Slom komunizma, kao svetsko-istorijskog sistema, zatekao je Srbiju u velikom politickom previranju: novoustolicena garnitura srpskih komunista, podrzavana od masa u populistickom talasu koji je svesno izazvala, na euforican nacin obracunavala se sa starom politickom formulom bratstva i jedinstva uspostavljajuci nov nacionalisticki poredak i nove odnose medju republikama u SFRJ.
Posle perioda relativno stabilnog drustva Titove epohe¹ citava zemlja je, lisena izvora spoljne akumulacije, lagano ulazila u opstu drustvenu krizu pracenu privrednim kolapsom i enormnim rastom budzetske potrosnje koja se finansirala novcem iz primarne emisije nepokrivene robnim fondovima. Samo u 1985. godini doslo je do dvostrukog porasta inflacije u odnosu na 1973. godinu, sa tendencijom da se pretvori u galopirajucu.² Pocinju sve otvoreniji izlivi nezadovoljstva u vidu radnickih strajkova, odnosno »obustava rada« kako su kontrolisani mediji eufemisticki i stidljivo izvestavali. Republike shodno svojim ustavnim ovlascenjima sve vise jacaju i predstavljaju fakticke drzave sa sopstvenim oruzanim snagama (teritorijalna odbrana i razne formacije tzv. drustvene samozastite). Sa njima, prirodno, jacaju i nacionalizmi od kojih je albanski u ogromnoj ekspanziji. Trvenja medju republikama postaju sve ocitija, poprimaju zabrinjavajuce razmere, jedinstvo federalne drzave se sve vise kruni, vrse se homogenizacije i etnomobilizacije po republikama, ubrzava se naoko nevidljiv, a stalan, postupan i siguran proces razaranja zajednistva. U konstelaciji zapaljivih odnosa i medjusobnog nepoverenja medju etatisticki orijentisanim republikama bila je potrebna samo ziska pa da dodje do velikog ognja, a ka njemu se nezadrzivo grabilo; bilo je samo pitanje vremena i mesta gde ce prvi njegov plamen buknuti.

Razgradjivanje

U takvoj politickoj i drustvenoj klimi zemlja docekuje 1987. godinu i pojavu Slobodana Milosevica koji javno, uz pomoc dotad latentnih nacionalistickih struja, pre svega Srpske pravoslavne crkve, Srpske akademije nauka, Udruzenja knjizevnika Srbije, novosadske Matice srpske, medija, ali i mnogih uglednih pojedinaca iz javnog i kulturnog zivota, promovise nacionalisticki program kao pitanje svih pitanja bez obzira na eventualne posledice.³
Na ovom mestu, zarad razumevanja svega sto se docnije zbilo na jugoslovenskim prostorima, moramo istaci dva kljucna datuma koja su obelezila pocetak uspona (n)ovog harizmaticnog lidera koji ce steci bezmernu narodnu popularnost upravo zbog otvorene sprege sa srpskim nacionalistima.
Prvi je bio 24. april, kada je Milosevic, tadasnji predsednik CK Saveza komunista Srbije, boravio na Kosovu, tacnije u Kosovu Polju i obratio se tamosnjim Srbima. Njegov govor iznenadio je ne samo njegove partijske drugove, vec i same Srbe: naviknuti na klasicnu matricu politickog govora uglednih gostiju iz Beograda,⁴ uopstenu, punu prazne retorike i birokratske patetike i obecanja bez stvarne obaveze da se ona realizuju, oni su aplauzima nagradili njegovo zalaganje da »terora na Kosovu niti bilo gde u nasoj zemlji ne sme da bude«, da »vi ne treba da se selite ako ni zbog cega drugoga a ono zato sto ste tu rodjeni a selidbom biste obrukali svoje pretke i njihove grobove«. Kada je iz uskomesane mase, u jednom trenutku, do njega dopro povik: »Policija nas bije«, Milosevic je prekinuo recenicu, pogledao po masi i odlucnim glasom, vrteci glavom, uporno ponavljao: »Ne, ne, niko ne sme da vas bije. Niko ne sme da vas bije!« Odusevljena masa uputila je potom gromoglasan aplauz jednom dotad siroj javnosti potpuno nepoznatom politicaru ciji su je jednostavan recnik i neka nevidljiva harizmaticna moc naprosto opijali.
Drugi znacajan datum koji je Slobodana Milosevica fokusirao u prvi i najvazniji plan politickih zbivanja u tadasnjoj Srbiji, a ubrzo i citavoj SFRJ, bila je noc izmedju 23. i 24. septembra. Tada je, naime, odrzana »cuvena« Osma sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, na kojoj je izvrsena ostra »politicka diferencijacija« u korist onih snaga unutar partije koje su se zalagale za radikalne mere u pogledu resavanja delikatnog i vrlo slozenog kosovskog problema koji je tinjao i opterecivao politicki i javni zivot Srbije i citave SFRJ jos od izbijanja velikih i masovnih demonstracija albanskih studenta u martu 1981. Pritajeni srpski nacionalizam koji je, kao uostalom i nacionalizam drugih jugoslovenskih naroda, vrebao iz busije poceo je sve slobodnije da pomalja glavu. U tome mu je pomagala retorika pobednicke struje srpskih komunista sa Milosevicem na celu. Sve to umnogome ce odrediti politicku sudbinu ne samo Srbije vec i citave zemlje, dovesti do njenog tragicnog raspada u surovom gradjanskom ratu (1991–1995) sa preko 300 000 zrtava, nekoliko stotina hiljada invalida i vise miliona raseljenih lica.
Ali, u to vreme mnogima je pojava Milosevica izgledala mesijanska; retki su ispoljavali bojazan od rastuceg nacionalizma koji je CK Saveza komunista Srbije sve vise pothranjivao zarad sopstvenih politickih ciljeva. Neposredno nakon Osme sednice ostavku na mesto predsednika Predsednistva Socijalisticke Republike Srbije bio je prinudjen da podnese Ivan Stambolic; izvrsena je svojevrsna cistka u medijima⁵ i Milosevic je sve vise postajao vrhovni arbitar u politickom zivotu Srbije.
Godina 1988. znacila je dalju eskalaciju politicke krize u SFRJ jer je predsednik CK SKS Slobodan Milosevic za cvoriste svoje politike izabrao upravo kosovski problem. Instrumentalizujuci ga do ekstremnih granica, poigravajuci se dotad prigusivanim patriotskim raspolozenjem gradjana Srbije, Milosevic vrlo brzo, preko svojih politickih agentura na samom Kosovu, pre svega preko organizacije »Bozur« koju je vodio njegov najodaniji pristalica Bogdan Kecman, organizuje masovne protestne skupove »ugrozenih Srba i Crnogoraca« sa Kosova, prvo 9. jula u Novom Sadu, a potom 23. jula i u Pancevu. Za razliku od Novog Sada gde je pokrajinsko partijsko rukovodstvo osudilo okupljanja na jednonacionalnoj osnovi, iskljucilo mikrofone govornicima koji su zatim burno negodujuci napustili Novi Sad, u Pancevu je situacija bila nesto drugacija. Te subote, 23. jula, pred vise hiljada Srba i Crnogoraca sa Kosova kojima se prikljucio i znatan broj Pancevaca, rukovodioci Opstinskog komiteta SK dozvolili su miting, ali je Miladin Stanimirovic, gradski partijski sekretar iskljucio ozvucenje u trenutku kada su manifestanti poceli da vicu: Dole Ustav! Doslo je do manjih incidenata, ali bez ozbiljnije intervencije policije. Demonstranti su se povukli, izvikujuci parole: »Kosovo je Srbija«, dok su pojedini Pancevci nosili transparente na kojima je pisalo: »Necemo vestacku granicu sa Srbijom« i »Vi ste nasa braca«, ociti znak podrske Srbima sa Kosova.
Iste veceri CK Saveza komunista Srbije ostro je osudio »autonomasko ponasanje vojvodjanskih komunista« i pozvao narod da masovno izadje na ulice i dâ podrsku »ugrozenim Srbima sa Kosova«.⁶ Tako je pocelo ono sto je jedan pisac docnije nazvao »dogadjanje naroda«, a politicki analiticari »jogurt revolucija« ili »antibirokratska revolucija«. Vruci politicki vetrovi su s jeseni 1988. godine zbrisali prvo vojvodjansko rukovodstvo (6. oktobra), a nedugo zatim i crnogorsko (10. januara 1989). Kosovsko je palo u februaru i martu (hapsenjem prvog coveka kosovskih komunista Azema Vlasija (28. februara) i neustavnom intervencijom srbijanske policije na Kosovu u martu prilikom strajka rudara u Starom trgu. Sukobi su tom prilikom odneli 32 ljudska zivota i cini se da je upravo tada predjena linija posle koje je tesko moglo biti povratka na miroljubivo resenje kosovskog pitanja.
Ukinuta je autonomija Kosova, a skandiranja sa raznih zborovanja i mitinga »Oj Srbijo iz tri dela uskoro ces biti cela« postala su politicka realnost. Skupstina SR Srbije je, naime, 28. marta 1989. godine, proglasila amandmane na dotadasnji ustav Srbije kojima se »uspostavlja ustavno-pravni poredak na citavoj teritoriji SR Srbije«. Dilema koju su gradjanski orijentisani intelektualci postavili kao temu za razmisljanje i sebi i citavom drustvu »kosovski cvor – dresiti ili seci« rasprsena je policijskim metodama nove srbijanske vlasti koja se ocito opredelila za varijantu Aleksandra Makedonskog. Nacionalna ideologija koja je pocivala na vezi »krvi i tla«, koju su svesno prihvatili srpski komunisti, kod ogromne vecine gradjana Srbije naisla je na egzaltiranu podrsku. »Srpsko pitanje« izbilo je u prvi plan i neposredno provociralo ostale nacionalizme. Iako se Milosevic licno nikada nije izjasnio za nacionalizam, dopustao je da strogo kontrolisani republicki mediji masovno eksploatisu, sa brojnih narodnih mitinga sirom Srbije, ne samo podrsku njemu i novom politickom kursu, vec i razornu tezu o drzavi–naciji. Ugledni akademici, naucnici, istoricari gostovali su u najgledanijim televizijskim emisijama i smesili se sa naslovnih strana novina, jednodusni u tvrdnji da »ako Francuzi imaju Francusku, Englezi Englesku, Srbi moraju imati Srbiju i ne smeju se stideti svoga srpstva«. Doslo je do svojevrsne supstitucije jedne totalitarne ideologije (marksizma) drugom (nacionalizmom). Kolektivisticka vrednosna usmerenost drustva uz oslanjanje na autoritet vlasti jednog coveka, dozivela je svoj kontinuitet sa nacionalistickom identifikacijom: nacionalno, naime, postaje jedini kriterijum istine, jedino merilo svih vrednosti.
Gradjanski intelektualci, istina malobrojni, upozoravali su da »ako se resenje ‘srpskog pitanja’ bude trazilo u uspostavljanju nacionalne drzave to bi bilo ne samo ispod dometa nekadasnjeg procesa modernizacije koji je uspostavio drzavu gradjanina, nego bi to bilo suprotno liberterskom delu tradicije (uglavnom zaboravljenom ili potisnutom), a komplementarno onim koje su se vec osvedocile kao konzervativne ili reakcionarne«.⁷
Ali, rusilacka lavina nije marila za odjeke razuma, naprotiv, nova vlast zloupotrebljavajuci poznati princip vox populi vox Dei ustolicila je ideju o jednoj jakoj drzavi centralizovanog tipa koju bi predvodio srpski narod, pa je u opticaj, verovatno kao probni balon, cak pustena i ideja o saveznim izborima po principu: jedan covek jedan glas. Ta ideja naisla je na zestoko protivljenje ostalih republika, zbog cega se od nje u startu odustalo.
Vrhunac Milosevicevog politickog uspona i njegove harizme jeste Gazimestan, odnosno grandiozna proslava 600-godisnjice Kosovske bitke. Poznat je i njegov govor kojim je najavljeno ono sto ce se u narednih nekoliko godina zbiti na jugoslovenskim prostorima. »Ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo« bila je jedna od poruka predsednika CK Saveza komunista Srbije. U leto 1989. godine raspisan je veliki narodni zajam za »preporod Srbije«. Odusevljeno docekan od vecine gradjana⁸ zajam nije ispunio privredna ocekivanja vec je prema misljenju mnogih posluzio kao vid finansiranja predstojeceg rata.
Nedugo zatim, na vrhuncu slave, na predlog SSRN Srbije, Slobodan Milosevic je izabran na funkciju predsednika Predsednistva SR Srbije, a da bi se izbegle eventualne kritike da njegova predsednicka funkcija nije zelja citavog naroda ili bas zato da bi se takva opredeljenja »svih Srba« potvrdila, za nedelju 12. novembra 1989. godine zakazani su »prvi demokratski i neposredni« izbori za Skupstinu SR Srbije i istovremeno referendum koji je trebalo da potvrdi, odnosno odbaci raniji izbor Milosevica za predsednika Predsednistva.

»Glasanje bez izbora«

U okolnostima tenzija izmedju Srbije i drugih republika, pre svega sa Slovenijom i Hrvatskom, zbijanja nacionalnih redova i besomucne medijske propagande, pitanje pobednika na referendumu se, naravno, nije postavljalo. Medjutim, bio je potreban legalisticki okvir za jednu cisto partijsku odluku o postavljenju Milosevica za sefa »drzave Srbije« (izraz koji se redovno koristio u javnom zivotu) koju su kritikovali upravo Slovenci, pre svega demokratski opredeljeni intelektualci okupljeni oko Mladine. »Izbori treba da pokazu da verujemo u politiku svog rukovodstva«, porucivali su u ime celog naroda komunisti sirom Srbije. Da bi se referendumu za izbor predsednika republickog predsednistva dala demokratska forma, po zelji samog predsednika, trebalo je da se gradjani odluce izmedju vise kandidata. Tada je nastao zanimljiv problem: niko, naime, nije imao dovoljno hrabrosti da istakne svoju kandidaturu protiv takvog kandidata kakav je bio Milosevic. Na scenu su, medjutim, odmah stupili iskusni kadrovi iz SSRN Srbije, predlazuci listu kandidata, a u tome su im nesebicno, svakako po nalogu s najviseg vrha, pomogli i mediji koji su tvrdili kako izlazenje na politicki megdan Milosevicu nije nipodastavanje njegovog politickog rada, vec pomoc opstem trendu demokratizacije. Formirana je lista potencijalnih kandidata za predsednika Predsednistva, koju su osim Milosevica cinili jos i Mihalj Kertes (»heroj« sestooktobarske »antibirokratske revolucije« koji se proslavio pitanjem postavljenim »autonomasima«: Kad se ja kao Madjar ne plasim Srba, sto se vi Srbi njih plasite?), prof. dr Zoran Pjanic i prof. dr Miroslav Djordjevic.
Iako su izbori odrzani 12. novembra, rezultati su saopsteni tek u ponedeljak 20. novembra. To, dakako, nije bilo slucajno niti se moglo objasniti tehnickim nemogucnostima republicke izborne komisije. Izbori za delegate sva tri veca Skupstine SR Srbije i referendum za izbor predsednika Predsednistva Srbije bio je iskoriscen za svojevrsnu politicku kampanju u cilju potvrdjivanja ispravnosti politike novog srpskog rukovodstva i narocito politicke kultizacije samog Slobodana Milosevica. O tome svedoce brojni telegrami podrske ne samo opstinskih komiteta SK Srbije iz unutrasnjosti, vec i radnih ljudi i gradjana.
Rezultati su pocev od ponedeljka 13. novembra saopstavani »kako su pristizali glasacki listici u izborne komisije«, a mediji, pre svih RTV Beograd i list Politika, prednjacili su u velicanju uspeha Milosevica na izborima. Tako se u izvestaju dopisnika ovog lista iz Kursumlije kaze da je za Milosevica glasalo 99 odsto gradjana i da »neposredne i demokratske izbore i referendum za izbor predsednika Predsednistva Srbije karakterise masovan odziv biraca i apsolutna podrska Slobodanu Milosevicu... Na 95 birackih mesta u gradu Kursumlija i 90 seoskih naselja glasalo je 13 475 biraca, od kojih je 99 odsto glasalo za Slobodana Milosevica. U ovom kraju se ne pamti da je neko od visokih funkcionera ikada dobio tako masovnu podrsku biraca, sto je jos jedan dokaz ispravnosti politike srpskog rukovodstva i poverenja ljudi da ce ono najvise doprineti brzem prosperitetu SR Srbije, sprovodjenju krupnih drustvenih reformi i savladavanju krize«.⁹ Bilo je, naravno i vecih preterivanja. Tako je iz izborne komisije Kraljevo stigla vest da je »u nekim selima predsednik Predsednistva SR Srbije Slobodan Milosevic dobio sve glasove. Gradjani kraljevackog kraja su masovnim izlaskom na izbore i jednodusnom podrskom predsednickom kandidatu Slobodanu Milosevicu jos jednom jasno izrazili opredeljenje za politicki kurs srpskog rukovodstva«.¹⁰
Medijska propaganda se trudila da ubedi javnost kako Milosevic nije popularan samo u srpskom narodu, vec da njegovu »razumnu i mudru politiku« slede i pripadnici nacionalnih manjina, odnosno narodnosti, kako se onda govorilo. Narocito se pazilo na to da se pokaze ispravnost Miloseviceve politike na Kosovu i u Vojvodini – dvema pokrajinama kojima su upravo tom politikom oktroisana politicka prava zagarantovana tada jos uvek vazecim Ustavom SFRJ – i kako toboze tu politiku podrzava ogromna vecina tamosnjeg stanovnistva. Tako dopisnik Politike iz Kacanika saopstava da je na biralista izasao »sasvim pristojan broj od 78 procenata biraca, jer je od ukupno upisanih 18 598 na referendumu glasalo 14 371 lice, od cega najveci broj za Slobodana Milosevica«.¹¹ Zanimljiv je i nacin na koji su javnosti saopsteni »dosad izbrojani glasovi« u opstinama na Kosovu gde je bilo ocigledno da su dvojica od trojice Milosevicevih protivkandidata dobili vise glasova od njega samog. Ne znamo kako izgleda izvorni dopisnicki tekst, ali stilizaciju direktora i glavnog i odgovornog urednika Politike citiramo u celosti: »Od 33 000 podeljenih glasackih listica u Vucitrnu je na 70 birackih mesta glasalo preko 29 000 glasaca. Na referendumu za izbor predsednika Predsednistva SR Srbije Mihalj Kertes dobio je 8675 glasova, dr Zoran Pjanic 7660, Slobodan Milosevic 4851, a dr Miroslav Djordjevic 3661 glas, pa tako ispada da je Slobodan Milosevic dobio glasove svih preostalih Srba i Crnogoraca u ovoj kosovskoj opstini kojih je preostalo jos svega oko 4 odsto. Tokom glasanja nije bilo bojkota, niti se desio najmanji politicki eksces«.¹²
Posebno je istican Sandzak, odnosno muslimansko stanovnistvo kao vazan propagandni element u tezi da iza politike Milosevica ne stoje samo Srbi, vec svi kojima je »na srcu Jugoslavija«. Nema nikakve sumnje da je to bio direktan odgovor Sloveniji koja je sa zabrinutoscu posmatrala razmah populizma u Srbiji. Tako dopisnici iz novopazarskog kraja javljaju kako je »u vise muslimanskih sela Slobodan Milosevic dobio ogromnu podrsku. Gradjani su se veoma odgovorno i u velikom broju odazvali na izbore i pruzili masovnu podrsku kandidatu za predsednika Predsednistva SR Srbije Slobodanu Milosevicu. Karakteristican je primer nekih seoskih sredina nastanjenih pretezno muslimanskim zivljem. U selu Lukari, na primer, na izbore je izaslo 96 odsto biraca, a 79 odsto njih je dalo svoj glas predsedniku Milosevicu. U selu Komanje odazvalo se 98 odsto biraca, a Milosevicu je podrsku pruzilo 80 odsto od glasalih. Slicno je bilo i u selu Pozega gde je od 87 odsto izaslih na biralista 82 odsto glasalo za Slobodana Milosevica. Daleko selo Odojevice, rasuto po visovima Rogozne, gotovo celo je izaslo na izbore, a za sadasnjeg predsednika Predsednistva SR Srbije je glasalo 97 odsto ljudi«.¹³
Predsednik Koordinacionog odbora Pokrajinske konferencije SSRN Vojvodine Jovan Krulj i predsednik Pokrajinske izborne komisije Iles Dobo saopstili da je »u Vojvodini takodje bio masovan odziv radnih ljudi i gradjana, omladinaca, boraca, zanatlija, zemljoradnika i drugih biraca i da ni u jednoj izbornoj jedinici nece biti ponavljanja izbora. Glasalo je ukupno 85,75 posto upisanih biraca sto se ocenjuje kao vrlo povoljno jer je sasvim zanemarljiv postotak nevazecih i neispravnih glasackih listica«.¹⁴
Tokom gotovo desetodnevnog prebrojavanja glasova bilo je mesta i za »odgovore« na napade »neprincipijelne koalicije« u vezi sa »njihovim lazima« o toku skupstinskih i predsednickih izbora u Srbiji. Tako je 16. novembra na sednici Opstinskog komiteta SKS Bujanovca utvrdjeno da »fasistoidno pisanje Mladine o predsedniku Milosevicu nije samo ispoljavanje mrznje, vec patoloskog stanja onih koji su izgubili orijentaciju u jednoj kako sami za sebe kazu ‘civilizovanoj’ sredini«. Predsednistvo OK SK Vrsca bilo je jos odlucnije zatrazivsi krivicnu odgovornost za urednistvo lista Mladina. Evo kako je Politika prenela nezadovoljstvo vrsackih komunista pisanjem slovenackog lista. »Na vecerasnjoj (16. novembar) sednici clanovi Predsednistva OK SK u Vrscu najstroze su osudili dezinformaciju o navodnom slabom odzivu Vrscana na izbore, koja je ko zna kako doprla do javnih glasila, pa je emitovana u ponedeljak, sto je u jugoslovenskoj javnosti stvorilo negativan utisak o volji biraca u ovom gradu. Predsednik OK SK Vrsca LJubisav Sljivic rekao je da je 87,04 odsto procenat izlaska zitelja ove komune na biracka mesta, a zitelji nekoliko sela izborni posao zavrsili su do 10 casova. Tako je recimo selo Jablanka, naseljeno rumunskim zivljem, zavrsilo izbore u 100% odzivu biraca, vec do devet casova, pa ce zato ova mesna zajednica dobiti na poklon kolor televizor. Vrsacki komunisti su zatrazili da se vinovnici i podstrekaci ovog nedela pozovu na krivicnu odgovornost. Sa sednice je upucen i telegram podrske predsedniku Milosevicu kao i cestitke povodom plebiscitarne podrske koju mu je stanovnistvo SR Srbije dalo.«¹⁵
Napokon, u ponedeljak, 20. novembra 1989. godine, Republicka izborna komisija saopstila je konacne rezultate skupstinskih i predsednickih jednopartijskih izbora.
Od ukupno upisanih 6 631 839 biraca, na biralista je izaslo 5 540 716 gradjana ili 83,54%. Za Slobodana Milosevica je glasalo 4 452 312 gradjana ili 80,36%, za Mihalja Kertesa 480 924 biraca ili 8,67%, dr Zoran Pjanic je dobio 404 853 glasova ili 7,31%, a dr Miroslav Djordjevic 202 627 glasova, odnosno 3,66%.¹⁶
Posle svega iznetog, ovakvi rezultati ne cude. Najveci deo populacije i birackog tela, zaveden primamljivom retorikom nove vlasti o brzom preporodu Srbije, njenom ukljucenju u Evropu, postizanju svajcarskog standarda za nekoliko godina, prekidanjem sa praksom politickih zloupotreba nekadasnjih »foteljasa« i boraca »jagnjecih brigada«, kako je pejorativno nazivano bivse rukovodstvo, borbom za srpske interese koje navodno narusavaju drugi – sve je to rezultiralo ucvrscivanjem Milosevica na vlasti. Milosevic je izvrsio klasicnu spregu sa gotovo svim relevantnim drustvenim i kulturnim institucijama.
Ovi izbori, odrzani u egzaltiranom nacionalistickom etosu, ne podlezu klasicnom analitickom istrazivanju naklonosti pojedinih drustvenih slojeva prema jedinoj partiji koja upravo zato sto je jedina ima, zakonomerno, polimorfni politicki karakter. Za partiju na vlasti koju je simbolizovao jedan covek glasala je podjednako urbana i ruralna populacija: seljaci, radnici, zanatlije i intelektualci. Tek ce izbori od 9. decembra 1990. godine i dogadjaji tokom te godine znatnije uticati na primetnije raslojavanje birackog tela u Srbiji.
Ono sto bi se bez sumnje smelo tvrditi jeste cinjenica da su i tokom 1989. godine, narocito u njenoj drugoj polovini, izvestan otpor Milosevicevoj politici (premda slabasan) pruzali pre svih gradjanski orijentisani intelektualci. Te 1989. godine osnovane su i mnoge alternativne institucije, istina sa marginalnom drustvenom snagom, ali sa odlucnoscu da se deluje u pravcu ukidanja monopola jedne partije i jednog coveka (formiran je UJDI, a tokom jeseni i razne inicijativne grupe za formiranje politickih stranaka koje su brojale svaka otprilike po dvadesetak ljudi).
Svi oni ce tek naredne godine doci do punijeg izrazaja. Ali, krajem 1989. godine Milosevic i njegov Savez komunista su neprikosnoveni gospodari politicke situacije u Srbiji, sto su izbori za Skupstinu i referendum za predsednika Predsednistva SR Srbije transparentno pokazali.
Na osnovu tako izrazenog opredeljenja biraca, delegati RK SSRN Srbije predlozili su Skupstini SR Srbije da Slobodana Milosevica izabere za predsednika Predsednistva SR Srbije, sto je ova 23. novembra i ucinila.
Zanimljivo je da je Milosevic najvise glasova dobio na podrucju uze Srbije ili kako se u to vreme govorilo »Srbije van pokrajina«, cak 94 odsto, u Vojvodini 72 odsto, a na Kosovu samo 25 odsto glasova, s obzirom da je vecina Albanaca bojkotovala izbore, a vecina onih koji su na izbore izasli ocito je glasala za njegove protivkandidate.
Istovremeno su izabrani i novi delegati za sva tri veca Skupstine SR Srbije: drustveno-politicko vece, vece udruzenog rada i vece opstina.
Prvi, premda jednopartijski izbori u organizaciji Slobodana Milosevica, obezbedili su mu legalitet, ako vec ne i punu legitimnost, sto ce on iskoristiti na najbolji moguci nacin da dalje ucvrsti svoju vlast.
 
 

¹ Postojalo je, dakako, i tada vise oblika sukoba i u tako »stabilnom« drustvu: prvo izmedju pristalica jednopartijskog sistema i onih koji su se zalagali za visepartijski, potom unutar same Komunisticke partije oko pravaca buduceg razvoja (1948. informbirovci, 1954–55. – djilasovci, 1966. – rankovicevci, 1968. – studentski socijalni bunt, zatim sukob sa hrvatskim nacionalizmom u okviru tzv. maspoka iz 1971. godine, pa sa pritajenim srpskim nacionalizmom koji je vrebao iz zasede, tokom 1981. – sukob sa albanskim nacionalizmom ciju pobunu partijski organi nazivaju »kontrarevolucijom« i sl.). Svi ovi sukobi imace snaznog odraza na dogadjaje koji ce se zbiti pocev od 1987. godine do danas.
² Detaljnije o ovome videti u: Goati i dr., Jugosloveni o drustvenoj krizi, Centar za drustvena istrazivanja, CK SKJ, Beograd 1989. i u zborniku Zemlja i Beograd, IDN, CIJM, Beograd 1973.
³ Up. N. Popov, Srpski populizam. Od marginalne do dominantne pojave, »Vreme«, Beograd 1993.
⁴ Malo pre Milosevica na Kosovu je boravio tadasnji predsednik Predsednistva SR Srbije Ivan Stambolic. Izvizdan posle neubedljivog istupa, odlucio je da na Kosovo posalje svog bliskog prijatelja i saradnika Milosevica koji je tri godine ranije, upravo na Stambolicevo insistiranje, izabran za predsednika CK Saveza komunista Srbije.
⁵ Narocito je dramatican bio obracun sa direktorom lista Politika Ivanom Stojanovicem, posle visemesecne polemike oko humoreske sa politickom konotacijom »Vojko i Savle«, nakon cega je Stojanovic bio prinudjen da podnese ostavku.
⁶ Politika, 25. 07. 1988.
⁷ Up. N. Popov, Jugoslavija pod naponom promena, Beograd 1990, str. 113.
⁸ Prema tadasnjim informativnim emisijama TV Beograd, gradjani su se prosto utrkivali ko ce upisati vecu sumu novca za zajam za privredni preporod Srbije. Organizovanom kampanjom, sve radne organizacije odvojile su jedan mesecni licni dohodak za zajam, a posebno su isticani bogati zajmodavci iz dijaspore. Mnogi su poklanjali svoje porodicne kuce i uplacivali visoke devizne sume. Bilo je i obicnih »radnih ljudi i gradjana« koji nisu stedeli kad je u pitanju zajam. Tako je na primer Rajko Vujcic iz Bosanskog Grahova uplatio 100 000 nemackih maraka, od cega 10 000 maraka kao poklon. Politika ovaj primer istice kao svojevrsni vid patriotizma i prenosi izjavu Vujcica koji kaze: »Posle obracuna sa birokratijom, politika novog srpskog rukovodstva me je uverila da ce se novac prikupljen na ime zajma iskoristiti na najbolji moguci nacin« (videti Politiku od 21. 11. 1989, naslovna strana).
⁹ Videti naslovnu stranu Politike od 16. 11. 1989.
¹⁰ Politika, 17. 11. 1989, str. 6.
¹¹ Isto, 16. 11. 1989, str. 2.
¹² Isto, 17. 11. 1989, str. 6.
¹³ Isto, 16. 11. 1989, str. 6.
¹⁴ Isto, 17. 11. 1989, str. 6.
¹⁵ Isto, 16. 11. 1989, str. 6.
¹⁶ Isto, 21. 11. 1989, str. 2.