 |
Broj 252-253 |
|
|
|
| Preispitivanja
Mnogima u zlom stolecu koje
Kradljivci biografija Kradljivci biografija su svuda medju nama Svetlana Spero Veliki Induktori XX veka umirali su sasvim nerado,
sticajem neugodnih okolnosti, protivno svojoj fanaticnoj uverenosti da
se smrt uvek tice drugih.
Celicna kasa
Prevela S. S.
Jedan od njih, sateran u bunker, naredio je da ga ubiju i spale, jer bi ga neprijatelji »pokazivali u kavezu«. Ovako ih je jos jednom, je li, pobedio. * Ljubivoje Tadic kao ON i kao reziser ove predstave Pozorista Ogledalo, sa ociglednim naporom izbegava da zauzme poziciju zrtve koju mu nudi ne samo partnerka, vec i publika. Na taj nacin bi ovaj scenski politicki cin neminovno skliznuo u komediju kakve smo – posebno u Beogradu – gledali dok nam se zaista nije smucilo. Ljuba odbija da zabavi publiku, da joj pruzi alibi za makar i trenutak olaksanja: ON je saucesnik u zlocinu koji se ocito morao dogoditi pre vremena predstave jer inace njih dvoje ne bi bili od pocetka u kavezu, iza resetaka. Kakav je to bio zlocin i u cemu je tacno NJEGOVA odgovornost, Tadic ocekuje da ce otkriti ziveci i putujuci sa predstavom dalje. ON – zahvaljujuci glumcu koji ga igra – ima sansu da jedne veceri zaokruzi, zavrsi svoju biografiju. * Jesmo li dobro zapamtili sudjenje pesniku Brodskom, optuzenom za besposlicenje? – Zasto odbijate da se zaposlite? – Pa, ja radim... Ja sam pesnik. – Cime to dokazujete? – Pesmama. (Smeh u sudnici.) – Ne budite drski. Jeste li clan Udruzenja pisaca, imate li Iskaznicu? Na tako formulisano pitanje nema razumnog odgovora. Iskaznice dodeljuje dobro kontrolisani krak iste masine za unistavanje biografija, falanga istog korova pod barjakom militantnog koristoljublja, crvenim kao krv. Presudom je Josip Brodski ukinut kao pesnik; »postao« je huligan – Neprijatelj Naroda (osudjeni kriminalci tretirani su kao Prijatelji). U moralno zdravom organizmu vecu jezu od ponistavanja biografija moze da izazove jos samo njihova kradja. Jedan takav slucaj, osobito gadan, zabelezio je Varlam Salamov. Nekadasnji naucnik, povratnik sa Kolime, milostivo resocijalizovan kao novinar naucnog casopisa belezi »intervju« svog vrsnjaka, kolege koji upravo, po partijskoj direktivi, »otkriva« sovjetskom narodu genetiku, proskribovanu za vreme micurinizma. Govori naucne istine iz radova suvisnog, izlomljenog u mnogim isledjivanjima starca koji sedi u njegovom lepom, zagrejanom kabinetu i s mukom, polako pise. Ne prepoznaje ga, naravno. A zbog tih radova nekadasnji naucnik je pre 20 godina i dospeo u Sibir, u masinu za unistavanje. Oprezno pero Salamova dozvoljava nam da samo naslutimo ko ga je denuncirao. Hermeticni jezik genetike razumeju samo geneticari. Sapienti sat. Iz ove price sledi pouka: u razbojnickom svetu totalitarizma pravo na biografiju nema svako. Biografija je privilegija, kao sto je privilegija vlastiti dom, vlastite knjige, pa i vlastita zena. A posto dom treba umeti stvoriti, knjige izabrati, zenu postovati – sve to ubice svrstane pod barjak koristoljublja rado kradu. Staljinova biografija, Titova biografija, Miloseviceva biografija, uopste NJIHOVE biografije, pisane opsirno, timski i pod strogim nadzorom »zna se koga« (u stvari, nikad se ne zna), sadrze nelogicnosti, rupe, a zatim materijale nekako strane rukopisu koji kako-tako tece. Neopravdano i neverodostojno pojavljuju se ideje i (dakako) istorijske odluke nesaglasne licnosti koju smo i pored raznih precutkivanja uspevali da pratimo kroz period relativne anonimnosti. Zbog elementa razbojnicke kradje biografije na cuvenoj Osmoj sednici CK Srbije, pre trinaest najduzih godina jugokomunizma, ima neceg osobito strasnog u nestanku Ivana Stambolica, strasnog za sve nas. »Gradjani, nestao je jedan od nas« – porucuje Odbor za oslobadjanje Ivana Stambolica. Redak slucaj na evropskom Istoku – komunista po rodjenju, uverenju i biografiji koju je letos u mnogim javnim istupima pokusao da vaspostavi, u jeku dekomunizacije obuhvacen pojmom MI. U jednom svetu mracnom kao dno Dunava, kako je rekao knjizevnik Radomir Konstantinovic na sednici Odbora 21. decembra u Medija-centru, u svetu svakodnevnih ubistava, nestanaka, javnih i tihih likvidacija, savrseno opravdane manije gonjenja, sudbina Ivana Stambolica ne predstavlja uobicajenu egzekuciju, vec nesto sto se tice svakog ko je doziveo 5. oktobar (mnogi, mnogi nisu) i ko bi da zivi dalje, »zivot buduceg veka«, kako kaze molitva. »Vratite nam Ivana« znaci, u stvari – vratite nam nase biografije, nase pravo da ih nastavimo, oslobodite nas straha od sticanja vlastite biografije. Case-study kradje Ivanove biografije relativno je proziran za razliku od slicnih slucajeva medju obicnijim svetom, nama (na to cemo se jos vratiti). Kradljivci su poznati – ONA i ON. Sam dogadjaj ocigledan, mada pripremljen u mracnom ambijentu tadasnjih partijsko-obavestajnih struktura. (Verodostojan je njegov tajni susret sa Stanetom Dolancom – nikad se taj ne bi upustio u rusenje svog dugogodisnjeg pretpostavljenog, predsednika drzave Srbije, u »zatiranje semena Stambolica«, kako je onda pisao Ekspres – bez cvrste logisticke podrske DB-a.) No, odluka o otimanju Srbije od Ivana svakako je sazrela u privatnom ambijentu kojim uvek dominiraju »njene boje i njene ideje«. Posle dvadeset i vise godina susprezanja osvetoljubive ljubomore na NJEGOVO prijateljstvo sa Ivanom, doslo je NJENIH pet minuta. ON je PRISTAO da zarije noz u ledja coveku koji ga je izveo iz ledene sobice u »studenjaku« i vodio ga za sobom prijateljski i lojalno stalno navise, sve do polozaja najznacajnijeg u Srbiji osim vlastitog. ON se, dakle, »mobilisao, siguran da ce brzo i lako« (sve Milosevicevi omiljeni izrazi iz govora. ONA mu je objasnila sta ce i – sto je najvaznije kako. S kim – bila je bez brige: zli dusi su vec sedeli uz njene skute, okupljeni u GK. Belezimo da se nimalo nije uplasila coveka koji je u stanju da upotrebi partijsku masinu za unistavanje svog jedinog prijatelja s kojim je proveo gotovo ceo dotadasnji zivot, kao sa NJOM. Nije se uplasila – ta ispunio je NJENA najsmelija ocekivanja, ali kao da je upamtila. Cim su joj to prilike dopustile, cak protiv njegove volje (tako je bar izjavio), osnovala je vlastitu partiju, mafijasku organizaciju koja je brzo prikupila ogromna materijalna sredstva i planski obucila odred »tehnicara« koji su drzali clanove u strogom zaptu, uterivali reket od biznismena nastalih NJENOM miloscu, brinuli da se svaka NJENA rec, ucena, skrivena ili otvorena pretnja shvati krajnje ozbiljno. Ivan Stambolic je svakako bio komunista, ali komunista sa izvesnim smislom za drzavnost i legalitet. Kao srpski komunista koji je trazio nacin da Kosovo »vrati Srbiji«, nije bio prihvacen za predsednika vlade Jugoslavije kada je (1986) na njega – prema ondasnjim posttitovskim obicajima – dosao red. Svi lokalni nacionalkomunisti vec su imali mnogo opipljivih razloga da se plase srpske »majorizacije«. Mozda je sudbina Druge Jugoslavije vec bila odlucena, ali iz licnosti Ivana Stambolica kakva nam se razotkriva u njegovim letosnjim istupanjima, sabranim u feljtonu lista Danas, slobodno nam je zakljuciti da nam sve ove godine raspada ne bi bile tako strasne kao sto su bile sa njegovim uzurpatorom. Njegov »macizam« nije antipatican, a u politici je neizmerno koristan, on ne odbacuje ljude posle upotrebe, nikog ne zaboravlja, bavi se sportom, ume da razgovara. Mozda je njegova tvrdnja da bi ipak sa svima »uspeo da se dogovori« zabluda, ali nije mu bilo dozvoljeno ni da pokusa. Srusen je pod parolom (cujte jos jedan jezivi vic): Srbija je umorna od lidera. * »Srbija ce biti cela ili je nece biti.« »Ako ne znamo da pregovaramo, znamo da se bijemo.« »Bombardujte, ne mozete nas sve pobiti.