Neformalna ali fakticka koalicija SPS–SRS, nakon prevremenih decembarskih izbora 1992. godine, funkcionisala je besprekorno i delovala cvrsto sve do jula 1993. kada je javnost uocila prve pukotine: naime, tokom debate oko rebalansa budzeta izbile su prve ozbiljnije carke. Pogresno bi, medjutim, bilo verovati da su one zaista nastale zbog nesporazuma oko visine i strukture budzetskog dofinansiranja; spor je ocito bio dublji i ticao se »srpskog nacionalnog pitanja«, koji je vladajuca manjinska socijalisticka vlada vec u prolece 1993. godine potisnula u drugi plan. Naime, vec krajem 1992. i pocetkom 1993. godine Srbi u Hrvatskoj i Bosni ostvarili su glavninu svojih politickih ciljeva pa je Milosevic, pod pritiskom sankcija OUN i izolacije od sveta, procenio da je doslo vreme za izvesnu »kooperativnost« sa medjunarodnom zajednicom ali samo do tacke da njegovi interesi odrzanja na vlasti budu zasticeni i sa te strane. Drzavni mediji su ratnu retoriku zamenili pacifistickim covekoljubljem, a nacionalnu euforiju – »brigom za sve nacionalne manjine koje u Srbiji zive«. U maju 1993. Milosevic je doziveo neuspeh u svom pokusaju da ultranacionalistickog vodju bosanskih Srba Radovana Karadzica privoli na potpisivanje Vens-Ovenovog sporazuma koji je, uz izvesne modifikacije »stanja na terenu«, zapravo medjunarodno valorizovao srpska osvajanja u Bosni. Od tada dolazi do postepenog ali dubokog jaza izmedju »glavnog projektanta« Milosevica i njegovog izvodjaca radova u Bosni« Karadzica, sto ce kulminirati »cuvenim« Milosevicevim pismom od 4. avgusta naredne, 1994. godine, u kojem on, zbog neposlusnosti, prakticno ekskomunicira Karadzica i srpsko rukovodstvo u Bosni, cvrsto zatvara granicu na Drini i uvodi Republici Srpskoj stroge ekonomske sankcije. Seselj, nezadovoljan odnosom beogradskih vlasti prema »resavanju srpskog nacionalnog pitanja«, uslovljava krajem septembra 1993. godine svoju dalju podrsku Vladi Srbije u parlamentu »trenutnom i bezuslovnom promenom izdajnicke politike Slobodana Milosevica«.
Naravno, ni socijalisti ne ostaju duzni i tokom skupstinske rasprave od 7. do 15. oktobra sa govornice se cuju teske reci optuzbe na racun Seseljevog »primitivnog nacionalizma«, »podsticanja verske i nacionalne mrznje«, »zlocina koje su cinile mnoge, pa i Seseljeve paravojne snage u Hrvatskoj i Bosni«. Sukob postaje ostriji, razlike dublje, mediji bivaju sve nenaklonjeniji dojucerasnjem vernom savezniku i »omiljenom opozicionaru« predsednika Milosevica, sto ce imati, kako ce se docnije pokazati, vidnog uticaja na lose izborne rezultate Srpske radikalne stranke i pad popularnosti »vojvode« Seselja.³⁴Predstavnici stranaka demokratske opozicije (DEPOS) nisu uzimali ucesca u ovoj ostroj polemici nekadasnjih saveznika, rukovodeci se pragmaticnim stavom nemesanja i nadajuci se da bi iz tog sukoba mogli izvuci odredjenu politicku korist.

Ekonomski haos

Mnoge okolnosti isle su opoziciji naruku. Od sredine jula u zemlji je pocela da se razbuktava cak i u svetskim okvirima nezapamcena inflacija, po mnogim strucnjacima veca od one tokom Velike depresije iz 1929–32. godine u Americi. Cene su se enormno povecavale, upravo divljale, a plate srozavale iz meseca u mesec, iz nedelje u nedelju, a kako je vreme prolazilo bukvalno iz dana u dan. Prestala je svaka proizvodnja jer je bila neisplativa, gotovo polovina zaposlenih radnika bila je na prinudnim odmorima. Samousluge su bile sablasno prazne, a ljudi naprosto vise nisu umeli da procitaju cene ne snalazeci se u moru bezvrednih novcanica sa neverovatno velikim brojem nula koje su svakodnevno nicale.³⁵ Cak i kafane, koje su oduvek bile simboli javnog zivota kod Srba, zatvarale su vrata jer nije bilo namirnica za spravljanje hrane, a cene pica uveliko su premasivale finansijske mogucnosti stanovnistva. S druge strane, osim crne socijalno-ekonomske slike, opozicija je imala jedinstvenu priliku da znatno vise nego do tada afirmise svoja demokratska nacela u pogledu racionalizacije nacionalne politike, revalorizovanja osnovnih vrednosti humanosti, ljudskih prava, sloboda, nacionalne i verske tolerancije, upravo onoga za sta se od pocetka surovog gradjanskog rata zalagala i sto je najvise zamerala rezimu. No, tu priliku ona nije iskoristila i umesto da joj glavni aduti u predizbornoj borbi budu navedeni elementi, ona se opredelila za suprotno: podrzavanje »napustenog srpskog naroda u Bosni« i izrazavanje nesumnjive podrske Radovanu Karadzicu i njegovoj ekstremnoj Srpskoj demokratskoj stranci. Bilo je nagovestaja da demokratska opozicija, koju su cinili SPO i Nova demokratija, nece glasati o nepoverenju vladi koju je trazio Seselj sa obrazlozenjem da je to »svadja u familiji«, pa je to, s obzirom na odnos snaga u Skupstini Srbije, znacilo da predlog radikala o smeni vlade nece dobiti potrebnu vecinu od 127 poslanika.
Ali, tih dana na ulici je u redu za hleb od strane policije brutalno pretucena gradjanka starije dobi, izvesna Nadezda Bulatovic. Demokratska opozicija je odmah ultimativno u Skupstini zatrazila da ministar unutrasnjih poslova podnese ostavku. On to, naravno, nije ucinio, a opozicija je odlucila da podrzi glasanje za opoziv vlade koji je trazila Srpska radikalna stranka.
Uplasena neminovnoscu pada, Vlada se sa »obrazlozenim pismom« obratila predsedniku Milosevicu sa molbom da na osnovu clana 89 Ustava Srbije raspusti neposlusan parlament, sto je ovaj, vidno ljutit,³⁶ 20. oktobra 1993. godine i ucinio raspisavsi vanredne parlamentarne izbore za 19. decembar iste godine.
Medijska kampanja SPS-a bila je jasna: pacifisticka retorika, zagovaranje odredjenog stepena saradnje sa svetom, zadovoljstvo postignutim na nacionalnom planu (»Srbima su obezbedjeni svi uslovi za normalan zivot i nacionalni razvoj, oni imaju svoje entitete u Hrvatskoj i Bosni i prava kao nikada u ranijoj istoriji«). Sto se tice crne socijalno-ekonomske slike ona je objasnjavana »neopravdanim i nicim izazvanim sankcijama protiv nase zemlje«, »nerazumevanjem sustinskih problema u bivsoj SFRJ od strane medjunarodne zajednice« i nadom da ce »nepravedne sankcije biti uskoro ukinute«. Tek tada ce doci do »velikih privrednih i drustvenih reformi, razvoja i boljeg zivota za sve gradjane Srbije«. Opozicija je uglavnom kontrirala vladajucoj stranci ne iznoseci racionalne argumente u svoju korist cime je umnogome ponistila po sebe pozitivne politicke efekte katastrofalne ekonomske situacije koju je proizveo nesposobni rezim. Nije problem bio u tome sto se, slikovito receno, opozicija suprotstavljala rezimu kad je ovaj tvrdio da je mleko crno, problem je, medjutim, nastajao onda kada je opozicija prestala da veruje da je mleko belo cim je rezim to uzeo kao nepobitnu istinu. Takva nedosledna kampanja donela je demokratskoj opoziciji veliku politicku stetu i, kako cemo videti, jos jedan neuspeh na izborima. Neuspeh u tom smislu da nije iskoristila slabosti rezima, pre svega u ekonomskoj sferi i za sebe pridobila biracko telo.

Prokockana sansa

Izbori, po proporcionalnom principu, odrzani su u politicki uzavreloj atmosferi, punoj medjusobnih uvreda, 19. decembra. Rezultati su bili sledeci:

Tabela 7
Rezultati vanrednih parlamentarnih izbora za Skupstinu Srbije, 19. 12. 1993.
Biracko telo: 7 010 389
Glasalo: 4 300 440 ili 61,6%
Nevazeci listici: 171 824 ili 4%

Partije                  Glasovi         %        Mandati     %
SPS                  1 576 287     36,7         123       49,2
DEPOS               715 564     16,6           45       18,0
SRS                    595 467      13,8          39        15,6
DS                      497 582      11,6          29        11,6
DSS                    218 056       5,1            7          2,8
DZVM                112 342       2,6            5          2,0
Dem. part. Alb.
sa juga Srbije        29 342       0,7             2          0,8
Ostali                  383 862       8,9             -            -

Socijalisticka partije Srbije je, uprkos lose vodjenoj unutrasnjoj politici, nesumnjivi pobednik vanrednih parlamentarnih izbora. Iako nije osvojila apsolutnu vecinu poslanika (127), SPS je, stavise, napredovala u odnosu na izbore odrzane godinu dana ranije (tada je imala samo 101 poslanika). S druge strane, cenu za »politicko verolomstvo« u odnosu na svog neformalnog saveznika SPS, Srpska radikalna stranka je platila osetnim smanjenjem broja osvojenih mandata (39 u odnosu na 73) cime je pala na trece mesto zamenivsi se sa DEPOS-om (osvojio 45 mandata).
Kako je moguc ovako radikalan pad popularnosti ratoborne Seseljeve partije za samo godinu dana?
Prvo, opsti utisak da Srbija jos uvek nije stekla stabilno biracko telo ostaje i ovoga puta. Ono je izrazito kolebljivo, ne postoje izdiferencirane jake socijalne grupacije koje bi kao na Zapadu konstantno, uz manja kolebanja, podrzavale politicki program odredjene politicke stranke. Biracko telo je, usled relativnog neiskustva i poluvekovnog odsustva visestranackih demokratskih izbora, podlozno medijskom uticaju mnogo vise nego drugde u razvijenom demokratskom svetu. Opsta medijska satanizacija do juce »vernog saveznika«, u reziji SPS-a, za samo nekoliko meseci prepolovila je popularnost jednog lidera i njegove stranke. Nagli Milosevicev zaokret od ekstremnog nacionalizma ka umerenijim politickim opcijama makar samo i retoricki, bez stvarne zelje za korenitim promenama, izazvao je ne samo eliminaciju ultranacionalisticke SRS, vec i konfuziju u redovima DEPOS-a ali i drugih tzv. demokratskih partija. Do juce optuzivana za najcrnji sovinizam i istrebljivanje nesrpskog stanovnistva kako u Srbiji tako i u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj, Socijalisticka partija Srbije takodje preko noci postaje meta za optuzbe koje ciljaju na »nacionalnu izdaju«, na »ostavljanje nezasticenih Srba na milost i nemilost muslimanskim bandama«, na »odricanje od srpstva« i sl.³⁷ Ipak, uprkos lose vodjenoj izbornoj kampanji i unutrasnjim sukobima, moze se reci da je opozicija (DEPOS plus Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije) konsolidovala svoju poziciju u parlamentu Srbije osvojivsi ukupno 81 mandat (DEPOS 45, DS 29, DSS 7). Najvise je profitirala Demokratska stranka i to upravo usled promene svog politickog stanovista: od svog nekada evropskog usmerenja klizila je ka znacajnom podrzavanju srpskog nacionalizma, tako da je deo biraca, razocaran »antinacionalnom« politikom SPS-a, ali i primitivnim ekstremizmom Vojislava Seselja demonstrativno prisao upravo Demokratskoj stranci.
Glavna odlika ovih izbora jeste slabljenje nacionalisticke euforije kod birackog tela. To je rezultat, prema nasem misljenju, pre svega sledecih faktora: prvo, neverovatnog zaokreta oficijelne politike u smislu odricanja od ekstremnog nacionalizma i ratoborne politike kao i javne kritike nacionalistickog ponasanja Srpske radikalne stranke i paravojnih formacija u Bosni i Hercegovini, ali i snazne medijske propagande drugacijih ciljeva: povezivanje Srbije sa svetom, »medjusobne i ravnopravne saradnje svih naroda«, kao i »potrebe za suzivotom Srba i nacionalnih manjina u Srbiji«. Ma koliko ova retorika imala neobavezujuci karakter u pogledu prakticne primene, ona je umnogome odredila nov nacin misljenja kod ionako konfuznog birackog tela.
Drugo, izuzetno tezak ekonomsko-socijalni polozaj stanovnistva pogodovao je plasiranju ideja o »razvoju privrede«, odnosno »onog od cega se zivi«, ekonomske saradnje sa svetom, cak se i o sankcijama pocelo govoriti kao o »nesporazumu sa svetom koji ce brzo biti prevazidjen«. U propagandnim emisijama na drzavnoj televiziji mogla se videti prava revija »strucnjaka« rezimske provenijencije koji su predvidjali »brzo ukidanje sankcija i bolji zivot za sve«. Razumljivo da kod najveceg dela populacije izmucene ratnim i ekonomskim nevoljama, rat i osvajanje »vekovnih srpskih prostora« vise nisu imali onu primamljivu snagu i onu euforicnost kao krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih godina.
Trece, velika hiperinflacija pravdana je ne nesposobnoscu vlasti vec iskljucivo »nepravednim i nicim izazvanim sankcijama« koje ce, medjutim, biti brzo ukinute. Borba za litar mleka i veknu hleba uz plate i penzije koje su upravo krajem decembra pale na nezamislivih 5 nemackih maraka bile su surova svakodnevica, ali vesti medijski manipulatori uspeli su da ubede biracko telo da su za bedu i nestasice krivi drugi, »pa cak i Srpska radikalna stranka koja se posebno isticala svojim sovinizmom cime je kompromitovala Srbiju i srpski narod pred svetom«.³⁸
Cetvrto, zloupotreba drzavnih medija, koji su najgledaniji i najcitaniji, takodje je cinilac od vaznosti za razumevanje izborne pobede SPS-a. V. Goati³⁹ navodi rezultate jednog istrazivanja o povlascenom polozaju Socijalisticke partije Srbije u medijima: »U periodu od 3. do 18. decembra 1993. sezdeset odsto vremena bilo je posveceno SPS-u, a ostatak svim drugim partijama! Izrazeno u minutima slika izgleda ovako: SPS 227; DEPOS 13; DS 5; DSS i Stranka srpskog jedinstva po 7; Udruzena levica 35; U delu TV Dnevnika u kojem se saopstavaju vesti socijalisti su takodje bili favorizovani, ali indirektno. Kandidati SPS-a su dobijali vreme na televiziji kao nosioci drugih drustvenih uloga (u drzavnom aparatu, u privredi, kulturi)«.

Paradoksalnost izbornih rezultata

Izborni uspeh SPS-a kao samostalne politicke snage na vanrednim parlamentarnim izborima u Srbiji i njeno znatno jacanje u odnosu na izbore odrzane samo godinu dana ranije, plod je, ma kako to zvucalo paradoksalno, sveopste bede i nemastine izazvanih galopirajucom inflacijom i na toj osnovi zamora i zasicenosti ratom i ratnom retorikom, koja se osecala kod najveceg dela populacije. Milosevic i njegov SPS su osetili da je za njih najpovoljniji trenutak da naprave energican zaokret u svojoj spoljnoj politici da, s obzirom na ostvarene ratne ciljeve (premda, istini za volju nikada do kraja definisane), pruze svetu ruku pomirenja i valorizuju dotadasnja osvajanja bivse JNA i srpskih paravojnih formacija. S druge strane, takva politika je odmah Milosevica izbacila u prvi plan kao »mirotvorca« i coveka sa kojim svet kao nezaobilaznim faktorom mora da razgovara. Zapadni politicari ne kriju da je Milosevic jedina realna snaga u Srbiji sa kojim se mora i moze pregovarati. Seseljevo opiranje promeni oficijelne politike samo je dovelo do pada njegove popularnosti, a nastojanje DEPOS-a, Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije da kao glavno oruzje u borbi protiv Milosevica koriste nacionalni adut, a ne ekonomsko-socijalni, dovelo je do njihove dalje marginalizacije, uprkos nesto vecem broju poslanika u parlamentu Srbije. SPO i Nova demokratija koji su cinili DEPOS, kao i Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije koje su na izborima nastupale samostalno, nisu ni pred izbore a ni docnije koordinirali svoje akcije protiv SPS-a, pa je vladajuca stranka, vesto koristeci njihova medjusobna trvenja pridobila vecu naklonost biraca. Na ovim izborima radikalna nacionalna opcija je dozivela istinski debakl, dok su ojacale umerenije, pre svega one blize tzv. levom centru. Udruzena levica nije imala uspeha na prvim izborima na kojima je nastupala samostalno kao opoziciona partija sto pokazuje da biracko telo jos uvek nije bilo spremno, posle visegodisnje ultranacionalisticke propagande, da glasa za »levo usmerene« partije. Mnogo manje nego sto se mozda ocekivalo dobila je gradjansko-liberalna struja, tzv. centar, ali pre svega zbog nejedinstvenog nastupa i pogresno serviranih ideja koje nisu naisle na prijem kod birackog tela. Demokratska opozicija se pokazala nezrelom jer nije dalje odmakla od neproduktivnog verbalizma u praksi vecitog kasnjenja i kaskanja za politikom rezima. Prema istrazivanju Instituta za drustvene nauke u novembru 1993. godine, povodom predstojecih izbora, SPS je najveci broj glasova opet dobio, kao i na prethodnim izborima, od nizeg obrazovnog i starijeg sloja stanovnistva: NKV, PK i KV radnika, seljaka, penzionera i domacica, dok je za DEPOS, DS i DSS uglavnom glasao obrazovaniji i mahom svet mladji od 50 godina.⁴⁰ Za SRS glasali su uglavnom oni koji su za nju glasali i na prethodnim izborima, a to su uglavnom politicki radikalni elementi u birackom telu (nizi obrazovni slojevi, seljaci i deo ruralne omladine), a nisu glasali simpatizeri SPS-a iz krila ekstremnih nacionalista, koji su svoj glas prethodne godine dali SRS-u u vreme kada se cinilo da je blok SPS–SRS zapravo cvrst i neraskidiv politicki savez, kada je bilo svejedno kojoj od ove dve partije dati svoj glas. Ovoga puta ocito je prevagnula partijska disciplina u odnosu na nacionalisticka osecanja.
 
 

³⁴ Prema nekim istrazivanjima, u oktobru 1993. samo 6 odsto simpatizera SPS-a dalo bi svoj glas V. Seselju (umesto ranijih 38 odsto), odnosno njegovoj Srpskoj radikalnoj stranci (videti, V. Goati, Izbori u SRJ 1990–1998, Centar za slobodne izbore i demokratiju, Beograd 1999, str. 133–134). Nema sumnje da bi procenat potencijalnih Seseljevih glasaca bio znatno manji kod ostalih segmenata birackog tela u Srbiji.
³⁵ Kao ilustraciju ekonomsko-socijalne pustosi prouzrokovane galopirajucom hiperinflacijom navodimo cene nekih najvaznijih prehrambenih artikala na dan 30. novembra 1993. godine i realnu kupovnu moc stanovnistva:
»Prosecna plata u novembru 1993 – 130 000 000 dinara
Prosecna penzija u novembru – 50 000 000 dinara
Cene nekih osnovnih namirnica: hleb (600 gr) 3 500 000 dinara, mleko (litar) 4 500 000 dinara, meso (kg) 300 000 000, kobasica (kg) 500 000 000, krompir (kg) 25 000 000, jaje (kom.)        10 000 000, jabuke (kg) 20 000 000.
Prosecan Srbin, dakle, za svoju mesecnu platu moze da kupi ili 22 kg hleba ili 28 litara mleka ili 430 grama mesa ili 260 grama cajnih kobasica ili 5,2 kg krompira ili 13 jaja ili 7,5 kg jabuka.
Mogucnosti prosecnog penzionera su jos oskudnije pa on za svoju penziju moze da kupi ili 8,4 kg hleba ili 11 litara mleka ili 160 grama mesa ili 100 grama cajnih kobasica ili 2 kg krompira ili 5 jaja ili 2,5 kg jabuka!
Hoce li potomci to uopste moci da zamisle?«
Izvor: Z. Martinov, Hoce li potomci verovati?, Contra bellum god. 1, br. 4, decembar 1993, str. 6.
³⁶ Milosevicevo neraspolozenje bilo je vidljivo gledaocima RTS-ovog Drugog dnevnika: naime na snimku predsednik Milosevic ljutitim pokretom zaklapa korice ukaza o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora. Mnogi analiticari su ovakav neuobicajen javni gest Milosevica protumacili njegovim strahom od izbora u katastrofalnoj ekonomskoj situaciji. Strahovanja su se, medjutim, docnije pokazala kao neosnovana.
³⁷ Jedan od tzv. demokratskih opozicionih lidera javno se solidarise sa Radovanom Karadzicem, a koji mesec kasnije odlazi kod Karadzica da se zajedno pocaste pecenim volom »u inat Milosevicu«.
³⁸ Na primer, u predizbornom istupanju potpredsednika SPS-a Gorana Percevica (TV dnevnik RTS II, 15. 12. 1993).
³⁹ V. Goati, Izbori u SRJ 1990–1998, Centar za slobodne izbore i demokratiju, Beograd 1999, str. 147.
⁴⁰ Isto, str. 143.