Viktor Krivuljin

Aktivnosti jubilarnog arhijerejskog sabora Ruske pravoslavne crkve, odrzanog u Moskvi od 12. do 20. avgusta, zasluzuju da se nadju u Ginisovoj knjizi rekorda, i to cak u nekoliko kategorija. Po prvi put u istoriji hriscanstva u toku jednog dana kanonizovano je 1154 novih svetaca. Njih 860 cine takozvani »Sabor ruskih ispovednika i novomucenika 20. veka«, to su zrtve sovjetske vlasti stradale za veru, i to ne samo duhovna lica, vec i svetovna, sve do prostog mesara streljanog zbog toga sto je bio i suvise aktivan parohijanin. Po prvi put je oreol svetosti ovencao glavu ruskog imperatora – Nikolaja II. Istovremeno, po prvi put je kanonizovan ogroman broj anonimnih svetaca, sasvim nepoznatih imena. Jedina poznata stvar je nacin na koji su poginuli. No, slavljenje ovih mucenika hriscanske vere i nije bilo glavni cilj Moskovskog sabora.
Specijalno za svecanosti kanonizacije bile su narucene dve ikone, na kojima su simbolicno predstavljeni svi novi ruski sveci, jedna (za slucaj da ne bude kanonizacije cara) bez Nikolaja II i clanova njegove porodice, streljanih od strane boljsevika u noci izmedju 17. i 18. jula 1918. godine, i druga sa carem i carskom porodicom u centru... Ipak, dalekovidi slikari su uspeli da ostvare samo drugi deo porudzbine, smestivsi u centar ikone cara i njegovu porodicu. Upravo najvise nedoumica i polemika izaziva centar ove sakralno-umetnicke kompozicije, posto pitanje kanonizacije poslednjeg Romanova ucesnici jubilarnog sabora prenose iz cisto duhovne, religiozne sfere u sferu aktuelne politike. Dovoljno je bilo videti otupela fanaticna lica parohijana kako nad glavom ne drze kopije nove ikone celog sabora, vec ikonu iskljucivo carske porodice, da bi se uocio pravi smisao onoga sto se desava u Moskvi.
Sami crkveni jerarsi, naravno, kategoricki poricu politicki karakter kanonizacije Nikolaja II. No, ipak je tesko osloboditi se utiska da cela grandiozna konstrukcija »Sabora ruskih ispovednika i novomucenika 20. veka« nije nista drugo do paravan, misticko-ideoloska kamuflaza iza koje se krije pravi i glavni cilj jubilarnog arhijerejskog Sabora – resavanje pitanja odnosa pravoslavne crkve prema drzavnoj vlasti i njeno predstavljanje kao realne drustvene sile sa Bogom datim pravom na svoj udeo u neposrednom upravljanju savremenim ruskim drustvom.
Figura Nikolaja II, slabog i beskarakternog drzavnika koji je i za zivota bio igracka, orudje u rukama raznih dvorskih krugova i grupa, ponovo stice ulogu pasivnog duhovnog instrumenta u borbi za potpunu materijalnu prevlast nad telom i dusom Rusije. To se desava u sasvim drugacijoj politickoj situaciji od one za vlasti Jeljcina. Da bi se shvatila duboka veza izmedju konjunkturisticko-politickih motiva i problema kanonizacije carske porodice treba se jednostavno osvrnuti na istoriju kanonizacija u predsovjetsko i sovjetsko vreme.

Koliko god cudno danas zvucale slicne optuzbe, po nekim drugim osnovama poziciju Alekseja Osipova ne bismo smeli da odbacimo kao nerazumnu, narocito u poredjenju sa unutarcrkvenom kritikom njegovog clanka. Profesor Duhovne akademije nema previse poverenja u »industriju cudotvorstava«, on pise o mnogobrojnim »laznim cudesima«. Osipov je ubedjen da bi kanonizacija cara mogla »jos ozbiljnije da komplikuje situaciju u nasem drustvu i da ga podeli po jos jednoj osnovi, jer ce mnogi ovaj akt primiti kao primoravanje njihove savesti da postuje nesto u cemu ne vide ni ocit primer hriscanskog zivota, a kamoli svetosti«. I sto je glavno – najautoritativniji pravoslavni teolog kategoricki porice religiozne motive ubistva carske porodice. Car je stradao kao politicar, a ne kao ispovednik vere Hristove, i zbog toga je »s tacke gledista crkve poziv na pokajanje naroda za greh careubistva neumesan poduhvat grupice pristalica kanonizacije Cara«.
Clanak Osipova izazvao je ostru kritiku od strane nacional-patriotski nastrojenog duhovenstva. U pravoslavnoj stampi pojavile su se stotine zestokih clanaka, primedbi i »reakcija«, na svetlost dana su izasle desetine brosura, u kojima se najveci strucnjak za kanonsko pravo predstavlja u ulozi »djavolovog advokata«. Argumenti Osipovljevih protivnika nisu se vise oslanjali samo na crkvenu tradiciju, vec i na mutne i nejasne narodno-mitoloske predstave, na arhaicne naslage u podsvesti vernika, ubedjenih u postojanje sakralne svetske zavere »bogoboraca« protiv »Svete Rusije«, pravoslavnog Hrista i pravoslavnog Cara, koji i nije nista drugo do »lik, ikona Cara Nebeskog«. Jekaterinburska tragedija se na taj nacin ne posmatra kao centralna epizoda politicke, vec sakralne istorije. Djakon V. A. Kapitancuk koji je na ruskom internetu objavio detaljan demanti Osipovljevih izlaganja, jasno je naveo misterijski aspekt pogubljenja carske porodice: »Covek koji veruje ne moze da se slozi sa tim da je car stradao kao politicar... No kako su bogoborci ustali protiv Cara Nebeskog, tako su ustali i protiv Cara zemaljskog. Postradali i ubijeni pravoslavni Car predstavlja sliku raspetog Gospoda, i upravo je u tome sustina njegovog izabranistva«.
U komentarima ruskih medija u vezi s odlukom jubilarnog sabora vlada ubedjenje da je na tom saboru postignut kompromis: carska porodica je kanonizovana, ali po »nizem« cinu svetosti – ne kao verski mucenici, vec kao »strastotrpci«, tj. zrtve koje nisu pruzile otpor ugnjetacima. Medjutim, trik je u tome sto su u Rusiji sveti strastotrpci oduvek obozavani daleko vise nego sveci proslavljeni u »podvizima za veru«. O ovome upravo govori taj isti Kapitancuk: »Paradoks kulta strastotrpaca je u tome sto sveti ‘koji ne pruzaju otpor’ posle smrti staju na celo nebeskih sila koje brane Ruske zemlje od neprijatelja... Krst, simbol svih strastotrpaca, od orudja sramne smrti postaje znamenje pobede, nepobedivi apotropej pred neprijateljima«. Drugim recima, strastotrpci, najratoborniji od svih pravoslavnih svetaca, uspostavljaju svojevrstan duhovni most izmedju crkve i vojske na delu. Sada je na njihovom celu poslednji ruski car, arhijereji njegove ikone vec svecano urucuju generalima, i na televiziji se sve cesce medju vojnickim mundirima moze videti figura svestenika. Slabost i zastarelost vojnih struktura, propast discipline i oronula tehnika – sve ovo bi, verovatno, trebalo da bude kompenzovano delovanjem onostranih sila. Ovde imamo siroko polje delatnosti za pravoslavnu crkvu koja, u sustini, ne zeli da ima nikakav kompromis sa savremenim gradjanskim drustvom, i uopste ne uzima u obzir principe liberalizma, verske tolerancije, drustvenog prosvecenja. Zato je izgradila snaznu ideolosku pozadinu za misticko opravdanje autoritarnog, militaristickog rezima. U tome je politicki smisao kanonizacije poslednjeg cara.
Van crkve, u gradjanskom drustvu, kanonizacija carske porodice je primljena ili ravnodusno ili sa neskrivenim negodovanjem. Na Internetu ironicno predlazu da se u svece ubroji i Ivan Grozni, pa cak i Staljin. Postaje ocigledno kako Ruska pravoslavna crkva sve dalje od sebe odbija intelektualno najsnazniji, ekonomski aktivan i civilizovan deo ruskog drustva. Ljudi crkve se sve vise okrecu ka socijalnim autsajderima, ka parohijaninu sa povredjenom imperijalistickom svescu i srednjovekovnim predstavama o svetu.
Po misljenju Nezavisime gazete, »Kanonizacija Nikolaja II simbolizuje prelaz na novu ideologiju«. U skladu s tom ideologijom, zadatak crkve je pritajena i slepa odbrana od svih savremenih pojava, jer su one u sustini javni znaci dolaska antihristovog carstva. Nosioci ove ideologije pogibiju Nikolaja II tretiraju kao »konfesionalnu«, to jest kao delo Jevreja, koji vode misterioznu zaveru protiv Hrista... i pravoslavnog imperatora kao vozda celog istinski hriscanskog sveta. Devet od deset vatrenih pristalica kanonizacije su ljudi ubedjeni da su Nikolaja II »ritualno ubili Zidovi u okviru svetske zavere«.
U to je, zapravo, bio ubedjen i poslednji ruski car. Njegovu vladavinu su pratile vojne neprilike, prirodne i socijalne katastrofe. Ima neceg simbolicnog u tome sto se bas na dan njegovog proglasenja za sveca desila katastrofa sa podmornicom »Kursk«, a TV prenos duhovne ceremonije kanonizacije carske porodice 20. avgusta je svakog casa prekidan najnovijim vestima o radu spasilackih ekipa. Kanonizacija je zamisljena kao raskosan opstenarodni praznik, ali se odigrala u atmosferi opstenacionalne tragedije. Los znak za pravoslavne jerarhe, ali i za sve pravoslavne vernike.

*) Prevod iz rukopisa V. Krivuljina (1944), ruskog pesnika i esejiste; 1970-ih bio jedna od sredisnjih figura »paralelne kulture« u Lenjingradu, a sada je potpredsednik peterburske sekcije PEN-a. Oprema redakcijska.