ustroio konstituciju’«.⁵²

Od privilegija do samouprave

Pitanje lokalne samouprave narocito se zaostrilo posle stvaranja prve Jugoslavije, kada su u sastav nove drzave usle zemlje koje su u Austrougarskoj carevini imale drugaciju tradiciju autonomije. Na teritoriji Vojvodine Srbi su imali status privilegovanog naroda, ili naroda koji je svoj status zasnovao na privilegijama. Taj status je utvrdjen nizom zakona koji su izdavali Habzburgovci, a koji su uvek imali pravno znacenje lex originisa, sto ce reci zakona koji vazi, ne za pojedinca, ne za teritoriju, nego za etnicku grupu. To su u osnovi predmoderni zakoni koji polaze od razlike pred pravom. Odmah po seobi, 1690. godine, doneta su tri takva pravna akta: pravo izbora vojnih staresina, pravo bogosluzenja i izbora verskih lica i pravo da se crkveni poglavar u sustini postavlja kao svetovni. Cetvrta privilegija potice iz 1695. kada se Srbi oslobadjaju obaveze placanja desetka. Time se uspostavlja sistem privilegija Srba.
Godine 1881. Srbi su izgubili svoju staru autonomiju, kada se ugasila Vojna krajina. Nastankom novih, modernih oblika samouprave, Srbi u Vojvodini su se i sami menjali. »Za tridesetak godina od patrijarhalnog, ratnickog naroda postaju ekonomski razvijena i samosvesna zajednica sa rastucom gradjanskom klasom. Moze se pouzdano kazati da je to najvece cudo moderne srpske istorije«.⁵³ Najvisi momenat srpske samosvesti je to sto su »uspeli da se uzdignu i od vlastite konzervativne ideje te vise sebe nisu smatrali kao narod kojem nije primerena privatna svojina, bogacenje, kultura, uljudnost«.⁵⁴
U toku dvadesetog veka, za vreme Kraljevine Jugoslavije i socijalistickog perioda, lokalna samouprava prolazila je kroz razlicite mene. Kraljevina Jugoslavija bila je strogo centralisticki organizovana, a lokalna samouprava bila je pod drzavnim tutorstvom. Ipak, prodor modernih ideja ogledao se u cinjenici da je jos u toj prvoj Jugoslaviji postojao Savez jugoslovenskih gradova. Osnovan je 1927. na inicijativu gradova iz Cehoslovacke. Savez se zalagao za donosenje zakona o gradovima, za primenu gradjevinskog zakona, za utvrdjivanje duznosti i zadataka gradova, za propise o komunalnom i urbanistickom uredjenju. Gradovi ujedinjeni u Savezu trazili su da im se novim zakonom o gradovima »zagarantuje najsira samouprava, da se prestane sa tutorisanjem sreskih vlasti i policijskih pisara nad radom gradskih samouprava«. Ovaj uspesan hod ka prodoru novih ideja prekinut je ratom 1941. godine.
Lokalna samouprava donekle je rehabilitovana u socijalistickom periodu. Medjutim, u uslovima cvrste jednopartijske vladavine nikada nije mogla da se razvije u punoj meri i na pravi – demokratski nacin. Dolaskom Milosevica na vlast i ove ogranicene tekovine su ponistene centralizacijom kakve u Jugoslaviji do sada nije bilo.
Sa pocetkom ratova 1991. protiv drugih republika bivse Jugoslavije gradovi su pretrpeli jos jedan tezak udarac. U delovima bivse Jugoslavije, gde su vodjene ratne operacije, gradovi su fizicki unistavani, dok su gradovi Srbije zbog ratnog iscrpljivanja unistavani i u urbanom i u moralnom smislu. I ovoga puta dosao je do izrazaja najprimitivniji poriv neprijateljstva prema gradovima. Nazalost, to nije bila nova pojava. U istoriji je zabelezeno da su naselja za vreme Prvog srpskog ustanka bila izlozena potpunom unistavanju i raseljavanju i to od samih ustanika. »Tako je Valjevo jos od pocetka ustanka bilo pretvoreno u puhor i tek na zgaristu turske varosi pocelo se podizati novo Valjevo. Isto su tako u celini ili delimicno bili popaljeni, unisteni ili raseljeni Beograd, Pozarevac, Rudnik, Smederevo, Uzice, Sabac i druga mesta, kao na primer, Nova Varos«.⁵⁵ Vuk Karadzic je pisao »da se Srbi varosani ne broje medju narod srpski, nego ih jos narod i prezire«.
Taj kontinuitet grado-rusitelja odrzao se i do nasih dana. Neprijateljstvom prema gradovima tumaci se i skoro cetvorogodisnja opsada i bombardovanje Sarajeva, zatim bombardovanje Dubrovnika, rusenje Vukovara, a parola »idemo u gradove da bijemo gadove«, koja se pripisuje Radovanu Karadzicu, odrazava duh te mrznje i razornih afekata.

Porast samosvesti

Po zavrsetku ratova 90-ih godina gradovi u Srbiji su gotovo potpuno izgubili svoju urbanu i socijalnu fizionomiju. U njih se slila reka od gotovo milion izbeglica, najvecim delom seoskog, a manje gradskog porekla. Sem toga, u prvi plan gradskog zivota izbili su novi ljudi, uglavnom iz nizih slojeva, koji su se ucescem u raznim paravojskama obogatili pljackom na ratistu. Oni su kao nova ekonomska i politicka snaga nametali prizeman ukus u nacinu zivota i »novu estetizaciju gradova«, koja se svodi na poricanje svih urbanih vrednosti. Obnovljen je, na najgori nacin, duh palanke. Radomir Konstantinovic u Filozofiji palanke kaze: »Palanacki duh je duh jednoobraznosti, pre svega, duh gotovog resenja, obrasca, veoma odredjene forme... Palanka ne voli nepoznato, u nacelu to je jedna od osnovnih njenih oznaka kojom se odlikuje njena istorija, njena kultura, njen mentalni svet... Duh palanke je duh plemena u agoniji«.⁵⁶
Posle visegodisnje agonije, prvi izraziti znaci obnove urbanog duha nastaju sa gradjanskim protestom 1996/97. i mitinzima 1999. godine. Sem sto je branio rezultate osvojene na lokalnim izborima, ovaj pokret nosio je jednu drugaciju politicku filozofiju koja je bila usmerena na obnovu pravih gradjanskih vrednosti – zastita ljudskih i nacionalnih prava, uvodjenje pravne drzave i povratak u evropsku porodicu demokratskih drzava.
Gradjani su hteli da zive »kao sav normalan svet«, zeleli su povratak uljudnosti i pristojnosti. Ali je sveprisutna partijska drzava gusila sve te pokusaje. Ovoj atmosferi cesto su podlegali i predstavnici nove vlasti, koji su zeleli da postanu sto manje vidljivi ne bi li se nekako provukli kroz kandze represivnog rezima. Na sve to doslo je NATO bombardovanje u prvoj polovini 1999. godine sto je prouzrokovalo novo razaranje gradova i to najvise onih u kojima je opozicija 1996. osvojila vlast. Potresi nastali od bombi kao da su kidali i ono malo demokratske infrastrukture i reda. Javljali su se spasioci naroda na Preobrazenskom saboru 19. avgusta 1999, za koje se nije znalo koga predstavljaju i kako ce »oterati« rezim. Drugi spasioci nudili su svoje usluge da bi se preko Evropske unije i programa »Energija za demokratiju« nabavilo gorivo za grejanje gradova, ali su pri tom kidane veze EU sa slobodnim gradovima. Srecom, posle prvih promasaja, slobodni gradovi postepeno preuzimaju inicijativu (vise zahvaljujuci pozivima iz Evropske unije nego sopstvenom zaslugom), tako da oni postaju gotovo nasa jedina veza sa svetom. Ali, duh palanke i glib nisu nestali i tako ce biti sve dok je alternativa na periferiji politickog zivota i stvarnih potreba gradjana.
Velike nade ponovo je razbudio gradjanski pokret koji se pojavio usred NATO bombardovanja, da bi gradjanskim samoorganizovanjem zastitio u prvom redu pravo na zivot. Rezim je mnogo bolje nego neke opozicione stranke osetio koliku potencijalnu snagu za preobrazaj drustva nosi gradjanski pokret, pogotovo otkako se organizovao u Gradjanski parlament Srbije. Uporedo su se u gradovima radjale razne gradjanske inicijative i novi oblici otpora represiji rezima. To se narocito pokazalo pocetkom 2000. kada se rezim ponovo svom silom oborio na nezavisne medije resen da ih dokrajci. U prvom redu otpora ovoga puta su u gradovima Srbije bili sami gradjani i njihove gradjanske organizacije, a ne stranke i njihove centrale. To novo sazrevanje gradjanskog okupljanja i samoorganizovanja bice pouzdanija osnova za buducu lokalnu samoupravu u Srbiji kada ce se mozda bolje znati kome kakva uloga pripada, a akteri bolje prepoznavati. Tada ce verovatno i zabluda i lutanja, a samim tim i razocaranja, biti manje.
Medjutim, promene u lokalnim zajednicama zavise od promena politickog poretka i celog drustva. Kada su posle bombardovanja nastajali samonikli pokreti gradjana u gradovima Srbije, rodila se jedna vrsta besplodne samouverenosti i provincijalne gordosti prema kojoj u unutrasnjosti vlada »zdravija atmosfera«, koja je u sustoj opreci sa »Beogradom koji cuti«. Tako su se pojedini gradovi olako samoproglasavali »centrom Srbije«, »perjanicom promena« i slicno. Prestonicki Beograd odgovorio je oholo »da se bez Beograda nista ne moze«. I dok su tako i jedni i drugi u jalovoj utakmici potencirali sopstveni znacaj u promenama, one tavore u blokadi. Ponovo smo svi zajedno – neki gordi, drugi oholi – zatocenici sopstvenih zabluda.
Za poslednjih deset godina imali smo cesto mitinge koji su bili impozantni, ali se njihov eho brzo gasio. To je izazivalo plimu nade koju su zatim smenjivali periodi razocaranja i apatije. Ali, nijedno od tih iskustava nije nepovratno propalo. Sada, u 2000. godini, vidimo srecan spoj prozivljenog iskustva iz 1996/97. i najnovijeg iz 1999/2000. Za razliku od 1996/97, kada su gradjani bili skloni da nekriticki poveruju vodjama stranaka, a zatim se nasli obmanuti posle raspada koalicije Zajedno, ovoga puta gradjani ulaze u novi pokret sa mnogo vise samopouzdanja i samosvesti. Umesto da budu vodjeni, u mnogim slucajevima oni prednjace u odnosu prema strankama i njihovim vodjama.
Iskustvo tih dveju nada predstavlja solidan preduslov za buduce promene. Ali, to iskustvo treba produbiti uspostavljanjem dijaloga, saradnje, kritike i analize svih iskusenja. Svega toga do sada nije bilo dovoljno i zato i nismo otisli mnogo dalje od same nade. Ipak, bez nje bi sve bilo crnje i tuznije. Ali, nada treba da preraste u projekat, viziju buducnosti svakog pojedinca i u projekat zajednicke buducnosti. Tek tako se stvaraju one delotvorne veze bez kojih ostajemo da plutamo i sudaramo se sa olupinama neuspesne proslosti.
Da li ce gradjani Srbije pronaci sebe kao pojedince i u uzajamnosti sa drugima, da li ce konacno artikulisati krik koji nose zatomljen vec 12 godina? Kao i mnogi, i ja se nadam da cemo progovoriti racionalnim jezikom i da cemo napokon prestati da budemo samo »Srbija« za skandiranje, vec da cemo polako i strpljivo postajati moderno drustvo i demokratska drzava.

