Tacka je posle decenijske agonije najzad stavljena i crta je definitivno podvucena – ona najpre postavljena 24. septembra 2000. godine, a zatim i potvrdjena 5. oktobra. Sa potpunom, dvotrecinskom premoci, postignutom 23. decembra, Demokratskoj opoziciji Srbije (sto je sada vec neadekvatan naziv, jer joj pre prilici Demokratska vlast u Srbiji, ali i u Jugoslaviji) u republickom parlamentu nista vise ne stoji na putu da ovu drzavu uvede medju uredjene, civilizovane zajednice sa izrazenim civilnim karakteristikama i demokratskim konceptom razvoja. Nista sem njih samih – novih aktera na politickoj sceni: njihovog znanja, sposobnosti, volje...
Jedna od glavnih poluga za ocekivane promene, pored primarnog uredjenja ekonomskih odnosa i pravnih normativa na novim osnovama, svakako da je i potpuna izmena odnosa prema oblasti kulture i umetnickog stvaralastva koje su tokom protekle, poslednje decenije XX veka, sistematski unistavane, katkada potpuno beslovesno i nehotice, ali cesto i na programskim osnovama tada vladajuce patriotske koalicije u najrazlicitijim i nemogucim kombinacijama stranaka koje su je cinile, njihovih dobrano pogresnih politika, ideologija, razumevanja svetskih procesa, mesta zemlje u potpuno izmenjenim medjunarodnim odnosima posle 1989. godine (rusenja Berlinskog zida, pada realnog komunizma...).
Mnogo mesta bi zauzelo samo taksativno nabrajanje unistenih kulturnih institucija, njihovih katastrofalnih programskih sadrzaja od najznacajnijih do lokalnih, teskih kadrovskih promasaja izvedenih iskljucivo zbog politickih potreba oligarha i zlocudnosti njegovog najneposrednijeg okruzenja racunajuci i najuzu familiju (koje su ne samo na medijima vec i u realnom zivotu gotovo iskljucivo bile podvodjene pod najnizi stupanj esteticke ali i eticke ravni), zatiranje serioznog stvaralastva koje je bilo saterano iskljucivo u alternativne i nezavisne institucije i medije, koji su otuda bivali proganjani policijskim i sudskim torturama, drakonskim finansijskim i drugim kaznama, svim (ne)zamislivim represijama, progonima, sudjenjima pa i hapsenjima kriticki orijentisanih intelektualaca i umetnika i mnogo cega drugog sto je jugoslovensku kulturu pogodilo poput neke elementarne katastrofe tokom devedesetih godina.
Uveden je bio zapravo iskljucivo princip dodvoravanja (ne)ukusu vladalackog para koji je redovno pokazivao najgore osobine (sto se najbolje moglo videti na televizijama poput Kosave ili diskoteke Madona koje su njeni najblizi clanovi vodili, ali i TV BK, Pinka, Palme i dr., koje su im iz najprizemnijih, koristoljubivih razloga besramno podilazile), ceo politicki i drzavni aparat (kroz ministarstva a zatim sve do najudaljenijih ustanova povezanih u jedinstven sistem potpune kontrole) bio je postavljen u funkciju zadovoljavanja iskljucivo njihovih apetita i svetonazora – od finansijskih do kulturnih i umetnickih. Takodje je i medju tzv. kulturnim radnicima – ministrima, direktorima kulturnih ustanova, pojedinim »nezavisnim« intelektualcima i umetnicima uveden sindrom konobara i sobarica, koji u sustini znaci jedino striktno pracenje i zadovoljavanje zahteva bivseg diktatorskog para. No, o tim fenomenima mnogo puta je pisano i na stranicama ovog casopisa pa je otuda nepotrebno ponavljati ih – dovoljno je prelistati samo godisnjake Republike, narocito nekoliko poslednjih.
I tome je verovatno dosao kraj. Jer, promena politicke vlasti mora da znaci i promenu odnosa prema kulturi. U najsirem sadrzaju tog pojma to podrazumeva opstu promenu politicke kulture, kulture parlamentarnog rada, kulture svakodnevnog zivljenja, ponasanja i ophodjenja, kulture javne komunikacije, obrazovne kulture, ekonomske i zakonodavne kulture, sve do kulture u uzem smislu poput definisanja novog mesta institucija koje se servisiraju iz ministarstava i sekretarijata, do ustanova i manifestacija koje se finansiraju iz budzetskih sredstava, napokon i do mikrouslova ambijenta u kojima deluju i opstaju sami umetnicki akteri.
Nazalost, vec su zabelezeni i neki izrazito losi potezi nove vlasti. Na primer, u Novom Sadu je doveden u pitanje dalji rad i opstanak galerije »Zlatno oko«, cak i Muzeja savremene likovne umetnosti, koji su u proteklom periodu, narocito pomenuta galerija, odigrali znacajnu ulogu u promovisanju i podrzavanju nove umetnosti. Nasuprot ovakvim primerima, u Vrscu je novi gradonacelnik nekadasnji urednik casopisa Kosava, jednog od najboljih i najuglednijih u svojoj vrsti koji je, doduse neredovno, izlazio tokom devedesetih. A taj magazin je uz galeriju »Konkordija« cinio okosnicu onoga sto se zvalo vrsackom kulturnom inicijativom koja se kao paradigma navodila i za druge kulturne centre kao i za neke druge dogadjaje u ovoj oblasti. Dakle, treba ocekivati da se u novonastalim uslovima u Vrscu znacajno pojaca opsta kulturna politika. Slicno je i sa Pancevom gde je gradonacelnica istoricarka umetnosti koja ce zasigurno naci nacina da ojaca tamosnje kulturne institucije, pre svega Kulturni centar kao stozernu ustanovu za novo stvaralastvo i manifestacije koje on organizuje.
Beograd je takodje dobio znacajnu priliku da reformise postojece institucije kulture i manifestacije uvodeci, nije na odmet ponoviti ih, nekoliko vaznijih nacela koja nece zavisiti od buducih promena politicke vlasti: racionalizaciju (koja podrazumeva povezivanje kulturnih ustanova prema maticnosti delovanja), transparentnost kadrovske politike koja znaci uvodjenje javnih konkursa za direktore kulturnih ustanova i, uz ostalo, ali i pre svega, znacajno poboljsavanje materijalnog polozaja kulture za koje se clan Izvrsnog odbora gradske vlade zaduzen za kulturu i sekretar za kulturu moraju bez odlaganja zaloziti za sta ce sigurno dobiti svu potrebnu pomoc snaznog i prestiznog kreativnog, radnog i institucionalnog potencijala koji u ovoj oblasti postoje, sto ce uskoro prerasti u svojevrsni kulturni lobi.
Ako je pocetak ovog osvrta mozda delovao kao da je iz proslog veka, njegova osnovna napomena zapravo treba tek ovlasno da ukaze na razloge, potrebe i ciljeve temeljnog preuredjenja ovdasnjeg kulturnog stanja i totalnog rekonstruisanja ukupnog kulturnog sistema vec na samom pocetku stoleca koje je pred nama.