Dovoljno je baciti povrsan pogled na politicke i oruzane sukobe, odluke i rezolucije UN i drugih organizacija drzava, do kojih je doslo u procesu raspada SFRJ, pa da se vidi da je u svima medjunarodno pravo bilo ukljuceno kao osnova za resavanje spornih problema. To je slucaj i u tekucoj etapi jugoslovenske krize kada nereseni status Kosova i pitanje buducnosti federacije potresa SRJ. Dolazilo je, a dolazi i dalje, do duboko kontroverznih tumacenja njegovih normi i obaveza drzava. Ona u ocima javnosti maksimalno dovode u pitanje ne samo efikasnost nego i veru u mogucnost delovanja medjunarodnog prava uopste. Ne razumevajuci o cemu se radi mnogi su mogli sebi postaviti pitanje o prirodi medjunarodnog prava koje regulise medjunarodne odnose.
Ovo pitanje se inace i samo po sebi danas moze sasvim opravdano pokrenuti. Medjunarodno pravo je u 20. veku, narocito u njegovoj drugoj polovini, posle pobede nad fasizmom i nacizmom, s likvidacijom kolonijalizma, promenom sastava i strukture medjunarodne zajednice, novim odnosom politickih snaga i borbom medju blokovima, kao i trecom naucnom, tehnickom i tehnoloskom revolucijom, ali i jacanjem integrativnih tendencija na politickom i ekonomskom planu, potpuno promenilo svoju fizionomiju. (Iako i dalje produkt sporazumevanja drzava ono se formiralo, u najvecoj mogucoj meri, kao objektivna, pravna osnova, jedinstven medjunarodnopravni poredak zajednice drzava.) Njegova primena u praksi, a u tom okviru i obaveze drzava, ne mogu se vise iskljucivo vezivati za uze, subjektivne interese drzava, uz zanemarivanje zajednickih, opstih interesa medjunarodne zajednice.
Danas medjunarodno pravo predstavlja jedan vise-manje usaglasen i integrisan, sveobuhvatan poredak, prvenstveno zasnovan na Povelji UN. Njegovu osnovu cine opsteobavezne kogentne norme (jus cogens), koje drzave ni po koju cenu ne smeju krsiti pozivajuci se na svoju unutrasnju nadleznost, kao i fundamentalna nacela Povelje. Ono regulise skoro sve glavne sektore medjunarodnog zivota u kojima je doslo do kristalizacije zajednickog interesa drzava, pri cemu su se pored njih i medjunarodnih organizacija, kao nosioci prava i duznosti (utvrdjenih medjunarodnim pravom) poceli da pojavljuju, pored drugih subjekata, i ljudi kao pojedinci. Od pitanja ocuvanja mira i borbe protiv upotrebe sile, ocuvanja nezavisnosti i ravnopravnosti drzava, mirnog resavanja sporova, preko ekonomske i socijalne saradnje, uz obezbedjenje interesa zemalja u razvoju, do postovanja prava naroda na samoopredeljenje, ljudskih prava na individualnoj i kolektivnoj osnovi, narocito humanitarnog prava, kosmosa i ekologije, sve je stavljeno pod kapu medjunarodnog prava.
Razume se, na primenu i postovanje medjunarodnog prava treba gledati u svetlosti stanja politickih, ekonomskih i drugih odnosa u svetu. Osim toga, opstu sliku prikazane prirode medjunarodnog prava treba korigovati cinjenicom da i njegov razvoj obelezava neravnomernost kao uostalom i unutrasnjeg prava i drustvenih odnosa uopste. Ima oblasti medjudrzavnih odnosa koje jos uvek nisu regulisane. Tako, drzave nikad nisu pristale da se zajednicki utvrde pravila o nastanku i prestanku njihovog postojanja. Pojavljuju se i nove potrebe, ima nejasnih pravnih resenja. Ukratko, samo ukoliko se prilikom ocenjivanja medjunarodnopravnih resenja povede racuna o elementima prirode medjunarodnog prava o kojima je u ovom prilogu bilo reci, njihovo razumevanje nece moci da izostane.