Nedavno sam, vozeci se taksijem, bila istinski zaprepascena saznanjem jednog »malog« detalja iz nase svakodnevice. Dok je narod uveliko grcao pod jarmom Milosevicevog rezima, ciji recidivi traju i danas, jedna beogradska banka je, jos pre pet godina, sklopila ugovor sa privatnom taksi firmom, po kojem je jedan od taksi vozaca svakog jutra u tacno odredjeno vreme »sakupljao« sluzbenike ove banke na njihovim adresama i vozio ih do radnog mesta, u banku. Popodne ili kada zavrse posao taksista bi opet dosao i vratio sluzbenike njihovim kucama. Placanje se vrsilo internim bonovima tako da taksisti nisu znali cenu svojih usluga.
U isto vreme oko nas su besnele razne posasti i nemastina. Prevarene stedise raznih banaka, pa i doticne, po svakom vremenu su strajkovale gladju, bile prebijane od strane policije, a neke bogami i umrle ne docekavsi makar slobodu (citaj: svrgavanje prethodnog rezima). U isto vreme, najveci broj banaka nije radio ili je bio u stecaju, a to je znacilo gubitak stalnog zaposlenja i ugrozavanje elementarne egzistencije njihovih radnika. Danas, kada se uveliko uspostavljaju institucije demokratske vlasti, ova praksa traje i dalje. Iskreno se nadam da nece jos dugo.