Posmatraci ovdasnjih zbivanja ponekad se nadmecu u sumornim dijagnozama i prognozama. Govori se, tako, o bolesti na smrt ne samo univerziteta, nego i citave privrede i kulture, drustva i drzave, ogrezlih u neradu, korupciji, pljackama i zlocinu; i da smrt treba ubrzati kako bi, potom, zapocela »obnova i izgradnja«. Ako bi takva gledista bila prikladna starom rezimu, dok se njegov kraj nije ni nazirao, ona nisu primerena zapocetim promenama ukoliko su ove zaista u znaku slobode i demokratije. A takve promene nisu ni zamislive, a kamoli ostvarive, samo putem vlasti, cak i kada bi ona bila najbolja moguca.
Kada je rec o krizi univerziteta, tada od snage njegovog subjektiviteta zavisi, barem prema izvornoj definiciji krize, glavni ishod: smrt ili ozdravljenje. Ono, pak, sto vazi za ljudski organizam ne vazi i za slozene ljudske tvorevine, gde svakako spada i univerzitet. Univerzitet je nastajao visevekovnom borbom za slobodu misljenja i javnog opstenja, za slobodu nauke i obrazovanja; za nezavisnost od crkve, dvora i raznih centara moci s monopolistickim pretenzijama. Tekovine te borbe cine tradiciju univerzitetskih sloboda i njegove autonomije. Ova tradicija, medjutim, nije nepovrediva ni tamo gde univerziteti postoje stotinama godina, u razvijenim drustvima i demokratskim drzavama. U Srbiji takve tradicije nema, jer Univerzitet postoji tek nepuno stolece a drustvo nije razvijeno niti je drzava demokratska. Univerzitet je, doduse, bio jedan od glavnih pokretaca razvoja, pre svega nauke i kulture, a i citavog drustva, pa i uspostavljanja demokratije. Postoji, naime, tradicija borbe za razne slobode, ali ne i tradicija demokratskih institucija.
Slobodu i razvoj ugrozavali su ne samo antidemokratska tradicija, moc dvora i crkve, vec i totalitarne ideologije i rezimi koji, u ime »klasnih« ili »nacionalnih« interesa, sputavaju akademske slobode i autonomiju. Tako je bilo narocito u drugoj polovini proteklog veka. Nedovrseni totalitarizam ostavljao je, ipak, izvestan prostor za slobodu i autonomiju, ali one su vise bile stvar pojedinih naucnika nego naucnih i obrazovnih ustanova. Rezultati naucnih istrazivanja ostajali su van nastave, javnih komunikacija i upotrebe za razvoj kulture, drustva i drzave. Totalitarni rezimi bili su donekle tolerantni prema izvesnim oblicima autonomije, narocito onim koji nisu u funkciji akademskih sloboda. Tolerisano je odlucivanje o zaposljavanju, napredovanju u sluzbi i platama, ali je svaki jaci impuls slobode kaznjavan uskracivanjem tolerancije. A bez zive veze slobode i autonomije, univerzitetski poziv svodi se na sinekuru »podobnih«.
Uprkos rdjavim uslovima, na Univerzitetu je uvek bilo slobodoumnih ljudi od nauke i slobodarski orijentisanih studenata. Tako je bilo jos na Liceju i Velikoj skoli u pretproslom veku, jos vise tokom prvih pedeset godina Univerziteta, pa cak i pod boljsevickim i nacionalistickim totalitarizmom. Tako je bilo i pod najgorim okolnostima protekle decenije. Protesti studenata i profesora, sve snazniji od 1991. ka 1996/97. godini, izazvali su rezim da krajem maja 1998. ukine i poslednje ostatke autonomije. Borba je, medjutim, nastavljena i, u sadejstvu sa ostalim akterima, srusen je stari rezim.
Ali, nestankom zlih gospodara budi se usnula lepotica samo u bajkama. Odlazak starog rezima ne znaci automatski boljitak za univerzitet. Ni puke deklaracije o slobodama i autonomiji nisu nista vise od blage naznake pozeljnog pravca promena. Stvarni pocetak i pouzdan oslonac zaokreta ogleda se, kako je to davno receno, u »javnoj upotrebi uma« (Kant). Prvi korak u tom smeru je kriticko suocavanje sa svim aspektima krize samog univerziteta koja se ogleda u sputavanju i potiskivanju istrazivanja, opadanju kvaliteta nastave, rudimentarnoj strucnoj i naucnoj javnosti, merilima selekcije i zamahu korupcije. U takvom suocavanju ne moze se zaobici ni ispitivanje udela samog univerziteta u nastajanju i odrzavanju antidemokratskog rezima, ne samo pre desetak godina vec i pre pola veka. Glavnu potvrdu akademskih sloboda i autonomije naci cemo, svakako, u temeljitoj analizi uzroka i posledica krize univerziteta kao dela opste krize drustva i drzave. Glavni i najporazniji njen rezultat je obezvredjivanje samog ljudskog zivota ciji je krajnji izraz legalizacija zlocina.
Ako univerzitet nije mesto za takve analize i javne rasprave, gde bi to mesto bilo? Ili se smatra da su takve analize i rasprave izlisne, i da se raznim vestinama brze i efikasnije stize do cilja. Ali, kojeg cilja? To jos nije receno, ni prigodom priprema izmena zakona o univerzitetu.
Ako je cilj preporod akademskih sloboda i autonomije, onda su time odredjeni i put ka takvom cilju i sredstva za njegovo postizanje. Da bi se takav cilj postigao, korisno je da nova vlast pruzi pouzdane dokaze da nema pretenzije za ideoloskom dominacijom i da prihvata Univerzitet za partnera u promeni sadasnjeg stanja. A najpouzdaniji znak promena je prakticna potvrda intelektualnog subjektiviteta Univerziteta kroz kriticko suocavanje s vlastitom krizom, krizom drustva i izazovima savremenog sveta.