Da li slobodni mediji mogu biti i nezavisni, to je bila tema razgovora koji je u Centru za kulturnu dekontaminaciju odrzan u subotu, 20. januara ove godine. Glavni govornik na ovom skupu bio je urednik poznatog poljskog lista Gazeta viborsca Konstanti Gebert koji je izlozio zanimljiva iskustva svog lista u ovom pogledu.
Gazeta viborsca imala je jednu od kljucnih uloga u demokratskom preobrazaju savremene Poljske. Prema kazivanju Geberta, prvo iskusenje s kojim se njegov list suocio posle pada komunizma bilo je kako sada pisati o zvanicnicima nove vlasti, s kojima je Gazeta do tada pripadala istom frontu boraca za demokratske slobode. Ta dilema izazvala je izvesna kolebanja medju novinarima, jer pred sobom, na vlasti, nisu imali komuniste s kojima su se do tada ostro konfrontirali. Takva dilema, koja se naravno neizbezno odrazavala i na integritet novina, relativno brzo je rasciscena zahvaljujuci okolnosti sto je dotadasnji visoki komunisticki funkcioner Jirzi Urban pokrenuo svoj opozicioni list. Ovaj potez, kaze Gebert, u pocetku je naisao na podsmeh medju nezavisnim novinarima koji su novom listu proricali brzi krah. Desilo se, medjutim, suprotno – tiraz Urbanovog lista porastao je na preko 300 000 upravo zbog toga sto se prihvatio tema o kojima nezavisni nisu pisali. Mi, govorili su u Urbanovom listu, objavljujemo ono o cemu »sluzbena« stampa cuti.
To selektivno slepilo, svedoci Gebert, prva je opasnost za nezavisnu stampu. Stvar je u tome, zakljucuje on, da svoje novinarsko uverenje koristimo i prema »svojim« ljudima na vlasti. To je prvi uslov da stampa bude slobodna. Tek kada su novinari to shvatili i prihvatili poceo je da opada tiraz Urbanovog lista.
Drugo iskusenje koje je ugrozavalo nezavisnost slobodnih medija pojavilo se pocetkom devedesetih godina, prilikom predsednickih izbora u Poljskoj. Gazeta viborsca odbila je da podrzi predsednickog kandidata Valensu i opredelila se za njegovog protivkandidata Mazovjeckog. Citaoci su negodovali, pa je tiraz Gazete viborsce opao. Nezadovoljni su cak bili i citaoci opredeljeni za Mazovjeckog, isticuci ovakve razloge: novine sluze za to da nam pomognu da se odlucimo za koga cemo glasati, a ne da nam kazu za koga da glasamo. Posle ovog iskustva dobro smo upamtili da treba objektivno pisati o obema stranama u konfliktu. Ali, zakljucuje Gebert, tada smo izgubili izvesnu nevinost i to smo platili.
Konstanti Gebert je, inace, kao izvestac svog lista, za vreme rata, proveo godinu dana u Sarajevu, zbog cega je u nekim nasim krugovima zaradio epitet da je u svojim prilozima »antisrpski orijentisan«. Na ovo pitanje, koje je pokrenuo domacin skupa Grujica Spasovic, glavni i odgovorni urednik Danasa, Gebert uzvraca da je u svom izvestavanju bio objektivan, ali ne i neutralan. Zeleo sam, kaze, da pobedi Sarajevo. Kao odgovorne za ovaj rat, on najpre oznacava Milosevica, Karadzica i Mladica, a tek u drugom redu one koji nisu zeleli multietnicko Sarajevo. Gebert navodi zanimljiv podatak da su Poljaci, u pocetku rata, simpatisali sa Srbima, pre svega zbog antifasisticke borbe Jugoslovena za vreme Drugog svetskog rata i kasnijeg otpora Staljinu. Medjutim, pod uticajem objektivnog izvestavanja ova slika se kasnije promenila.
U malobrojnoj ali veoma zainteresovanoj publici cula se primedba da je poljska stampa, suvise obuzeta Milosevicem, gotovo previdela ulogu demokratskih snaga u Srbiji. Ova primedba izazvala je polemiku, ne samo sa predavacem nego pre svega u samoj publici – dok su jedni tvrdili da ovde »niko nije imao sluha za sve one strahote koje su se dogadjale u Bosni« i da pravog otpora i nije bilo, drugi su bili na stanovistu da je autentican otpor postojao, ali da je bio stalno potcenjivan i neodgovarajuce vrednovan.