Na Univerzitetu, i oko njega, postoji znatna saglasnost oko tri stvari: da je stanje lose, da su neophodne promene i da u njima treba koristiti svetska iskustva. Ima i gledista da »nema problema« ili da je stanje nepopravljivo te da ili nista ne treba menjati ili sve rasturiti pa krenuti iznova.
Odbacujuci krajnosti, predstoji kriticko suocavanje sa realnim stanjem. Prema kompetentnim analizama, Zakon o univerzitetu od 28. maja 1998. godine ukinuo je i poslednje ostatke akademskih sloboda i autonomije, zaveo neku vrstu prinudne uprave, rasterao »nepodobne« a uzdigao »podobne« i doneo totalnu egzistencijalnu nesigurnost. To je poslednja etapa proizvodnje krize nametanjem vladajuce ideologije – »klasne« ili »nacionalne« – kroz duze vremensko razdoblje. Pored antidemokratske vlasti, u tome su sudelovali, neposredno ili posredno, i cinioci s univerziteta sto je stvaralo utisak o fatalnoj nuznosti propadanja nauke, obrazovanja i kulture u celosti.
Postojali su, pak, i u najgorim uslovima protekle decenije (a i ranije) slabiji ili snazniji otpori nametanju totalitarnih ideologija i nacina vladanja. Jedno od postojanih mesta otpora bio je Savet univerziteta, narocito u poslednjem sazivu (a i u prethodna dva). Clanovi Saveta izabrani na svim fakultetima i institutima pruzali su otpor represiji rezima i njegovoj »glasackoj masini« koju je cinila polovina clanova imenovanih od strane Vlade, sve dok pomenutim zakonom i sam Savet nije bio ukinut. Taj otpor pocivao je na nacelima akademskih sloboda i autonomije koje su deo i nase ne bas duge i prejake univerzitetske tradicije. Iste ili slicne ideje zastupali su i mnogi profesori i studenti koji su godinama vodili borbu za promenu politickog rezima i, istovremeno, statusa samog Univerziteta. I kada je ta borba donela prve ozbiljnije rezultate – promenu politickog rezima – razumljivo je da Univerzitet bude partner novoj vlasti u promenama koje tek slede. Jer, potrebe za promenom postoje na samom Univerzitetu i on ih najbolje poznaje. A kada se potrebe za promenom jasno artikulisu i definisu ciljevi promena i nacela na kojima oni treba da pocivaju, onda ce biti jednostavnije doneti i novi zakon cije ce postovanje dobrim delom biti obezbedjeno demokratskom procedurom njegove pripreme i samog usvajanja.
Samo pod pretpostavkom da na Univerzitetu nema profesora, istrazivaca i studenata kojima je istinski stalo do slobode misljenja, istrazivanja, obrazovanja i komuniciranja, moze se ocekivati da promene donosi jedino sila vlasti i novca. Buduci da kreativne snage nauke i citave kulture nisu presahle, postoji delatno polaziste za prave i promisljene promene. Koliko su te snage vitalne i delotvorne pokazace kriticko suocavanje sa krizom, ne samo Univerziteta vec i drustva i drzave. Uostalom, ko bi od Univerziteta bio kompetentniji da spozna svu dubinu krize, njene uzroke i posledice, kao i puteve preporoda nauke, obrazovanja i kulture, drustva i drzave.
Kulturne i politicke promene samo su dve strane istog procesa korenitih promena. A za takvim promenama postoji potreba na samom Univerzitetu, kao i u citavom drustvu. Da ih nema, ne bi bilo ni 24. septembra, ni 5. oktobra, niti 23. decembra. A zapoceto se ne moze dovrsiti bez partnerstva svih aktera promena.
Beograd, 18. januar 2001.