Broj 252-253

Sta citate

Za uspomenu i dugo secanje

Knjiga Vladane Likar Smiljanic »Stigla je e-posta« ili ETF-ovci 19992000.

Postavljanje gvozdenog kaveza, zasvajsovana vrata, batinanje i jurnjava za studentima i nastavnicima po hodnicima fakulteta, cak »specijalni oblici vaspitavanja« studenata u toaletima fakulteta, izbacivanje profesora iz nastave, kabineta, stolica, iz zgrade, unistavanje naucnih radova, kompjutera, opreme, sve sto su profesori i studenti Elektrotehnickog fakulteta Univerziteta u Beogradu preziveli tokom dve i po godine od usvajanja Zakona o univerzitetu, pod upravom »postavljenog dekana« Vlade Teodosica i njegovog vernog saradnika i kolege, clana Upravnog odbora Milosa Labana, ali i mnogo tuge, strepnje i topline koja vlada medju clanovima jedne akademske zajednice, sabrala je i u decembru ove godine u knjizi Stigla je e-posta objavila Vladana Likar Smiljanic, visi strucni saradnik ETF-a.
Knjiga, hronika dogadjaja na Elektrotehnickom fakultetu u periodu od maja 1999. do oktobra 2000. i sadrzi prepisku koju je autorka vodila sa bivsim i nesto manje sadasnjim studentima ovog fakulteta putem elektronske poste i potresno je svedocanstvo o dogadjajima i njihovim akterima, cak i za pazljivog pratioca dogadjaja na univerzitetu tokom prethodne dve i po godine.


Jedno od pisama iz knjige
Pismo:
Cestitam slobodu !!!

Date: Wed, 11. Oct 2000.
Cestitam slobodu!
:)))))))))))))))))))))))
Ovo je najveca i najbolja stvar koja nam se desila tokom zadnjih deset i kusur godina!
Koliko se lakse dise, kad smrad ispari, a udahne svez vazduh...
Cetvrtak i petak sam proveo na poslu, ali ne zato sto sam radio, vec zato sto sam imao non-stop on-line pristup internetu, i tako mogao da slusam B-92 u direktnom prenosu iz Beograda. Kao i svi ostali u dijaspori, naravno. Sa onima sa kojima radim, samo smo isli jedni kod drugih, gledajuci se znacajno, i razmenjujuci misli, tokom rucka, u hodniku, svuda. Sreca da je to bilo moguce pratiti sta se desava na radiju, i ovako sam bio kao na iglama. Usi su mi se usijale od slusalica, jer moj kolega iz kancelarije ne moze da radi uz bilo kakve zvuke:(.
U cetvrtak sam razmisljao da uskocim u neki avion do Budimpeste, pa onda kombijem do Beograda, no shvatio sam da nema sanse da stignem pre jedan, dva po ponoci, a i da je sve prakticno gotovo, kad sam cuo da su zauzeti repetitori i da televizija emituje »informacije«. Tako se desilo da sam, na moju »ogromnu« zalost, propustio ono cemu se nadam i za sta sam izlazio na ulicu kad god sam stigao, tokom poslednjih 10+ godina. Svi koji su ucestvovali u tome ce me zezati do kraja zivota:(.
No, nema veze, samo kad je gotov;).
Bolje on(i), nego mi.
A zamalo da zakacim istoriju. (...)
Kao sto rekoh stalno sam slusao radio na poslu.
U petak i cetvrtak sam ostao na poslu do 21h. Onda bi dosao kuci i palio TV. Moje oci i usi ne mogu jos uvek da se naviknu na ono sto prikazuju. CNN i BBC, one iste stanice koje su prikazivale pre godinu dana preopterecene bombardere kako u Avijanu turiraju motore, sada su mi davale u direktnom prenosu i simultanom prevodjenju intervju sa Kostunicom. Daklem, cujem srpski jezik, vidim jednog normalnog coveka, sa sve logoima RTS1, Pink plus i CNN. Ti u Srbiji su u stvari super ljudi.
Kakve halucinacije...
U subotu je bio uzivo prenos inauguracije predsednika. A jos izjave smradova kao Klinton, Bler, Olbrajt, Solana, Rubin i slicni, koji govore da nista nemaju protiv srpskog naroda (sic!) vec samo protiv Zlobe. Da se ispovracas...
U petak je ovde lokalna proslava dijaspore. Ako vec nismo tamo, radicemo to ovde:). Ja sam pokusao da se uvalimo kod nekog, sa idejom da se pusta domaca muzika, ali nazalost nije upalilo. Nema veze. Zavrsili smo u jednom baru, gde je muzika bila iznad ocekivanja, bilo nas je tridesetak. Svi se ponapijali kao d...ta, ture su stizale jedna drugu, djipali smo, grlili se i ljubili i vikali »Spasi Srbiju i ubi se«, nazdravljali »Ziveo predsednik«, i »I da ga menjamo za godinu dana«.
Holandjani su nas, naravno, zblanuto gledali, a iz svojih staticnih pozicija.
Heroj veceri je bio Z., a ko ga zna znace i zasto:)).
Danas pocinjem ponovo da radim. I da zavrsim vec jednom taj doktorat. Vreme je!
Radim oslobodjen tog kamena propasti koji je svih ovih godina u meni. Hodam dizuci se na vrhove prstiju.
Tvoj M., alias D.
P. S. doktorat je oko sinhronizacije za OFDM modulacionu tehniku, i merenja na 60 GHz. Trenutno sam zaposlen u KPN Research-u, iliti razvojno odeljenje holandskog telekoma. Ako treba nesto, samo javi. Inace, vec sam u kontaktu sa Dukicem.


Pored niza hronoloski pracenog nasilja o kojem nekadasnje studente i kolege izvestava njihova nekadasnja profesorka, sada i sama zrtva neobuzdanog nasilja kojem pribegava, kako ga autorka naziva, »postavljeni dekan« u knjizi su nanizana pisma (izbor od preko 1100, koliko ih je ukupno stiglo), reakcije na te dogadjaje, kolega, nekadasnjih studenata ove skole, sada rasutih po celom svetu. I upravo ta pisma mozda najbolje svedoce o tome koliko ta ugledna skola propada. Dok su njeni nekadasnji studenti rasuti od Amerike i Silikonske doline, preko Australije i Japana do Juznoafricke Republike, neki njeni sadasnji studenti izjavljuju na primer i da ih nije briga sto im predaju losi profesori, jer ce tako lakse poloziti ispit. Ta elektronskim putem poslata pisma otkrivaju jos nesto, da su svi ti ljudi, ugledni strucnjaci iz svoje zemlje, otisli nevoljno, da ih muci nostalgija i zelja da svojoj deci koja rastu u tim novim zavicajima sacuvaju identitet, te da vise od svega zele da vide promenu rezima i sistema, te da su za dostizanje tog cilja spremni da pomognu na svaki nacin. I da i njihove, uspesne karijere tamo takodje zavise od onoga sto se dogadja ovde. Cesto u svojim pismima govore o tome da zbog svega sto se dogadja kod kuce nemaju volje da rade i da zavrse zapocete poslove, doktorate i specijalizacije. I, na kraju, posle dve godine, kroz prepisku profesorke i njenih kolega, sada bliskih prijatelja, dobijamo dokument o dozivljaju pada i promene ovdasnjeg rezima.

Govoreci o svojim motivima za pisanje ove knjige, autorka Vladana Likar Smiljanic u predgovoru kaze da su u pocetku njena pisma imala samo jednu namenu, prosledjivanje gole informacije o dogadjajima na fakultetu. Ali, odgovori koji su stizali bili su i izrazi podrske i brige za kolege i skolu, na koju su s pravom bivsi studenti bili ponosni, ali su preko tih pisama izgradjena i neka nova prijateljstva, poceli su, kako autorka kaze, da se razmenjuju radovi, slike, slike dece koja odrastaju tamo negde... Sve u svemu, na elektronskoj liniji, opstajala je jedna posebna akademska zajednica. »Zanimljiv je nastanak elektronskog prijateljstva mislim da nas je zblizila zajednicka nevolja. Propadanjem ETF-a nestajao je deo nasih biografija. Svi smo bili ponosni, mozda i vise nego sto je objektivno trebalo, na fakultet koji smo zavrsili, zestoko smo ucili dok smo studirali, zestoko se zezali, na ETF-u stekli trajne prijatelje. I odjednom, puff, nema vise, nestalo... Jos jedna nam je nevolja bila zajednicka mafija na vlasti« kaze u svom predgovoru autorka, uz tvrdnju da je cilj njene knjige »da ostanu zapisani dogadjaji na ETF-u u Beogradu od trenutka kada je donesen novi Zakon o univerzitetu, kao i da ostane zabelezeno opste stanje drustva i polozaj inteligencije u ovom desetogodisnjem periodu«.
Ovom knjigom svoj proklamovani cilj autorka je i ostvarila. Knjiga Stigla je e-posta ce sa protokom vremena sasvim je sigurno samo dobijati.

Lidija Jovetic   


 



© 1996 - 2001 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar