Broj 252-253

Dogadjanja

Prestrojavanje vlasti

Nije malo onih koji su spremni da u ovoj postizbornoj borbi za vlast izazovu novi nacionalisticki talas

Opcinjeni trijumfalnom pobedom, koja sve ostalo potiskuje u drugi plan, mnogi su propustili da uoce i druge karakteristicne detalje izbora od 23. decembra. Takav je, na primer, onaj prizor, zabelezen TV kamerom, kada je Slobodan Milosevic, sa suprugom Mirom, pristupio glasackoj kutiji i pokorno pruzio prst da ga poprskaju sprejom. Zasto je bas ovaj podatak vazan? U Srbiji su, tokom citavog dvadesetog stoleca, gotovo svi njeni vladari ignorisali demokratske izbore, naturajuci narodu sopstvenu samovolju. Karadjordjevici su ubili poslednjeg Obrenovica i domogli se prestola, kralj Aleksandar je pogazio Ustav 1929, Tito je dosao na vlast revolucijom, Milosevic je svojom populistickom revolucijom prosto zbrisao svaku demokratsku alternativu. Prvi put su gradjani osvojili vlast 24. septembra, ali i to su morali da potvrde ulicnim prevratom, uostalom opravdanim. Milosevic je prvi u ovom dugom nizu nasih autokrata koga su gradjani prinudili da pristupi glasackoj kutiji i prihvati konsekvence demokratske procedure.

Ovo nije samo kuriozitet, vec i dogadjaj koji podstice velike nade. Niko ne tvrdi da ce i posle ovih izbora sve biti u najboljem redu, ali se sa visokim stepenom sigurnosti moze pretpostaviti da sada ulazimo u period kada cemo relativno lako, na izborima, smenjivati vlade. A to je, s obzirom na nasu losu politicku tradiciju, tekovina od ogromnog znacaja. Sa izvesnom dozom optimizma mogli bismo dodati i ovo: pod Milosevicem izbori su bili traumaticni, a drustvo mirno, buduci da je iznutra bilo strogo kontrolisano; ubuduce ce demokratski konstituisani izbori biti mirni, a drustvo otvoreno i dinamicno.

Tri jaka coveka

Sa ovim smo izborima izasli iz slepe ulice, ali jos nismo stupili na siroki bulevar. Retko je koja savremena evropska zemlja usla u svoju demokratsku avanturu sa tako strasnim nasledjem i tolikim bremenom briga. U najvitalnijim oblastima drustva i drzave bukvalno treba poceti od nule. Predstojeca ustavna rekonstrukcija Srbije a to ce, svakako, biti primarni posao obuhvatice sirok prostor odgovornosti vlasti od preuredjenja drzave (Crna Gora, Vojvodina, lokalna samouprava, federacija, odnosno konfederacija), pa preko vojske kojoj treba vratiti izvornu ulogu, do osposobljavanja policije i pravosudja za rasvetljavanje onih silnih ubistava, otmica i korupcije, bez cega nema ni prvog koraka demokratije. Tu je zatim pokretanje ekonomije i podizanje zivotnog standarda, sto je abeceda svakog uljudjenog drustva. Sve su to zadaci za duzi period, a ne za jedan mandat, ne samo za jednu stranku ili koaliciju, nego za koncentraciju svih pozitivnih drustvenih snaga. Rec je o citavom civilizacijskom obrtu i novom stilu drzavnog i drustvenog zivota.
Tesko je sada proceniti koliko ce DOS biti sposoban za ovakvu veliku obnovu. Cak ako mu i ne odreknemo dobronamernost, ne mozemo a da ne primetimo da se, umesto postojanog zbiranja snaga na glavnom reformskom kursu, sve vise javljaju i znaci novog prestrojavanja za neke opasne buduce sukobe. Sa najavom nove republicke vlade, u kojoj ce uglavnom biti celnici DOS-a, Djindjic ce, posle Kostunice u federaciji, i Djukanovica u Crnoj Gori, biti treci jaki covek u SRJ. Da li ce njihova medjusobna nadmetanja biti samo nacelna ili ce pre svega biti neprincipijelno rivalska? Kostunica, cuvajuci konzervativno primat federacije, tvrdi da se polozaj Crne Gore ne moze resavati bez saveznih organa. Djindjic, opet, resenje trazi u neposrednim odnosima Srbije i Crne Gore, dopustajuci i njihovu punu nezavisnost. Sve dok ova aktuelna sporenja ostaju na akademskom terenu, ni pô jada. Ali, sta ako se iza Kostunicinog stava krije zelja da se Djindjicu i Djukanovicu, pa prema tome i obema republikama, dâ samo drugorazredni znacaj u drzavnom i politickom zivotu? Sta ako se iza Djindjicevog opredeljenja da se u drzavnom reorganizovanju krene od nule, naslucuje nastojanje da se skrajne Kostunica, a da on sâm bude gazda u Srbiji, a Djukanovic u Crnoj Gori? Tako nesto imace velike reperkusije na sve nas i na DOS, a to je tek samo jedno njegovo iskusenje.

Pretenzije monarhista i Crkve

Ako se sada osvrnemo i na sire politicko okruzenje, uocavamo i sve naglasenije prisustvo princa Aleksandra Karadjordjevica i njegove sve izrazitije pretenzije. U Srbiji se jos nismo demokratski objasnili kako da smanjimo monarhisticka ovlascenja predsednika Republike (Milosevic ih je svojevremeno uveo za sebe), a vec nam pretendent za monarha duva u vrat. Mnogo je onih koji nestrpljivo traze svoj komad vlasti, a to mrvi politicku volju i rasejava drustvene snage sa glavnog pravca promena na sporedni kolosek. Tako je bilo i na vidovdanskom saboru 1992. kada je nametnuto pitanje monarhije odvratilo paznju od demokratskog preobrazaja, izazivajuci razocarenje i bezvoljnost gradjana.
I SPC na agresivan nacin trazi svoje mesto u podeli drzavne moci. Jedan od vladika (Ignjatije, branicevski) insistira da veronauka bude obavezan predmet u skolama, pa makar se roditelji dobrovoljno izjasnjavali da li ce im deca ici na ove casove! Ova kontradikcija otkriva i pravu ambiciju: za Crkvu je najvazniji status, da bude ravnopravan partner s drzavom, a verska nastava joj je tek u drugom planu. Medjutim, SPC ide i mnogo dalje i zubatije. Povodom jedne polemike, takodje o veronauci, Patrijarsija je upozorila na to »dokle su borci za sekularizaciju doveli srpsku drzavu za poslednjih 56 godina« i tvrdi da je »sekularizacija za koju se gospoda zalazu dovela Srbiju i njen narod do prosjackog stapa«. Optuzbe se, dakle, sa komunista prosiruju i na sav nereligiozni deo naroda. Nazalost, i predsednik SRJ Kostunica i predsednik Savezne vlade Zizic, svojim religioznim izjavama, koje daleko prevazilaze sferu privatnog, ohrabruju ovakvo ponasanje Crkve.

Nista nije konacno

Po prirodi stvari, a i po nasem skorasnjem iskustvu, ovakvi pokreti i trvenja prosto prizivaju neki novi nacionalisticki talas. Neki tvrde da smo u taj novi ciklus vec zagazili. Nije rec samo o neocekivanom usponu Stranke srpskog jedinstva na izborima, sto treba procenjivati sa opreznoscu. Jer, oni zajedno sa Seseljevim radikalima predstavljaju tek 15 procenata, sto je cak i neki evropski standard u opredeljivanju biraca za ultranacionalisticke stranke. Ako ostane samo na tome i nema nekog veceg razloga za brigu. Ali, koliko jos, sem u Crkvi i monarhistickom pokretu, ima nepocupanih korena nacionalizma i u samom DOS-u? Jedna od njegovih clanica, Nova Srbija, stranka sa jakim cetnickim uklonom, vec je oglasila neke svoje posebne vlastodrzacke ambicije i opoziciju DOS-u, a da ovaj cestito i nije zaseo na vlasti. Ostaje i zagonetka kuda ce sada da krene gubitnicki i ozlojedjeni SPS, sta ce biti od krhotina SPO-a, a da JUL i ne pominjemo. Dokazano je da se bas iz redova ovakvih razocaranih ekstremista najcesce i regrutuju najmilitantniji za takozvanu nacionalnu stvar. Politicku scenu mute i oni koji, uvereni u sopstvene najbolje namere, jos ne odlazu bager, vec ga cuvaju kao glavni adut za buduce politicke obracune.
Ovde jos nista nije konacno, uprkos tome sto je izborni uspeh demokratije zaista briljantan.

Dragos Ivanovic   



© 1996 - 2001 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar