Broj 254

Alternativa

Kultura na razmedji promena

Ko da vise?

Bilo koji da se usvoji, novi model kulture nece moci bez para, ali ni sa tamjanom

Jedan dugogodisnji, u razlicitim nomenklaturama vlasti nezaobilazan, gradski birokrata, nedavno je predlozio da se Beograd hitno kandiduje za evropsku kulturnu prestonicu! U opstoj kuknjavi o stanju kulture i njenih ustanova (bilo je to na nekom savetovanju), jedni su u tome videli dobar vic, drugi cinicnu porugu. Malo ko je, obuzet opstom brigom za duhovno zdravlje naroda, tada ozbiljno shvatio temeljni razlog iskusnog cinovnika od koga su se vecito iskali novci za kulturu.

Salonsko odelo

Zaista glava boli od tolike nevolje, od prelivanja iz supljeg u prazno, od (ne)kulture koja je ustolicena po principu »to narod voli«, »to vodja voli«, po podobnosti i nepodobnosti, rodjastvu i konjunkturi, po foliranju ovog ili onog »gurua«. S jedne strane nacionalizam koji se sada odeva u salonsko odelo »demokratske opcije«, s druge objektivno siromastvo u kojem ne znas sta je prece, i posle 5. oktobra dominiraju nasom kulturom. Mozda je banalan, ali je indikativan slucaj iz prakse nove beogradske vlasti. Samo sto je, pred kraj godine, rasporedjen sitnis na »svakom po nista«, a sta ostane za izlozbe i galerije, u jednom pozoristu za decu pokvario se svetlosni uredjaj. Usred serije novogodisnjih programa! Bez svetla nema programa, bez programa para, bez para... Tako je vise od trista hiljada dinara, namenjenih likovnim manifestacijama, ad hoc preliveno u spasavanje golog opstanka pozorista za decu...
Primera je bezbroj i samo je pitanje gde ce, kada i ko da stane na put uobicajenom. Kako zateceno pretvoriti u zeljeno, smisliti novi kulturni model (omiljena tema brojnih novinskih anketa ovih dana), stvoriti realnu, mogucu osnovu istinske »evropske kulturne prestonice« koja bi nam, osim para, donela i stabilan ugled. I, pre svega, autenticno stvaralastvo podneblja u kojem se (jos) moze prozimati raznovrsno kulturno nasledje.
»Spremnost sa strane, da se ulozi novac i u kulturu, ne sme da nas pretvori u one koji cekaju humanitarnu pomoc«, rekao je nedavno, »s povodom«, direktor izdavacke kuce »Clio« Zoran Hamovic. »Mi danas imamo samo jednu instituciju kulture koja funkcionise, a to je licnost umetnik«, smatra Hamovic koji borbu protiv ove »jednostavne mikrostrukture velikih ljudi i nepostojecih institucija« pokusava da artikulise kroz balkanski Kulturni forum, svojevrsni »tribunal savesti«. Ne mozemo, kaze, cekati da se nesto desi. Nasa kultura mora da se ponudi svetu, ali tek posto prethodno »savlada gradivo«, vestinu menadzmenta i plasmana informacije.
Hamovicevo razmisljanje o organizaciji kulturnog zivota, o usmeravanju prema kapitalnim vrednostima, zasnovanom na iskustvu suseda Bugarske, Makedonije, Hrvatske, Slovenije, tezi, istovremeno, ka »sopstvenoj meri« u odnosu na kulturni imperijalizam, odnosno industriju kulture koja se usmerava sa svetske scene.

Runo »modela«

U mnostvu ideja, ali i »ideja« o autenticnom, jugoslovenskom kulturnom modelu, zasad je najbrze ostvarena ona koja je potkrepljena i konkretnom finansijskom podrskom. Kao mogucu platformu, pa i strategiju, nudi je Grupa 17 plus, producent predstave »Zlatno runo«, prema trecoj knjizi i drami »Remek-delo ili sudbina umetnika« Borislava Pekica. Angazujuci reditelja Nebojsu Bradica, poslednjih godina upravnika krusevackog pozorista, Ateljea 212, Narodnog (iz kojeg ga je izbacio Zeljko Simic), a sada Beogradskog dramskog, Grupa je, tvrdi rukovodilac Predrag Markovic, time predstavila svoj kulturni program, jer »promene su dugorocni garant onoga sto se dogadja u kulturi, ne mozete kratkorocnim akcijama da menjate nesto«.
U cemu su promene? G 17 plus je obavila istrazivanje na osnovu kojeg tvrdi da institucije kulture moraju da se menjaju, pre svega na finansijskoj osnovi, ne bi li se odvojile od »socijalistickog cinizma koji je opstao i prethodnih deset godina«, sto ce reci procentualnog finansiranja. Sama predstava, za koju i njen reditelj kaze da je »model« (!) u sustini malo novog donosi: okupljanje umetnika »oko projekta« zasnovanog na dobroj literaturi, znacajnom piscu, dobrim glumcima i »setnji« po provinciji pre nego sto je vidi Beograd, samo po sebi nije bogzna kakva novina. Da to ipak ne bude »selu u pohode« Grupa se potrudila da pokrije »fleksibilnoscu« koju pozoriste svojom prirodom iziskuje, kao i fleksibilnoscu koja je neophodna, jer »publika ne moze da ceka dok se ne izvrse promene«.
Kakav je plan novog srpskog ministra kulture Branislava Lecica (inace vrsnog glumca)? Zalazuci se za »kulturno ociscenje« posto, kaze, vec zna da ce zateci crve, mrave, bubasvabe... zapustenost i mrak, Lecic najavljuje »novi kulturni model« koji ce se ugledati »na vec postojece trendove u svetu i necemo biti, kao do sada, gluvi na te vrste inovacija«. A u sveopstem kulturnom preokretu, dodaje, mora se sacuvati »i ono sustinsko, svojstveno samo nasem nacionalnom identitetu«!
Sta je ministar hteo da kaze, kasce nam se, verovatno, uskoro, samo. Da li je to ono kadjenje tamjanom po Narodnom pozoristu, e da bi se plombirala 60-godisnja pukotina u tradiciji? Krsna slava grada, pozorista, ove ili one ustanove, nisu ni polukorak prema »kulturnoj revoluciji« o kojoj poslenici ovih dana toliko govore. Bogu i Svetom duhu i svecu zastitniku... hvala, ako treba, ali zar cemo opet upotrebiti kulturu za potkusurivanje starih ili novih, svejedno, ideoloskih ili karijeristickih potreba. Lepo kaze Kastoriadis demokratija je »tragicni rezim«, rezim samo-ogranicenja, rezim autonomije ili pak samo-institucije. Sto na isto izadje.

Slavica Vuckovic   



© 1996 - 2001 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar