"Republika"

	Broj 252-253

*Ponovo procitati* Bozidar Grujovic ili rodjenje gradjanina u Srbiji * Uprkos svekolikim razlikama izmedju Francuske revolucije i Prvog srpskog ustanka, uprkos njihovoj neuporedljivosti i uzajamnoj nesvodljivosti, ipak postoji barem jedna tacka ukrstanja, barem jedan momenat koji upucuje makar i na delimicnu povezanost Prvog srpskog ustanka i gradjansko-demokratske revolucije u Francuskoj. To je na najpotpuniji i ujedno najosobeniji nacin doslo do izraza u licnosti i delatnosti Bozidara Grujovica (Teodora Filipovica), tog plemenitog i zasluznog coveka koji je, zdruzivsi svoje duboko rodoljublje s visokim pravnickim obrazovanjem, poslednje godine svoga kratkog zivota u celini posvetio radu na drzavno-pravnom i politickom uoblicavanju i konstituisanju vlasti proizisle iz Ustanka. Za ime Bozidara Grujovica (1776–1807) trajno ce ostati vezano nastojanje da Prvi srpski ustanak, pored nacionalno-oslobodilackog, dobije i izrazito demokratsko obelezje, sto ce reci da se spoljna sloboda odmah dopuni i obezbedi unutrasnjom, te da tako srpski narod, otrgnuvsi se robovanju jednoj istocnjackoj, istorijski neproduktivnoj tiraniji, uzme evropsku orijentaciju i svoj politicki zivot zasnuje na modernim demokratskim tekovinama, na onome, u stvari, sto je Francuska revolucija odlucno afirmisala. (...) * Grujovicevo »Slovo« koje je prota Mateja drzao za »vrlo vozbuditelno za slobodu i trogatelno« i koje je s puno razloga oznaceno kao »prva demokratska beseda u novoj Srbiji«, nije ispunilo onu svrhu koju mu je njegov autor bio namenio: da bude izgovoreno prilikom ustanovljenja vrhovne drzavne vlasti u ustanickoj Srbiji, tj. da bude neka vrsta inauguralnog govora koji treba da obrazlozi neophodnost i vaznosti takve vlasti, te da odredi najvise vrednosti koje ova ima da ostvaruje i osnovna nacela kojih valja da se pridrzava. Osim toga, »Slovo«, nazalost, nije sacuvano u celini, vec u odlomcima. Medjutim, nijedna od te dve nepovoljne okolnosti, ni izostanak njegove neposredne prakticne delotvornosti ni njegova fragmentarnost, ni najmanje ne moze da umanji ogroman znacaj Grujovicevog »Slova«. Rodjeno iz duha vremena i njegovih najnaprednijih politickih stremljenja, ono je nepobitan dokaz i recito svedocanstvo o demokratskoj tradiciji koja je, u krajnje nepovoljnim istorijskim okolnostima, u Srbiji stala da se zacinje u sam osvit stvaranja nove nezavisne drzave. (...) * Odmah na pocetku »Slova« Grujovic jasno odredjuje pojam zakona, njegovu funkciju i glavna obelezja. Sasvim u duhu Rusoa ili, takodje, Monteskjea – cime se nedvosmisleno pokazuje da Grujovicevo shvatanje zakona svoje korene ima u demokratskom i racionalnom prirodnom pravu epohe prosvecenosti – on kaze: »Zakon je volja vilajetska, koja vilajetu celom i svakom dobro zapoveda, a zlo zaprescava. Prvi, dakle, gospodar i sudija u vilajetu jest zakon. Pod zakonom moradu i gospodari, poglavari i sovjet praviteljstvujusci (opsta kancelarija) i svjascenstvo i vojinstvo i sav narod biti; i to pod jednim i tim istim zakonom. Zakon dobre, zasluzene, da nagradi; a zle, nepokorne, lenjive u sluzbi da kastiguje. Zato zakon razuman i pravedan biti mora«. Pada u oci da Grujovic ide dalje od pojma zakona kao proizvoda ili rezultata narodne volje. Za njega je zakon isto sto i ta opsta volja, izmedju njih je stavljen znak jednakosti. Na taj nacin je ovu volju pretvorio u prvobitan i iskljuciv pravni izvor, pridao joj je status stvaralackog normativnog principa. S druge strane, zakon o kojem on govori ocigledno ne treba shvatiti u pravno-tehnickom smislu, kao jednu vrstu pravnog akta. Zakon je za Grujovica nesto vise i znacajnije: pod tim izrazom krije se u stvari idealno ili pravilno pravo. Poistoveceno s narodnom voljom, takvo pravo, ciju neogranicenu vladavinu Grujovic zagovara, po svom je bicu radikalno demokratsko. Zbog toga je i legitimno, a u tome je i osnov njegove suverene vladavine nad svim i svakim u drzavi, stavise, nad samom drzavom. Da je Grujovic pod zakonom podrazumevao ispravno pravo, vidi se i po tome sto je kategoricki zahtevao da zakon bude razuman i pravedan. Na tim atributima je novovekovna prirodnopravna teorija zasnivala svoje shvatanje prirodnog prava. Pravo je pravo samo ako je saobrazeno razumu i pravdi. U isto vreme, to je neophodan uslov da bi vladavina prava uopste bila mogucna i opravdana. Nema sumnje da je Grujovic bio upoznat s takvim shvatanjem prava, u ono vreme, uostalom, preovladjujucim, i da ga je, vise od toga, usvajao. To nedvosmisleno potvrdjuju i ove njegove, sasvim odlucne reci: »Razum, dakle, i pravda jesu dve polovine blagopolucija. Gdi razuma i pravde nema, tu nema zakona«. Sasvim modernu ideju vladavine prava proisteklog iz razuma i usmerenog na pravdu Grujovic je zeleo da prenese u Srbiju i da tako njen drzavni zivot, slobodno se moze reci, evropeizuje. Zato u »Slovu« kaze: »Mi da podignemo i da dobro utvrdimo u Srbiji ova dva rada: razum i pravdu i da ih dobro ukrepimo sa celom nasom snagom, i da se svaka sila i snaga njima pokori. I ovaj mudri i pravedni zakon da nam prvi gospodar i zapovednik bude«. U pozadini ovakvog Grujovicevog htenja, kao njegov pravi pokretac, zacelo je moralo stajati uverenje da izbavljenje iz ropstva odn. oslobodjenje od turske vlasti za Srbiju nije dovoljno, da je to samo prvi, istina nuzan korak, ali da za njim bez odlaganja mora da usledi drugi, nista manje presan: organizovanje nove drzave na modernom evropskom nacelu vladavine prava. (...) * Grujovic je bio sasvim nacisto s tim da vladavina zakona odn. prava nije sama sebi svrha, nego da je, naprotiv, njeno uspostavljanje i upraznjavanje samo sredstvo za postizanje visih politickih ciljeva i pravnih vrednosti. U negativnom smislu, ona treba da spreci da se samovolja stranih zameni samovoljom domacih gospodara; zakon, jednak za sve, ima da bude brana protiv bilo cije licne vlasti; neogranicena i neobuzdana, licna vlast mora biti onemogucena vladavinom bezlicnog zakona. U pozitivnom smislu, pak, vladavina zakona treba da obezbedi pravnu sigurnost, licna prava i, povrh svega, slobodu, kako opstu tako i pojedinacnu. U ovom pogledu, Grujovicevo »Slovo« ne ostavlja ni najmanjeg mesta sumnji ili nedoumici. Ono izricito tvrdi: »Gdi je dobra konstitucija, tj. gdi je dobro ustanovlenije zakona, i gdi je dobro uredjena vlast pod zakonom, tu je sloboda, tu je voljnost, a gdi jedan ili vise po svojoj volji zapovedaju, zakon ne slusaju, no ono sto hoce cine, tu je umreo vilajet, tu nema slobode, nema sigurnosti, nema dobra, vec je onde pustailuk i ajdukluk, samo pod drugim imenom«. (...) * Istinski entuzijazam slobode izbija iz ovih Grujovicevih reci: »Sloboda nas razlucava od zverova, i rob gori je od zvera, jerbo coveku robu ono se oduzima sto ga cini covekom. Bolje je ne ziveti nego u poganom ropstvu biti. – Svoboda, svoboda nas ljudima cini, – svoboda i voljnost daju vojniku jakost, vojvodama i poglavarima mudrost i pravosudije... Svoboda sovet narodni umudrava, svoboda svakoga obogascava; svoboda oraca u polju, pastira kod stoke, putnika na putu, vojnika na vojsci i domacina kod svoje kuce, veseli i utesava, i mio mu zivot cini... Jednom recju: gde nema svobode, tu nema zivota«. Ali, Grujovic nije isao samo za tim da obezbedi prostora slobodi zasnovanoj na zakonu. Pored slobode, kojoj je bez sumnje pridavao ogroman znacaj, bilo mu je isto tako stalo do sigurnosti. Pitanje je cak nije li sigurnost stavio iznad slobode, buduci da ju je oznacio kao »prvu duznost poglavara«! U svakom slucaju, pravna sigurnost ide u red onih vrednosti koje, po Grujovicevom misljenju, nova drzavna vlast u Srbiji sto pre i sto potpunije treba da zajamci. Da iz takvog isticanja sigurnosti progovara Grujovicevo (vrlo realno) saznanje o potrebi stabilizovanja i stisavanja prilika u ondasnjoj Srbiji, kao i o stvaranju uslova za normalan pravni zivot, ocigledno je samo po sebi i ne treba da bude posebno naglasavano. Sigurnost koju Grujovic ima na umu nije apstraktan pravni princip. Naprotiv, on ju je, kao sto ce se odmah pokazati, odredio sasvim konkretno. To mesto u »Slovu« glasi ovako: »Prva je duznost poglavara starati se da je u vilajetu svaki siguran za sebe, za zivot svoj, za decu i zenu svoju, za dom, imjenije, i cest svoju. – Sigurnost 1. zivota, 2. imjenija i 3. cesti svaki da, i ono dete koje se jesce rodilo nije, iste od zapovednika, i ako poglavar njima svima zivot, imjenije i cest sacuvati nece, ili ne moze, nije dostojan poglavar biti«. Onima koji iole poznaju sustinska nastojanja novovekovnog prirodnog prava nece biti tesko da ih ponovo otkriju u Grujovicevom odredjenju sigurnosti. Tamo kao i ovde, zivot i svojina, a uz njih i cast, jesu najvise vrednosti i iskonska prava ciju je sigurnost drzavna vlast pozvana da obezbedi i garantuje. Sto tu vlast uopste opravdava i cini legitimnom, upravo je sigurnost koju pruza zivotu, svojini i covekovom dostojanstvu (a to je samo drugo ime za Grujovicevu »cest«). Drukcijeg opravdanja i drugog izvora svoje legitimnosti drzava nema. Stavise, Grujovic ide i korak dalje, tvrdeci da nosioci vlasti (on kaze »poglavar«) koji nece ili nisu kadri da sacuvaju sigurnost zivota, imovine i casti, nisu ni dostojni svoje uloge i svog poziva (»nije dostojan poglavar biti«). Mada ga Grujovic izricito ne izvodi odn. ne zastupa, odavde ipak dosledno sledi pravo naroda na pobunu, jer vlast koja se oglusi o sigurnost i time postane nedostojna, svakako je izgubila razlog postojanja, te moze biti oborena i zamenjena drugom. Treba primetiti da sigurnost, kako je Grujovic shvata, ne zna za izuzetke, tj. da je sveopsta; zivot, svojina i cast moraju biti obezbedjeni svima, cak i detetu »koje se jesce rodilo nije«. Iz toga proizlazi da na zivot, svojinu i cast postoje prava koja pripadaju svakom coveku, prava neotudjiva, neprikosnovena, »prirodna«. A to su bas, uz slobodu na prvom mestu, ona prava koja je vec na pocetku istakla i afirmisala Francuska revolucija, objavivsi ih 1789. godine u slavnoj »Deklaraciji o pravima coveka i gradjanina«. Kratko poredjenje Grujovicevog »Slova« i ove »Deklaracije« nece stoga biti na odmet. (...) * Ranije je receno da su se Grujovicevi tumaci uglavnom zadrzavali na ustavnopravnom odn. drzavnoorganizacionom vidu njegove delatnosti, najvecma podvlaceci Grujoviceve – svakako velike, trajne i neosporne – zasluge zbog rada na ustanovljenju Praviteljstvujusceg sovjeta kao vrhovne drzavne vlasti i zbog isticanja vladavine bezlicnog zakona i postovanja zakonitosti uopste. Pri tom je, zacudo i nazalost, izvan njihovog vidokruga ostalo nesto sto je podjednako znacajno kao i Grujoviceva drzavnoorganizaciona delatnost i sto je samo druga strana te iste delatnosti. Promaklo im je, naime, da se Grujoviceva krajnja teznja odnosila na to da se, uspostavljanjem vlasti potcinjene zakonu kao narodnoj volji, vlasti koja ce biti s one strane svake samovolje, u Srbiji stvore trajne pretpostavke i pouzdani uslovi za ozivotvorenje nove politicke ideje u Evropi, moderne ideje o coveku–gradjaninu, o njegovom politickom subjektivitetu, o njegovim neprikosnovenim i neotudjivim pravima i slobodama. Grujovic je dobro znao da organizacija drzave, koliko god znacajna i nezaobilazna bila, pogotovo u nesredjenim prilikama oslobadjanja od tudjinskog jarma i zapocetog »otimanja ondasnjih velikasa oko vlasti« (Vuk), ipak nije cilj za sebe. On je gledao (i video!) dalje, imajuci pred ocima visu svrhu i dublje opravdanje drzave: da bude demokratski okvir slobodnog i sigurnog zivota coveka kao pojedinca i gradjanina. S razlogom smatran za prvog srpskog ustavopisca, Bozidar Grujovic je u isto vreme rodonacelnik ideje gradjanina u obnovljenoj srpskoj drzavi. Utvrdjujuci i potvrdjujuci njegova izvorna prava i slobode, Francuska revolucija je stvorila citoyena. Svojim »Slovom«, kojim je uznosio zakon, slobodu i sigurnost, Grujovic se priklonio tom velikom ucinku Francuske revolucije, nastojeci da to seme, seme demokratske drzave i slobodnog gradjanina, zaseje u novoj srpskoj drzavi. Rodjenje gradjanina u Srbiji, to je bio njegov politicki ideal, iako ne uvek jasan i lako vidljiv. Taj je ideal neodvojiv od politicke vizije Srbije kao moderne, evropski orijentisane demokratske drzave. Njihovo ostvarenje pretpostavlja dug i mukotrpan put. Na pocetku tog puta, jedinog pravog i jos sasvim nepredjenog, stoji plemenita pojava Bozidara Grujovica. »Slovo« Bozidara Grujovica istinski je manifest demokratskog drzavnog ustrojstva Srbije i slobodnog gradjanina u njoj. Manifest i zavestanje. )Iz: Danilo N. Basta, Pravo i sloboda*, Izdavacka knjizarnica Zorana Stojanovica, Sremski Karlovci, Novi Sad 1994, str. 203, 205–206, 206–208, 208–209, 209–211, 212–214.

Posaljite nam vas komentar