« I poslednje, ali ne manje izrazajno, povodom 5. oktobra. »Da je Arkan ziv, ovo se ne bi desilo.« Ukradenu biografiju (tacnije: preotetu) iskoristio je na zlo. Kao kriminalac otetu imovinu. Ako nista ne mogu da stvorim, mogu sve da unistim, to je njihova deviza. U ove dve godine mraka sa dna Dunava, u vreme sveopstih pisanja dnevnika, ja sam proizvela samo jednu zabelesku (12. 09. 2000): Cujem komsijski televizor. Govorio je u Kladovu i zavrsio, prema obicaju, sa ZIVELI! Sta bi bilo obrnuto – UMRLI? Dvadeseti dan od nestanka Ivana Stambolica. Boze dragi i pravedni. Smiluj se. Danas, prvog dana novog stoleca, novog milenijuma, dok pisem ovaj tekst na pozajmljenoj mehanickoj masini pored upaljene peci (gore neka stara drva), ne smeta mi vise ni pucnjava na ulici niti se grozim zvuka truba. Ivan Stambolic je i dalje »nestali«, ali da jos jednom citiram gospodina Konstantinovica, dok o njemu govorimo, on zivi. »Kao da mu je zivot jos samo u nasim recima.« ON i ONA, bez grize savesti i dalje »odlaze na posao«, popravljaju i nadopunjuju ostecenu imovinu svojih potomaka (onih kao da su od Makarenka – Prijatelji Naroda). Samo ON neprestano trazi garancije od NAS da ga necemo izloziti u haskom »kavezu«. * * Bio je to samo pocetak: i otac i sin su u istoj, drzavnoj ustanovi otvorili privatne firme. Sin za otvorenu pljacku ljudi i preduzeca kojima nikada nije placao preuzetu robu, otac za prilicno sofisticiran reket svih lokalnih privatnika za racun rezima i – razume se – svoj. Podrska DB-a takodje ne izostaje: za zaposlenog u Sluzbi udata je cerka kojoj je, opet, pronadjeno mesto u VJ, naravno – u Beogradu. Vidjala sam ih za ovih trinaest godina relativno cesto – sto zajedno, sto odvojeno. Izraslo je tu do srednje skole i cetvoro unucadi. Osvrtala sam se po sali mitrovackog teatra u potrazi za tim likovima. Nije ih bilo. Valjda se prestrojavaju. Njihova jedina nevolja (slicna Milosevicevoj) jeste sto imaju suvisnog clana, sina koji je baveci se uspesno rokenrolom svojevremeno doneo ovoj beznacajnoj grupi ugled u gradu i ne malo bogatstvo koje su mu zavestali Teta i Cika, prijatelji koje je umeo da stekne jos kao dete. Od toga su oni sagradili kucu, ogradili je visokim zidom, kupili automobil i stekli ugled. Roker je, naravno, bio srecan zbog njih. A onda su poceli da ga teraju od kuce, bas u vreme kada je »Bijelo Dugme« odsviralo rokenrolu u Jugoslaviji – kraj. To ga je malko cudilo, pa je poceo da trazi u sebi skrivene mane. Tesko je razumeti zasto te rodjena porodica otvoreno odbacuje. Tad smo se sreli (poceo je da se bavi filmom, u Beogradu). Pokusavala sam da mu pomognem da se snadje – mozda im je ucinio uslugu koju nikad ne mogu da mu vrate? Mozda ovo, mozda ono. I sve tako dok me jednog dana nije odveo u Sremsku Mitrovicu, kad nikog od gore opisanih nije bilo kod kuce. Ne ulazeci u detalje pretresa, prelazim na bitno: album sa fotografijama njegovog brata iz njihove »zajednicke« mladosti (nikad se nisu druzili niti imali isto drustvo). Na svakoj fotografiji nastupa njegov brat sa gitarom, podrazavajuci ga frizurom, odecom. Samo na jednoj slici vidi se roker kako gleda kroz prozor! Nismo se smejali. Moj savet je glasio da pocne pricu o svojoj ranoj karijeri pred celom familijom. Rezultat je bio porazavajuci. Ne samo bratovljeva zena i njegova deca obavesteni su da je stariji brat u mladosti svirao. Dok, je li, nije odlucio da se uozbilji (sad se kocka). Rokeru je majka cak izricito (nasamo) skrenula paznju da to ni pred kim ne osporava. Roker je, medjutim, delio moje misljenje da paranoju ipak treba »drmati«, pa je obavestio javnost kako stvari stoje. Dobro se oseca, zatvorivsi veliki krug (preko filma) vratio se muzici na najbolji nacin (komponuje). I bio je na Tadicevoj predstavi. Kao svedok da su kradljivci biografija svuda medju nama. Autorka je lekar, prevodilac i publicista |
|
|
|
|