Broj 254

Alternativa

Univerzitet trci pocasni krug

Prilog raspravi o nezavidnom nasledju srbijanskog univerziteta

Kriza naseg univerziteta na pocetku XXI veka, cini se, nikada nije bila veca. U prvi mah, u izrazito politizovanoj intelektualnoj javnosti, politicke kontroverze i materijalna beda oko univerziteta zaklanjaju pogled na njegovu strukturalnu zapustenost i staticnost, uvid u jedan niz problema koji su generisani u nekoliko poslednjih decenija i svest o zamasnoj otudjenosti visokog skolstva ne samo u odnosu na savremene svetske tokove znanja, nego i u odnosu na neposredni drustveni kontekst.
Uprkos neizbeznom pojednostavljenju i generalizaciji sagledavanja raskosnog univerzitetskog diskursa, lako je uociti da nam je univerzitet, umesto da bude prostor elitnosti, pretvoren u socijalnu instituciju. Uz to, on je i dalje opterecen zastarelim modelima organizacije i nastave i razlicitim monopolima koji umanjuju sanse za bogatiji izbor, motivaciju za osavremenjavanje njegovog sadrzaja, pa i vrednost kvalitetnih dostignuca u njegovom okrilju. Prepunjen statusnim predrasudama i dominantno patrijarhalnom etikom pedagoskog, nastavnog i naucnog rada, srbijanski univerzitet (posluzimo se, ipak, ovim provizornim nazivom) nalazi se pred dugom utrkom da svoje sopstvene potencijale makar i minimalno saobrazi savremenim pozicijama, standardima i dinamicnim procesima nauke i drustva u Evropi i svetu.

Univerzitet kao socijalna institucija

U poslednjih tridesetak godina univerzitet je u velikoj meri napustao svoju »udarnicku« ulogu iz prvih posleratnih decenija u kojima je, gotovo razlozno, ubrzano i masovno fabrikovao kadrove za globalni privredni i tehnoloski razvoj zemlje. Masovna produkcija se, medjutim, nastavila nesmanjenim kvantumom, ovaj put u formi svojevrsne socijalne preventive. Reklo bi se cak nikada proklamovanog ali faktickog strateskog zaokreta, koliko spolja u odnosu na drustvo, toliko i iznutra, unutar svog »proizvodnog« korpusa.
Naime, stotine hiljada srednjoskolaca je trebalo »izbaviti« iz sve prostranijeg vakuuma nezaposlenosti i ulice kao gadne metafore, sugerisati im drzavnu i ideolosku uravnilovku skrbnistva i pokroviteljski simulirati neprirodnu socijalnu i intelektualnu jednakost. Ne samo jednakost sansi, nego i odredjenog, olako obecanog statusa. Tako su iz godine u godinu upisani kontingenti drzavnog univerziteta narastali. Nije studirao samo onaj koji je odlazio u gastarbajterung, skromno nasao pribeziste u kakvom zanatu i sitnom cinovnistvu ili je naprosto bio lenj. Bizaran eksperiment usmerenog srednjoskolskog obrazovanja jos vise je podstakao »socijalnu« motivaciju za neselektivno omasovljenje studija. Prosek godina studiranja se opasno priblizio dvocifrenom broju, a monetarne troskove takve politike jos niko nije izmerio. Uz to je ogromnom broju mladih ljudi, a sada, je li, akademskih gradjana svesrdno usadjen privid intelektualne i egzistencijalne smislenosti njihovog majanja po fakultetima i realne vrednosti njihovih intelektualnih predispozicija i njihovog znanja. Stavise, posledicno je oblikovan i rdjav vrednosni postulat da je omladinac koji nije upisao fakultet ili barem visu skolu manje vredan egzemplar. A oni koji na velikim skolama nesto rade polazu prava na najsire i najgipkije shvacenu kompetentnost. Alternativni sistemski amortizer u vidu razlicitih obrazovnih formi nije izgradjivan. Utrka izmedju broja nezaposlenih i broja studirajucih se nastavljala, nastavlja se i dalje, a ulice su pozelele akademaca tek od pre desetak godina. Ipak, ne iz socijalnih razloga.
S druge strane, univerzitet se nagojio i s one strane katedre. Proizveden je preobilan kontingent univerzitetskih nastavnika i saradnika, otvoreni brojni, regionalni fakulteti i vise skole. Mladom docentu je ispod casti da nema svoj autonoman nastavni predmet, po mogucstvu u integralnoj nastavi fakulteta, dakle za sve studente i generacije, iako taj dajdzest-predmet nastaje na temelju njegove doktorske disertacije. Na mnogim fakultetima se maticna nastava udrobila, izdeljena na samo nominalno razlicite mrvice jednog te istog, vremenom ubajacenog disciplinarnog kolaca, a broj predmeta i ispita se enormno povecao. Prikocena, a zatim i zamrla komunikacija i kompatibilnost u domenu bazicnih univerzitetskih znanja i nastave sa relevantnim medjunarodnim okruzenjem pri ovakvom domacem trendu stvorila je trom, konzervativan, skup a generalno jalov megauniverzitet. Analogno odsustvu alternativnih oblika obrazovanja srednjoskolaca, na univerzitetu, medju nastavnicima gotovo da i nema ni efektivnih naucnih i pedagoskih kriterijuma gradacije vrednosti nastavnog rada, ni odgovarajuce alternativne lepeze njihovog angazmana. Kada se tome dodaju domicilna i tradicionalna plemensko-porodicna »solidarnost« u zbrinjavanju »belih ovratnika« i manipulacija partijskim monopolom i akademskom hijerarhijom, nezavidni ishodi nisu nelogicni. Tako je univerzitet i iznutra dobrano pretvaran u narodnu, niskokaloricnu kuhinju svojih brojnih radnika.
Eto pojednostavljenog objasnjenja zasto je univerzitet postao socijalna institucija, naglavacke obesena iznad politickog nasledja, drustvene hipokrizije i rastrganog obrazovnog sistema. Unutar i oko njega takvoga zaista je naporno rezonovanje o njegovoj nacelnoj produktivnosti i elitnosti u najprizeljkivanijem smislu te reci.

Arhaicni monopoli i modeli

Univerzitetom jos uvek maratonski luta niz gerijatrijskih postulata o njegovim tradicionalnim i temeljnim vrednostima, ciljevima i misijama. Preterano ogoljena univerzitetska hijerarhija je svojim nalicjem i po svojoj prirodi sklona transformaciji u monopolske modele i to ne samo po uzusima »najumnijih glava«. Metaforicno govoreci, nije malo Djenki koji su katkad »dobro opravili« i osvezili zaparlozeni brevijar ideja i znanja, pa su morali da »odliju mozak« tamo gde je »opravljanje« jos uvek ocuvan imperativ naucnog i univerzitetskog rada. Njihov pojedinacni uspeh »tamo daleko« licemerno je koriscen kao dokaz uspesnosti univerziteta ili fakulteta.
S druge strane, autonomija univerziteta je i u delu demokratske politicke i univerzitetske javnosti favorizovana iskljucivo u formalnim okvirima institucije, a mnogo redje institucionalizovanog pojedinca, ali ipak pojedinca. Ona je, dakle, narusena ako rezim umlati studente, politicki najuri profesore ili donese kakav skaredan zakon o univerzitetu. Ispod takve skrame nase stvarnosti, stvarna personalna naucna i pedagoska autonomija, pa otuda i odgovorno misljenje i delanje nastavnika, ostajali su bez zdrave, kompetentne kontrole, bolje reci podsticaja. Drugim recima, pricaj, predaj i pisi sta hoces, koliko znas ili kako umes, rezimu je dovoljno da ne talasas »politicki« u taktici svakodnevne politicke prakse. Mimo ovog skucenog diskursa ostalo je zanemareno prostrano polje stvarnih dilema o autonomiji i kvalitetu univerzitetskog delanja. Na univerzitetu kao socijalnim jaslama pomeranje smisla i tezista autonomije na pragmaticnu politicku ravan proizvelo je labilnu prazninu tamo gde se ova autonomija izvorno i eticki temelji. Otuda je debata o zloupotrebama univerzitetske hijerarhije i suspenziji autonomije, cini se, smislenija tamo gde je u monopolskim ladovinama univerziteta kao rezervata voljno i nevoljno, ali i apoliticki procvetao voluntarizam pojedinca.
Na tom i takvom mestu izrazenija je i posast nepotizma. Nedaleko od partijsko-sistemskog monopola koji varljivo iritira na vrhu ledenog univerzitetskog brega, plemensko-porodicni nepotizam se ljulja ispod povrsine. »Zvacu decu!«, veli onaj cica koji ore drum ispred univerzitetskog autobusa. A u decu se, znamo, ne dira. Nema sumnje, nas univerzitet je kao socijalna ustanova odnegovao suvisne parcijalne privilegije, gotovo kastinski konstituisan preliv preko vlastitih, sasvim legitimnih nacela otvorenih sansi za pripadnike svih drustvenih slojeva. Nazalost, nepotizam u nas iz razumljivih razloga jos niko nije socioloski istrazio i indikatorski elaborirao (eto dobre teme za disertaciju), ali on u zatvorenom drustvu i zakatancenoj drzavi nije hipoteza, nego problem. I to problem proistekao dobrim delom iz visedecenijske mutacije univerziteta u socijalni simulakrum.

Egzistencijalna dihotomija

Iz takvog preobrazavanja, uz navrle nevolje drustva i budzeta nastaje i egzistencijalna dihotomija univerzitetskog personala. Naime, i profesori univerziteta u Srbiji imaju naviku da jedu, da se obuku i negde da stanuju, da prehrane i skoluju svoju decu, recju da zaradjuju za zivot. Univerzitet je retko gde i retko kada mesto za legalno bogacenje. To je poznato svakom univerzitetskom coveku koga, veruje se, skoro monaski podsticu njegova strast za misljenjem, istrazivanjem, saznavanjem i razmenom znanja. No, u nakaradnoj konstrukciji »kola univerzitetskih sestara« neobuzdano se eksploatise jos uvek domicilno jak kult univerzitetskog nastavnika kao neosporivog ekspertskog autoriteta. Taj autoritet, precesto kao kult, redje kao realni autoritet, moze se unovciti na srbijanskom trzistu izvan zidina akademskog Elsinora, na tezgama njegovog podgradja.
To iskustvo Srbija poodavno ima u formi »saradnje Univerziteta sa privredom« ciji su korifeji po pravilu (cuj, pravilu!) bili privilegovane partijske eminencije. U nedostatku »trzista znanja», ono malo zivahnije srbijanske privrede bilo je »pokriveno« i sa »proverenim univerzitetskim kadrovima«. »Neproverenim« kadrovima, ako nisu »preko bare« uspeli da izdaju otadzbinu i prodaju »vjeru za veceru« preostajalo je da najveci deo svoje energije i najvitalnijeg vremena potrose na razlicite vestine prehranjivanja, na ustrb logicno pretpostavljenog i elementarno, takoreci, patriotski motivisanog naucnog i nastavnog rada.
I tako desetak godina.
Malo li je...
Nije tesko uociti raskosnu paletu losih efekata ovako postavljene konstrukcije kao oduzene, jogunaste tradicije. Najmanje jedan od njih je neumitni feed-back, bumerang monopolisanog poretka iz »privrede«, nazad u univerzitetski milje. Taj bumerang cementira polaznu monopolisticku topografiju univerziteta. Pozicije u univerzitetskoj hijerarhiji naknadno se ojacavaju »vanjskim« poslovnim i finansijskim statusom oligarhije/»eminencija« uz skut neupitnih »strateskih interesa«.
Niz slicnih interesnih linija, sprega i posledica premrezava i armira ono sto je od univerziteta ostalo, kao fakticki brevijar koji se ne moze prenebregnuti u sirim kontekstualnim promenama.

Statika statusa i dinamika znanja

U takvoj situaciji ocita je disproporcija izmedju unutrasnje staticnosti monopolskih statusa razlicitih univerzitetskih subjekata i sposobnosti za recepciju i pracenje vanjske (ne samo »svetske«) dinamike znanja. Zatvorenost univerziteta pre svega u rdjave navike, skodljive ideoloske i socijalne devijacije, pa i u novije mitove, predstavlja najvecu prepreku ne samo za utopijski daleko hvatanje koraka sa kvalitativnim standardima dinamike znanja, nego i za nacelno razumevanje njene logike u globalnom prostoru i vremenu. Proces sanacije naseg univerziteta u ovom pravcu svakako ce potrajati, proporcionalno dilemama o prioritetima strategije promene. I ovde se nalazi jos jedna zastarela zamka univerzitet bastini i tradiciju stalnih i vecitih »reformi«. Malo je sta bilo tako imperativno favorizovano kao istaknut ideogram univerzitetske nastave poput »permanentne reforme«, »reforme koja traje« i slicnih progresistickih privida. Upravo privida, jer je bilo kakva reforma nemoguca u okolnostima utuljene komunikacije i kompetencije na razvijenom trzistu ili naprosto ponudi ideja i znanja. Univerzitet ne moze predaleko od sopstvenog neposrednog konteksta.
U srbijanskom drustvu izrazite staticnosti, vaskoliko skucenog izbora, bez razvijenije i disperzne ponude radnih mesta, sa potisnutim racionalnim motivima, navikama i odgovarajucim institucijama i za teritorijalnu cirkulaciju najrazlicitijih resursa, nije lako vaspostaviti jevropske standarde razmene znanja kao kapitala, stavise kao eticke vrednosti. Elitizam, bolje reci esencijalna ali i drustveno pozeljna i verifikovana intelektualna, strucna i naucna elitnost se, kroz univerzitet kao medijum, metafizicki i ne manje prakticno sukobljava sa egalitarizmom kao jos uvek mocnim stozerom arhaicnog dela nase tradicije. A ona, takva, uveliko je ugradjena u drzeci model univerziteta iz XIX veka na nasim vekovnim ognjistima, osnazena svim onim paradigmama koje su predmet brojnih divana i »pogleda sa Kalemegdana«.
Zbilja, cini se da odavno na nasem univerzitetu nije bio tako ogoljen kontrast izmedju nasledjenih drustvenih pozicija i statusa studenata i nastavnika i, naspram toga, dinamicnih promena u globalnom svetu znanja, naucnih komunikacija i podsticaja, pitanja i dilema, sloboda i izazova. Taj kontrast je, nazalost, zaledjena slika, koju ne prevazilaze pojedinacni dometi »nase dece u belom svetu«. Uvek se mozemo oportuno tesiti da ce taj kontrast biti nemoguce umanjiti uskladjenim i celovitim drustvenim preobrazajem. Ali, ako jos verujemo da je upravo univerzitet vazan cinilac takvih drustvenih preobrazaja, krug se zatvara, pa se izlaz mora traziti na drugi nacin.

Vladimir A. Milic  
Autor je asistent na  
Arhitektonskom fakultetu u Beogradu  



© 1996 - 2001 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar