U Srbiji je dosad na republickom nivou odrzano sedam izbora (cetiri za parlament i tri za predsednika Republike) kao i tri na saveznom i lokalnom nivou.
Sta su pokazali dosadasnji izbori?
Iako kao njihovu glavnu karakteristiku mozemo oznaciti neraskinutu vezu sa jednopartijskim drustvom prethodnog, komunistickog perioda, odnosno kao konstantnu pobedu vladajuce stranke same ili u koaliciji sa drugim strankama, bilo bi pogresno izvuci zakljucak o apsolutnoj i neprikosnovenoj popularnosti Socijalisticke partije Srbije u vecini birackog tela.

Konstantno opadanje rejtinga SPS-a

Dovoljno je samo uporediti podatke o padu njenog rejtinga posmatrano u dijahroniji: dok je 1990. godine na prvim visestranackim izborima SPS osvojila ubedljivu vecinu, 46,1 odsto glasova i 194 poslanickih mandata od ukupno 250, sto cini 77,6%, dotle je broj osvojenih glasova samo dve godine docnije (28,8%) bio za petinu manji. Broj poslanickih mandata pao je sa 194 na 101 sto je manje cak za 37 odsto! Istini za volju, ovde treba naglasiti da je na izborima 1990. godine, usled primene vecinskog izbornog sistema, indeks proporcionalnosti bio i suvise visok, jer je bila velika i nesrazmera izmedju broja osvojenih glasova i poslanickih mandata. Ipak, mereno po broju osvojenih glasova (1990. – 2 320 587 i 1992. – 1 359 086) jasno je da je pad uticaja Socijalisticke partije u birackom telu Srbije znacajno opao (za 17,3 odsto). Prvi put Socijalisticka partija nije mogla da sastavi jaku i stabilnu vladu, vec je u martu 1993. formirana manjinska vlada koju je satelitski podrzavala Seseljeva ekstremno nacionalisticka Srpska radikalna stranka! To je dovelo, samo sedam meseci od njenog formiranja (mart–oktobar), do krize vlade i raspisivanja vanrednih izbora.
Na vanrednim izborima 1993. godine, Socijalisticka partija je nesto popravila svoju politicku poziciju (osvojila 1 576 287 glasova tj. 36,7 odsto i 123 mandata ili 49,2 njihovog ukupnog broja) iako je megainflacija unistila ne samo privredu nego i privatne zivote gradjana dovodeci ih na nezapamcen nivo pauperizacije. Milosevicev nagli politicki zaokret od nacionalizma ka potrebi otvaranja prema svetu, kao i medijsko ponavljanje da su iskljucivo sankcije krive za privredni kolaps i sveopstu bedu, uticao je da se biracko telo sito ratovanja, okrene ka »lepsim« temama: televizijskim pricama o boljem zivotu, o razvoju privrede i reformama. Uprkos svemu, Socijalisticka partija nije dobila natpolovicnu vecinu pa je bila prinudjena da formira postizbornu koaliciju sa Novom demokratijom.
Na parlamentarnim izborima 1997. godine ova koalicija je ojacana jos jednim partnerom (JUL) i svi zajedno osvojili su 34,20 odsto glasova birackog tela sto im je donelo 110 mandata tj. 44% ukupnog broja, opet nedovoljno da se mirno i spokojno vlada! Slicno je bilo i na saveznom nivou.
Ali i do takvih pobeda vladajuca stranka nije lako dolazila pa je morala da se sluzi, kao u slucaju lokalnih izbora 1996. godine, nedozvoljenim sredstvima.

Necasne igre

Kako su, dakle, ostvarivane te pobede?
Ocito uz pomoc raznih manipulacija. Socijalisticka partija Srbije je, naime, uvek sama, bez konsultacija sa drugim zainteresovanim politickim subjektima, donosila izborne zakone. Ona je birala izborni sistem, broj i velicinu izbornih jedinica, menjala ih shodno svom nahodjenju cak i na sedam–osam dana uoci pocetka izbornog procesa, definisala izborni metod raspodele mandata, birala predsednika republicke izborne komisije koji je redovno bio istaknuti i provereni partijski kadar cime je konacne rezultate i zapisnike o tome, u najmanju ruku, ucinila sumnjivim. Osim sto je nametala pravila izborne utakmice na ociglednu stetu konkurenata, vladajuca partija je zloupotrebljavala i drzavne medije time sto ih je pretvorila u svoj partijski servis. Tako su se sa televizijskih ekrana i stranica novina mogli videti i citati negativni i ostrasceni komentari protiv opozicije, a hvalospevi uspesnosti i mudrosti vladajuce partije i njenog predsednika. Pristup drugim strankama u pogledu objektivnog predstavljanja njihovih aktivnosti, osim u zakupljenom ili striktno odredjenom, odnosno »dogovorenom« terminu, nije bio moguc.
Neretko su u dijabolizaciji opozicije ucestvovali i organi drzavnog aparata kao, na primer, predstavnici policije i vojske, sto je izricito zabranjeno, jer su i policija i vojska, po Ustavu, departizovani i depolitizovani.
Ponekad vladajucoj stranci i njenim koalicionim partnerima ni to nije bilo dovoljno pa su posezali za nezakonitim i kriminalnim radnjama: kradja glasova putem falsifikovanja izbornih zapisnika! Da je ovakvih nedozvoljivih radnji bilo i pre i posle 1996. godine svedoce izvestaji domacih i medjunarodnih posmatraca koji ukazuju na visok stepen neregularnosti svih izbora dosad odrzanih u Srbiji.
Sta iz svega ovoga proizlazi?
Pre svega to da bi na stvarno postenim i slobodnim izborima Socijalisticka partija verovatno osvojila barem polovinu glasova manje nego sto kazuju zvanicni podaci. To bi bilo dovoljno da i ona i njeni koalicioni partneri budu stavljeni u drugi plan, u drugu politicku ligu.
Da li ce se to dogoditi uskoro, ostaje da se vidi. Promene su neminovne i samo je pitanje vremena kada ce se nezadovoljstvo gradjana represivnom politikom koju rezim vodi uobliciti u cvrstu odluku da se samovolji i politickom nasilju stane na put upravo na slobodnim i fer izborima zasnovanim na kontroli i transparentnosti citavog izbornog procesa.
Izbori zakazani za 24. septembar 2000. godine mogu biti prvi test takve odluke gradjana. Samo, ne treba zaboraviti: prva izborna smena vlasti jos uvek nece znaciti dostizanje pune i razvijene demokratije vec, kako smo to na pocetku naglasili, samo podnozja njenih propileja.