Nova nada pred novim iskusavanjem

Nove nade podgrevao je Preobrazenski sabor u Beogradu, 19. avgusta 1999, ali su one brze gasene nego sto su razgorevale, slicno kao i Vidovdanski sabor sedam godina ranije. Kad god neko u ime »srpskog uma« pozove stranke i gradjane, i od stranaka nacini dekor, a od gradjana masu, stvar je osudjena na neuspeh. Gradjani bezmalo instinktivno odbijaju scenarije koji neodoljivo podsecaju na manipulaciju rezima. Oni ipak zele da vide jasnu alternativu, a to je moguce kada su stranke na delu, kada rade svoj posao, koji gradjani razumeju, i kada i sami postaju svesni znacaja sopstvene uloge.
Posle Preobrazenskog mitinga na kojem je demonstrirano nejedinstvo opozicije i nametljivost Vuka Draskovica, ni mitinzi Saveza za promene nisu mogli da racunaju na veci uspeh. Zoran Djindjic je izgarao od nestrpljenja da tim mitinzima prisili vlast na izbore i tako sam stekne politicku prednost, dok je Draskovic iz pozadine kudio mitinge. I pojedini novinari, pre svih Aleksandar Tijanic, podgrevali su misljenje kako bez Vuka Draskovica nista ne moze da uspe. »Nista bez Vuka«, pise Tijanic, zaboravljajuci da se zapita kako to onda sam Vuk Draskovic ne uspeva, nezavisno od ostale opozicije.
Miting »Stop teroru – za demokratske izbore« od 14. aprila 2000. karakteristican je i po tome sto smanjuje onu dvosmislenost koja je lebdela nad protestima 1996/97. godine zbog sumnji o tajnoj saradnji Vuka Draskovica i Zorana Djindjica sa Slobodanom Milosevicem. Opozicija sada sve manje daje povoda za dvoumljenje o tome da li je vezana za rezim. Ali, to jos ne znaci da se pokazala kao prava alternativa Milosevicu, da je politicki sazrela za promene u drustvu, da je spremna da se i sama promeni da bi postala razumljiva i stekla poverenje gradjana Srbije. A gradjani su pokazali jasnu volju za promenama; stotinu hiljada je doslo na sam miting a isto toliko, ako ne i vise, bilo ih je na trgovima i ulicama Beograda, od Slavije do Kalemegdana, dok je mnogima onemoguceno da toga dana udju u Beograd.
Nove nade u promene podgrevale su i stare nade gradjanskog protesta iz 1996/97. Sve to opozicione stranke ne uvazavaju na pravi nacin. One se uljuljkuju u utisku da je uspeh mitinga »Stop teroru – za demokratske izbore« samo njihov uspeh. Na samom mitingu su govorili da »greske treba zaboraviti«, umesto da o njima otvoreno govore i uklone ih, kako bi se stvorilo poverenje izmedju gradjana i opozicije. Pritiskom na opoziciju da se ujedini, gradjani su pokazali da su korak ispred politickih stranaka koje ni posle aprilskog mitinga nisu otklonile nedoumice u pogledu toga jesu li sposobne da smene rezim i da li su mu zaista alternativa. Takva opozicija moci ce da sazreva samo u blizim kontaktima sa gradjanima, a to znaci da ce morati da potrazi i nove oblike izrazavanja protesta i animiranja gradjana. Pre svega, stranke opozicije morace da pocnu da razgovaraju i da se dogovaraju, a ne samo da drze monologe i jedni drugima »dobacuju« poruke.
Stranke koje se predstavljaju kao opozicione pokazivale su do sada jaku odbojnost prema saradnji sa onim oblicima delovanja u kojima se sami gradjani organizuju, posredno ili neposredno. One su, na primer, Savez slobodnih gradova koristile samo za uskostranacke ciljeve, a sada ignorisu gradjanske parlamente u kojima gradjani zele da sa strankama uspostave dijalog o najvaznijim pitanjima koja se ticu njihove sadasnjosti i neposredne buducnosti.
Nasa opozicija vise zeli da bude slusana nego da i sama slusa glas gradjana. Ona uvidja da mitinzi vise nisu jedini oblik delovanja, ali potcenjuje znacaj razvoja gradjanske infrastrukture, kao sto su Savez slobodnih gradova i opstina, proistekao iz gradjanskog pokreta 1996/97, i Gradjanski parlament Srbije, nastao iz spontanih protesta gradjana Cacka, Leskovca, Krusevca, Valjeva i drugih gradova u leto 1999. godine. Akcije »od vrata do vrata« i obilazak pijaca nije isto sto i razgovor sa odbornicima i gradjanima. Oni imaju sta da kazu i vec duze vreme tacno znaju sta ocekuju od opozicije. Da je nasa opozicija bila uspesnija, mogla je da izbegne mnoga iskusenja koja su gasila probudjene nade u promene. Opozicija danas moze da uspostavi nove odnose poverenja sa gradjanima samo u ozbiljnoj saradnji oslanjajuci se na njihove nade, zelje i volju da Srbija postane pristojno drustvo i demokratska drzava.
Velike nade u promene, probudjene 1996/97, kako smo videli, naisle su na razna iskusenja koja su ih potiskivala ili gasila, a videcemo ubrzo, vec ove, 2000. godine, da li ce i nove i stare nade u demokratske promene odoleti i starim i novim iskusenjima.
 

⁴⁸ Bogdan Bogdanovic, »Srpska utopija«, Republika, Tematski br. 17, 16–30. 04. 1996.
⁴⁹ Isto.
⁵⁰ Radivoje Marinkovic, Lokalna samouprava, Institut za politicke studije, Beograd 1998, str. 192.
⁵¹ Isto, str. 194.
⁵² Isto, str. 197.
⁵³ Dr Lazar Vrkatic, Danas, 29–30. 01. 2000.
⁵⁴ Isto.
⁵⁵ Sreten Vujovic, »Stereotipi o gradu, nacionalizam i rat«, Republika, 1–15. 04. 1995.
⁵⁶ Isto.