Broj 252-253

Dijalog

Prosvetni radnici i sindikat

Sami sebi najveci problem

Samo dobro sindikalno organizovani prosvetni radnici mogu biti 
ozbiljan partner vlastima

Cini se da vreme i okolnosti na prostoru gde zivimo u Vojvodini, Srbiji i saveznoj drzavi vise nego ikada ranije, zahtevaju od zaposlenih u prosveti i drugim delatnostima aktivan odnos prema problematici sindikalnog rada.
Ovako bezvoljni i lose organizovani, mi smo sami sebi najveci problem, pa je to tek onda odnos vlasti i ukupnog drustva prema prosveti. Zato, ako se ponajpre mi zaposleni u toj bransi hitno ne promenimo, ovakvi kakvi smo sada slaba smo preporuka za partnera u buducim pregovorima sa novom vlascu kao nasim poslodavcem. I jadni smo mi ako nas zavaraju ove aktuelne i nesto uvecane isplate kojecega, pa i to sa izvesnim zakasnjenjem u odnosu na dogovorenu dinamiku. Mada su dobrodosle, ove isplate nisu nagovestaj dugorocnih i povoljnijih sistemskih resenja, ta sredstva ne poticu iz stabilnih izvora finansiranja, vec su mahom poklon jednostrane donacije koja je dobijena sada i verovatno nikad vise. I nije data toliko zbog nas u prosveti vec vise kao prilog za stabilizovanje nove vlasti, cije se kompletno konstituisanje polako privodi kraju.

Sporo se izvlacimo iz apatije

Nas u svemu tome prevashodno treba da zanima kakav ce strateski odnos prema ukupnoj problematici prosvete zauzeti nova vlast. Taj ce se odnos, po svoj prilici, barem u nekim osnovnim konturama, moci uociti vec od narednog proleca. I cemu se mi ovakvi kakvi smo, u drzavi ovakva kakva je imamo tada i ubuduce nadati? Sa svih strana, i kod nas i u svetu, cujemo da ce se obrazovanje tretirati kao osnovni resurs XXI veka i da ce, shodno tome, adekvatno biti regulisan i status zaposlenih u toj bransi. Bilo bi lepo za nas, a korisno za sve, da tako bude. I verovatno ce to tako biti u ekonomski razvijenim i demokratski uredjenim zemljama. Samo, sta mi imamo s tim?! U ovoj se zemlji tek trebaju resavati brojni i teski egzistencijalni problemi, bitni za puko prezivljavanje drzave i njenih gradjana, pri cemu se neki od tih problema vuku kao nereseni jos iz prethodnih decenija, pa cak i vekova. Zivimo u krajnje turbulentnom vremenu i na prostoru gde drzava jos nije prakticno ni propala, a ni zazivela kako treba.
Ono sto bismo mi koji sada radimo u prosveti, i pri tom se bavimo sindikalnim radom, mogli i trebali da uradimo jeste da se svojski angazujemo na planu jacanja uloge sindikata u svim poslovima koji se ticu nasih interesa. Jer, niko njih ne moze bolje zastupati od nas samih, a institucija preko koje se to moze samo ako se zna i hoce jeste upravo sindikat. I tu je, dakle, problem, ali ne u toj instituciji, vec u nama samima, zbog kojih ona i postoji.
Iako smo po prirodi posla zaduzeni za rad na prosvecivanju ljudi, a ne samo na cuvanju dece, prosto je neverovatno koliko medju nama ima jos nezainteresovanosti, straha, zbunjenosti, neupucenosti i lose organizovanog ili uopste nema sindikalnog rada. Ako se izuzmu neke skole u kojima je nedavno doslo do promena ili su one u toku, mada i tu ima slucajeva anarhije i haosa, stanje je uglavnom takvo da se sporo izvlacimo iz apatije i mrtvila koje je dugo vremena vladalo po skolama. U njima se ukorenila praksa neformalne kuknjave na sve i svakoga, a nikako da se trgnemo i sami pokrenemo neke promene. Sve se »nadamo« da ce neko drugi umesto nas i za nas nesto uciniti. Hoce li!? »Malo morgen« sto bi rekao »nas« bivsi »gazda«. Ako zelimo da nam bude bolje i da nas drugi vise postuju a ne kao sto je sada slucaj da nas zanemaruju, potcenjuju i posprdno sazaljevaju onda je krajnje vreme da se trgnemo iz stanja dugogodisnje pospanosti i ocajnicke bespomocnosti i sto spremnije docekamo predstojece izazove sa kojima cemo se uskoro neminovno suociti, oko brojnih pitanja koja se ticu nasih interesa.
Posto vec godinama deluje kao ozbiljan i nezavisan strukovni sindikat, dobro bi bilo da se nas Sindikat prosvetnih radnika Vojvodine (SPRV) jos prosiri i bolje organizuje i da mi koji ga (s postenim namerama) cinimo ne dopustimo njegovo eventualno cepanje. Istovremeno, ne treba biti uskogrud, vec postovati i ostale sindikate nase struke koji deluju u Pokrajini i Republici i sa njima sto produktivnije saradjivati na planu realizovanja zajednickih ciljeva. U tom smislu, ne treba bezati od saradnje sa »drzavnim« sindikatom, razume se, ukoliko opstane i pod uslovom da se vise ne »prostituise« za potrebe vlasti, a na stetu clanstva svog i ostalih sindikata. Nadajmo se da je toj pojavi zauvek odzvonilo. Ona je doskora, i bez nekog veceg skrivanja, bila uocljiva u radu pretezno visih nivoa tog, a mozda i jos nekih sindikata. Za ocekivati je da clanstvo i barem niza rukovodstva, bilo kojeg sindikata nase struke, nece dozvoliti eventualni nastavak takve prakse.

