Prvi korak ka tranziciji, koji bi oznacio jasnu nameru za promenom, trebalo bi da bude promena naziva operatera radio-difuzije u Srbiji koji je uzurpirao prirodno bogatstvo dodeljeno da sluzi celom narodu, za ucvrscivanje vlasti jedne uske grupe ljudi i njihovih interesa.
Politicke promene donele su slobodu uredjivackoj politici u medijima, usledice i sistemske promene i novi zakoni, ali vlade, politicke partije i individualni mocnici uvek ce pokusavati da uticu i da vrse pritisak na uredjivacku politiku. Zbog toga je vazno da se u tranziciji obezbedi ukidanje monopola drzavnih i politickih struktura i maksimalno, kroz zakone, osigura odgovornost u odnosu na sve slojeve drustva. To znaci osnivanje jednog nezavisnog tela u kojem predstavnici svih kategorija drustva, a ne samo parlamenta, bdiju nad osetljivom mladom biljkom kakva ce biti nova srpska javna radio-difuzija.
Nijednog koraka ka tranziciji ne moze da bude bez slobodnog novinarstva koje ce biti u mogucnosti da ostvaruje svoj prioritetni zadatak da bude kriticno prema bilo kojoj vlasti. S druge strane, nezavisnost medija moze da bude obezbedjena samo kroz demokratsko ponasanje vlasti, a to je ispit koji tek predstoji.

Situacija u Evropi

Stampa je u Evropi uvek bila slobodna, ali su radio, a zatim televizija, bili pod jakom kontrolom drzave. Promene su nastale sredinom osamdesetih. Pod naletom novih tehnologija i eksplozijom medijskog trzista, osnovni zadatak radio-difuzije – da informise, da obrazuje i da zabavi gradjanina–potrosaca postaje pretezak za javne ustanove u uslovima koje im obezbedjuje drzava za njihovo izdrzavanje. Nova regulativa radio-difuzne materije u Evropi ustanovljava dualizam, odnosno delovanje javne i privatne, komercijalne radio-difuzije. Evropa ulazi u tranziciju i napusta sistem monopola drzave nad radio-difuzijom, a usvaja sistem koji je u sluzbi javnosti.
BBC je izuzetak u tome prosto jer su Englezi izmislili javni sistem od samog osnivanja radija 1921. i BBC se zilavo bori za svoj opstanak zajedno sa svojim potrosacima sa kojima je u stalnoj vezi i konsultaciji, pa je tako godinama unapred pripremio novu povelju koja detaljno odredjuje obaveze i prava za iducih 10 godina pocev od 1996. Ali, BBC je jos na pocetku 50-ih godina dobio privatne konkurente u vidu nezavisne mreze ITV (NTV) i od tada se navikava na stalno prisustvo konkurencije. Zato njegove programe auditorijum visoko kotira i rastu prihodi od njihove prodaje. Razume se, da bi se ovo postiglo stalno su potrebne budnost i zrtve, pa je tako BBC u toku ove decenije smanjio svoj personal za preko 3000 ljudi.

Septembra 1993. odrzan je u Becu medjunarodni skup pod nazivom »Od drzavne do javne radio-difuzije« koji je imao za cilj da pokaze dostignuca zemalja Istocne Evrope u oslobadjanju medija od kontrole drzave nakon politickih promena, kao i da se ukaze na nacine na koje se »javni servis« u demokratskim sistemima takodje neprestano bori za ocuvanje nezavisnosti. Radio-televizija Srbije nije pozvana na taj skup jer je Srbija vec bila zakoracila u izolaciju. Tadasnji i sadasnji predsednik Evropske radio-difuzne unije otvorio je skup sledecom anegdotom: U jednoj zemlji istocno od Austrije, dva prijatelja – disidenti u vreme komunistickog sistema – dosli su na rukovodece polozaje u vreme tranzicije, jedan je postao predsednik vlade a drugi direktor nacionalne televizije. Posto je predsednik vlade ocenio da su TV programi i suvise kriticni i da ne podrzavaju vladu, pozvao je i ukorio odgovornog rukovodioca televizije sto mu uskracuje podrsku. Ovaj ga je podsetio da su se zajedno borili za demokratsko drustvo u kojem su mediji duzni da odraze sva misljenja i razlicite glasove, prema nezavisnoj a ne vladinoj uredjivackoj koncepciji. Predsednik je uzvratio: da, ali sada sam ja vlada.

Odgovornost prema gradjaninu

Na medjunarodnom planu Evropa je 1989. donela Konvenciju o prekogranicnoj TV, koju je usvojio Savet Evrope, ciji je potpisnik i Jugoslavija, koja ga, medjutim, nije ratifikovala. Najnovije su Praska rezolucija iz 1994, usvojena na Cetvrtoj konferenciji ministara informacija i od strane Saveta Evrope i Rezolucija Evropskog parlamenta iz 1996. Ovi dokumenti nude zajednicki okvir opstih pravila. Evo nekih:
• Radio-difuzija kao servis javnosti – kako radio tako i televizija – podrzava vrednosti koje odlikuju politicke, pravne i drustvene strukture demokratskih drustava, uz posebno postovanje ljudskih prava, kulturnog i politickog pluralizma.
• Ona je Forum za javnu debatu u kojoj se moze izraziti najsiri moguci spektar gledista i misljenja.
• Emituje nepristrasne i nezavisne vesti, informacije i komentare.
• Uspostavlja standarde kvaliteta popularnih programa koji se masovno prate.
• U sluzbi je interesa manjina i vodi racuna o svim razlicitim grupama koje cine stanovnistvo zemlje.

Uloga javne sluzbe je da odgaja gradjanina, odgovornog clana zajednice i snosi veliku odgovornost za tu funkciju. U tom cilju drustvo je duzno da joj pruzi uslove kako bi mogla da ispunjava svoje zadatke i u tom okviru ona obezbedjuje pravo najsire publike na pristup dogadjajima od javnog znacaja.
Javni radio-difuzni sistem je u centru politicke debate u mnogim evropskim zemljama kao i u Evropskoj uniji. U zavisnosti od stepena razvoja razlikuju se njihovi strateski prilazi za opstanak u buducnosti, ali dalje postojanje javnog servisa ne dovodi se u pitanje. U zavisnosti od toga kako da se prilagodi uslovima u svom okruzenju, javni sistem ce imati svoju veliku ulogu u integrativnim procesima drustva upravo u vreme njegove individualizacije i fragmentacije. U mnogim zemljama on jos uvek ima snaznu poziciju u odnosu na druge medije i veliki uticaj na politicki, ekonomski i kulturni zivot drustva.

Gde smo mi

Jugoslavija je propustila da se ukljuci u procese evropske tranzicije osamdesetih godina sa svim tragicnim posledicama. Sada je opet momenat kada su reforme u Evropi aktuelne ali je potreban ogroman napor da se promeni i »kod« u pristupu i da se uhvati korak sa novinama. Strani novinari kazu da TV reportaze iz srpske produkcije lice na proizvode iz 60-ih godina. Ta produkcija nije samo stagnirala nego se vratila unazad. A 1991. godine na velikoj medijskoj reviji u Boburu, u Parizu, u njihovom izboru, vrtela se danima reportaza TV Beograd o padu Berlinskog zida (M. Kovac), kao primer kako se taj posao dobro radi. Uspeh tranzicije medija sigurno ce zavisiti i od odgovornosti za dalje neprihvatanje pada Berlinskog zida.
Sveze snage za taj poduhvat bi trebalo obavezno potraziti u unutrasnjosti Srbije, u radio i televizijskim stanicama koje su prihvatile izazov represije i odrzale eticki i profesionalni nivo svoje javne delatnosti.