Otkad vise nemamo jugoslovensku, srpsko-hrvatsku, jugosvetsku ... knjizevnost, mirimo se s cinjenicom da se bar savesno i objektivno sakuplja, cuva i obradjuje ono sto je kulturi ovog tla preostalo. Ili, jos uze, dominantnom jeziku. U tom smislu moze se prihvatiti i informacija koju je, pred sam kraj prosle godine, jedan beogradski list objavio kao ekskluzivnu, o pripremi edicije Hiljadu godina srpske knjizevnosti (200 knjiga).
»Tiho i bez velike pompe«, navodi se, Srpska knjizevna zadruga okupila je eksperte i pocela rad. U prvih 140 knjiga obradice se sve (ukljucujuci i dubrovacku knjizevnost) do Drugog svetskog rata. Ostalih 60 »mesta« (kao da je rec o trci!) ostaje, kaze list »za zive pisce, oko cega ce se, izvesno je, najvise lomiti koplja«. Ne pise sta je sa savremenicima koji su u medjuvremenu preminuli, ali pripisimo to novinarskoj brzopletosti.
Ima, medjutim, u ovoj vesti i neceg drugog, cemu nije kumovao novinar, neceg sto budi pozornost da ce se na srpskoj kulturnoj sceni jos lomiti i druga koplja, dok ne dodjemo do trezvenog suda o sebi.
»Veliki izdavacki poduhvat« vodice »autoritativan Uredjivacki odbor«, kojim ce predsedavati ili »jedan od nasih najboljih pisaca« ili – patrijarh Pavle!
Na stranu sad ko je »najbolji« ili najveci, svejedno, pisac je. Ali, zasto patrijarh? Kome pocast? Njemu, Odboru, knjizevnosti ili – »nebeskom narodu«? Ako je sveti Sava prvi poznati srpski pisac, oni nepoznati i poznati, pre i posle njega, duhovni ili svetovni bastinici, jednako pripadaju i crkvi i drzavi. Narodu, zemaljskom.
Ili – kako ce se »autoritativan Uredjivacki odbor« (pretpostavka je da ga cine strucnjaci), sa gospodinom Pavlom na predsednickom mestu, odnositi prema piscima koji su sa nacijom, verom i crkvom »razmenili neke misli«, a kako prema patrijarhu? Sta ce biti sa Dositejem, Borom Stankovicem, Danilom Kisom?
Poslednjih meseci ponovo naglo bujaju apetiti SPC. Prepoznati u tome razloge (ne)svesnog pristajanja, posle tolikih godina pristajanja na morbidno praznoslovlje krvi i tla, ne mora da bude narocito tesko. Bar iskustveni refleks bi, konacno, morao da proradi!