Nacionalizam kao ideologija je specificna pojava 19. stoleca; otprilike od vremena Francuske Revolucije iz godine 1789; mitom o zajednickom poreklu, prirodnom jedinstvu narodne celine i razgranicenjem u odnosu na druge narode obezbedjivana je narodna solidarnost. Naravno da je nesto u smislu »nacionalnog osecanja« postojalo vec i u ranijim vremenima. Ali ono uopste nije bilo formulisano takvim intenzitetom kao u 19. stolecu, kada je porastom skolovanja i prosvecivanja poljuljana bespogovorna poslusnost, na koju su mogli da racunaju i srednjovekovni vladari. Zato su se morali pojedini slojevi naroda, koje je trebalo pridobiti i upregnuti za interese vladajucih slojeva, jednim mitoloskim modelom »cuvati da ne skrenu sa pravog puta«. Pri tome se koristio prastari in-group i out-group obrazac, kojim su se odvajkada osiguravale samovrednosti pojedinih zajednica i drustava, koji su se medjusobom granicili. Dodeljivanje svih pozitivnih vrednosti sopstvenom i doznacivanje bezvrednosti stranom kolektivu odgovara ocigledno elementarnom sematizmu covekovog duha, koji je u svojem strahu za opstanak i bespomocnosti previse sklon da zaobilaznim putem postigne samouzvisenost.
Na taj nacin svaki nacionalizam sadrzi jednu neprijateljsku komponentu prema susednim nacijama, koja u normalnim vremenima ne mora bezuslovno da se ispolji na drastican nacin. Tek u vremenima nacionalne krize, kada »interni« problemi izgledaju neresivi, pocinje ova latentna agresivnost da se istice i izrazava snaznim nipodastavanjem suseda, sto je u uskoj vezi sa nekritickom glorifikacijom sopstvenog naroda. Nacionalizam i sovinizam nisu nikako raznorodni fenomeni: drugi je samo radikalnija forma prvog. Treba samo videti, kako se prilikom kriza, ratova i internacionalnih napetosti, lako dolazi do konkretizacije »lika neprijatelja« kod susednog naroda. Velika je iluzija verovati da bi se preko nacionalizama moglo dospeti do sveobuhvatne humanosti; pre ce se odavde otvoriti put ka »bestijalnosti«. 
Marksizam ne vidi u nacionalizmu nikako »prirodno osecanje zajednicke pripadnosti jednome narodu«, vec jednu ideologiju obmane, kojom treba da se prikriju ekonomski, klasni interesi, kao i interesi politicke moci. Ovakva teza se od strane mnogih konzervativnih teoreticara odbacuje kao »povrsna«: oni se pozivaju na »snazno nacionalno osecanje«, koje navodno ne bi trebalo biti prepreka ujedinjavanju vecih grupa naroda u jednu opsteljudsku solidarnost. Medjutim, u sadasnjoj istoriji nisu dosli do izrazaja verodostojni znaci spontanog prelaza od nacionalnog ka internacionalnom. Naprotiv, nacionalisticko-sovinisticko vaspitanje razdvaja narode jedne od drugih, postavlja zidove medju njima i biva time stalni uzrok narastajucem neprijateljstvu, koje se u ratovima ispoljava u najgoroj dusevnoj korumpiranosti. Gradjani se poducavaju da istovremeno »vole« sopstveni narod, a mrze odnosno preziru strani. Marksisticko ucenje, da radnici iz svih zemalja nemaju otadzbine, vec treba da se ujedine u jednu opstu interesnu zajednicu izrabljenih i obespravljenih, ima svoj duboko zasnovani razlog: njegov znacaj je uvecan, a ne umanjen upravo neuspehom radnickih partija za vreme masovnih nacionalistickih psihoza 1914, ali i kasnije. Da su ljudi naseg stoleca naime prevazisli »nacionalisticko ludilo«, demagozi i diktatori ne bi bili u stanju da pokrenu poznata zlokobna zbivanja.
Koncepcija neizostavne povezanosti nacionalizma, kapitalizma i imperijalizma, kao i: socijalizma, internacionalizma i istinskog svetskog mira, mogla bi biti diskutabilna, narocito sto i danasnje tzv. socijalisticke zemlje nisu prevazisle nacionalizam i samo programatski isticu pacifizam. Upravo vracanje, na primer, Rusije u jedan zaostali nacionalizam izgleda da potvrdjuje pravilo, da vladajuca elita odgaja nacionalni osecaj da bi ojacala svoju dominaciju. Narod, koji je uvucen u rat za »naciju«, bori se i umire za klasnu vladavinu, pod cijim jarmom je navikao da zivi.

*) Iz pogl. »Rat i ljudska priroda« knjige Agression und menschliche Natur, izd. 1973, Josefa Rattnera, psihoanaliticara iz Berlina. Izabrao i preveo sa nemackog Boris Huibner.