Da o nama ne odlucuju drugi

Samo u tom slucaju, tj. ako se mi prosvetni radnici prethodno sami dobro pripremimo, mozemo doci u poziciju da nas nova vlast, kao nas poslodavac, vise nego prethodna vlast, postuje i uvazava kao ozbiljnog partnera u pregovorima. To bi automatski rezultiralo jacanjem uticaja sindikata nase struke na tu vlast kad ona (nadajmo se uskoro) bude odlucivala o konkretnim merama za poboljsanje i uspostavljanje dugorocno stabilnog materijalnog polozaja zaposlenih, ukupnim promenama u obrazovnom sistemu i statusu prosvete u drustvu. Verujemo da u novoj vlasti ima ljudi koji su svesni znacaja prosvete i da iskreno zele da rade na planu poboljsanja njenog polozaja u drustvu. Ali, kada se ti isti ljudi uskoro budu u punoj meri suocili sa svim problemima ovog drustva i drzave, pitanje je koliko ce oni tada, sve i da to iskreno budu hteli, moci da nesto bitnije ucine za nasu struku, ako se pri tom i mi koji smo zaposleni u njoj ne postavimo na odgovarajuci nacin. Ako zelimo da najavljene reforme budu stvarne i kvalitetne onda ce i sindikati nase struke morati da daju odredjen doprinos u njihovom oblikovanju i realizovanju. Necemo valjda i dalje dopustati da o nama prosvetnim radnicima i nasoj struci, svi vise odlucuju nego mi sami. Sta smo od toga do sada imali vidi se i po tome sto je Srbija jedina zemlja u Evropi u kojoj je prosecna plata zaposlenih u prosveti, vec duze vreme, niza od prosecne plate ukupnog broja zaposlenih u zemlji. Treba li da i dalje tako ostane? Ako smatramo da ne treba posvetimo se stvarnom sindikalnom radu.
Jedan od koraka u pravom smeru jeste osnivanje Skupstine SPRV na nivou Opstine Kikinda (6. 12. 2000). Nadajmo se da ce ta skupstina i njeni organi u cijem radu ucestvuju predstavnici desetak skola, a medju njima i Sindikata OS »1. oktobar« iz Basaida imati uspeha u svom radu.

 Zoran Kovacevic    
predsednik SPRV    
OS »1. oktobar«, Basaid    



© 1996 - 2001 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar