Odnos dve republike danasnje Jugoslavije veoma podseca na odnos sest republika bivse SFRJ sa kraja osamdesetih i pocetka devedesetih godina. Kako je zavrsila ona Jugoslavija svima je poznato, a kakva ce biti sudbina ove tek ostaje da se vidi. Trenutno su u opticaju dve platforme o redefinisanju odnosa izmedju Srbije i Crne Gore koje su toliko razlicite da se namece pitanje ima li tu uopste mesta za dogovor.
Crna Gora je prva napravila svoju platformu po kojoj bi ta republika i Srbija prvo trebalo da postanu nezavisne i medjunarodno priznate drzave, a potom da konstituisu savez nezavisnih drzava. O oba koraka izjasnjavali bi se gradjani dve republike referendumom. U nadleznosti saveza bili bi odbrana, spoljna politika, zajednicko trziste i zajednicka konvertibilna valuta. Zapravo, republike bi imale sopstvene vojske, samostalno utvrdjivale spoljnu politiku i samostalno finansirale svoja diplomatsko-konzularna predstavnistva, imale sopstvene centralne banke, a na nivou saveza bi se samo vrsila koordinacija. Savez bi imao jednodomnu skupstinu u koju bi se poslanici birali po paritetnom principu i savet ministara koji bi cinili ministri odbrane, spoljnih poslova, finansija i za ekonomske odnose.

Niko u Srbiji nije se ozbiljno bavio analizom crnogorske platforme, posto velika vecina politickih aktera smatra da je ona neprihvatljiva. Predsednik SRJ Vojislav Kostunica i mnogi drugi lideri DOS-a izjavili su da Srbiju ne interesuje savez sa nezavisnom Crnom Gorom. Ono sto njih interesuje srocio je sam Kostunica u platformi o funkcionalnoj federaciji koju je podrzala vecina clanica DOS-a. Sustinu te platforme mozda je najbolje objasnio sam autor podsecajuci da je bio jedan od najzescih kriticara Ustava iz 1992. jer sadrzi »suvise konfederalnih elemenata«. Resenje je, po njegovim recima, trazeno izmedju Ustava iz 1992. i platforme crnogorske vlade iz 1999. »Mi smo tu napravili veliki iskorak, kompromis, jer je u razgovorima DOS-a sa crnogorskim zvanicnicima na Svetom Stefanu zakljuceno da tadasnja platforma moze predstavljati jedan od dokumenata u raspravi. Sada ispada da se crnogorska vlast odrekla i svoje platforme.«
Beogradska platforma, kao i crnogorska, predvidja da u zajednickoj nadleznosti budu odbrana, spoljna politika i osnove privrednog sistema. Moglo bi se pomisliti da su to zajednicke tacke, ali nisu. Po crnogorskoj platformi, savez drzava bi samo koordinirao te oblasti, a po beogradskoj federalni organi bi jedini i u potpunosti odlucivali o tim stvarima. Uz to, Kostunica i DOS smatraju da bi federalni organi trebalo da odlucuju i o zastiti osnovnih prava i sloboda, kao i o saobracaju i vezama. Savezna skupstina ostala bi dvodomna i sastojala bi se od Veca republika i Veca gradjana. Predsednika republike birala bi Savezna skupstina, a mogao bi da ga opozove samo Savezni sud. Savezna vlada bi bila kancelarska i imala bi, pored premijera, pet ministara: za odbranu, spoljnu politiku, pravdu, finansije i saobracaj. Za izbor vlade bila bi potrebna vecinska saglasnost oba veca, a za opoziv samo jednog doma.
Beogradska platforma izazvala je burne reakcije u crnogorskoj javnosti. Tako Miodrag Vukovic (DPS) smatra da je to neuspela kompilacija Ustava iz 1992, a Dragisa Burzan (SDP) da je u pitanju unitaristicki akt koji odrazava stav gotovo celokupne politicke scene u Srbiji, koji ima »hegemonisticke aspiracije prema Crnoj Gori«. Socijalisticka narodna partija se nije izjasnila o tome, a Narodna stranka misli da se o platformi moze razgovarati.
Mora se priznati da predsednik Kostunica nije pokazao mnogo smisla za realnost, za potrebe i zelje Crne Gore, vec mu je izgleda jedino merilo bilo kako on misli da bi trebalo da izgleda buduca federacija. Kada se tome doda da je Savezna vlada bila pokrovitelj, organizovala, finansirala ili bilo sta drugo docek srpske Nove godine u Podgorici, gde se uz Miloseviceve i Drazine slike pevalo »Igrale se delije nasred zemlje Srbije«, onda sve to ne ide u prilog normalnom resavanju sukoba.