Kad uzmemo celi i opredelenja coveka ovde na zemlji, pa razmisljavamo o sredstvima kojima on ta najbolje i najlakse postizati moze: nalazimo da je drzava ili zbor i sveza ljudi u jedno veliko druztvo prvo sredstvo i najglavnije uslovije za postizanje njino. Bez ovog zavedenja ne bi se covek u postizanju ciljeva svoji ni maknuti mogao, ne bi upravo covecijem dostojinstvu svom shodno ni ziviti mogao. Zivot njegov izvan drzavnog ili druztvenog stanja vise bi na zivot kakvog divljeg zivotnog nalicio, nego li na zivot jednog razumom i slobodnom voljom odarenog stvorenja, kao sto iz ovog vidimo drzava je jedno od najprevoshodniji zavedenja; i zato mislim da nece suvisno biti i o njoj na skupstini ovoj probesediti, ukoliko je to nasim jost nedozrelim dusevnim silama  moguce.
Drzava je stvor coveciji, no osnov toga lezi u prirodnom nagonu coveka k sdruzivanju – i covek ovome a narocito zelji obezbedjenja sledujuci, stupao je u druztva manja, posle u veca, odakle kao neoticno u drzavu ili opet jedno veliko druztvo prelazio je. Drzava ili ovo veliko druztvo, kao i najmanje, moralo je sredotocnu tocku imati. Ova se izobrazavase u biranom ili nametnutom vodji, staresini, knezu, kralju, caru i t. d. Za okretnije dvizanje i poslova otpravljanje u celini ovoj bijase predstojateljima njenim sve pa i zivot i smrt clanova ove poveren, ili oni sami tu vlast prigrabise.
Vec iz samog namerenja, s kojim je covek u drzavu stupio, daje se velika celj ove izvesti. Ona je doista velika, jer od drzave nije dosta, da narod samo od nasrtanja pustaiskog ili drugog kakvog naroda i drzave sacuva, da ga od nji u imanju i zivotu obezbedi, no iste se, da ona narod do blagostanja i srece dovede, da narod u njoj t. j. ne samo spoljasnje no i unutrasnje slobodan bude; jer ako narod pored nezavisimosti od druge kakve drzave, pored spoljasnje slobode svoje i unutrasnju neuziva, prava svoja, kao narod u drzavi nema, no od vladetelja i cinovnika proizvoljno gnjecen biva: onda takav narod nije u blagostanju, potome i u postizanju celji svoje nazadan ostaje, a to je toliko koliko da nije u drzavu ni stupio.
Drzave koje do ovog stanja narod svoj dovesti neglede, koje neidu na to, da vlada bude izvrsitelj volje naroda, koja se u zakonima na skupstinama ili i drukcije donesenim pokazuje, no da je narod izvrsitelj volje vlade, koja od cudi njene zavisi, nije usreciteljka ni blagostanju rukovoditeljka naroda svog, no obor na kome ni odkud nema vrata, tamnica bez prozora.
Koliko su drzave ovom velikom zadatku svom odgovorile, povestnica nam kazuje. U celom starom, srednjem i novom veku do najnovijeg vremena, nenalazi se drzave, gdi bi jedan narod kao narod zivio, gdi bi covek, shodno visokom dostoinstvu svom smatran i uvazavan bio. Narod je bio slobodan spolja da u drzavi rob, nula ili golo sredstvo bude. Tako ponizen bijase rod coveciji, tako pogazena prava, pogazeno dostoinstvo coveka, ovog najviseg stvorenja zemskog, razumom i slobodnom voljom odarenog.
Svemu tome bijahu uzrok oni, koje je narod izabrao, ili koji mu se nametnuse, da ga k sreci njegovoj vode – knezovi, kraljevi, carevi. Drzava pod njima izgubi svoju visoku celj i postade kuca vladaoca a narod imanje i sobstvenost njiova. Tako sad cinilo se ili vise – podjarmljivanje drugi naroda, ili manje – ukracivanje slobode svome – neg sto celj drzave zahteva.

Predstavnici hristijanstva – kaludjerstvo i popovstvo – ucili su i uce i onako svezanij narod, da je svaka vlast od Boga, da dakle nikog nema, ko bi zapovedati mogao, a da s vise nije namesten! Oslobodjenje naroda sad i ako je zar od stranog tirana i jarma tudjina i moguce bilo, ali od svog nikako. (Od unutrasnjeg robstva, nemoze bednij narod da se oslobodi, i ako spoljasnje strese.) Ucitelji njegovi veljau, od Boga je to. Ko dakle protiv toga moze? I doista niko.
Svest sebe samog, svest dostoinstva i prava svog, svest celji u drzavu stuplenja i opredelenja vodje njenog – prosveta dakle i samo prosveta bijase, sto coveka unutrasnjeg robstva, jarma vlade i ove pomagaca osloboditi mogase – i ukoliko se narod drzave koje vecma prosvetio, vise sebe svestnim ucinio, utoliko manje on u drzavi robuje, utoliko ova vecma celj svoju postize.
Prosveta je dakle, sto robstvo netrpi, i narod prosvesten nece tudjina jaram da nosi, nemoze ni svome rob da bude. Oce dakle da je slobodan i spoljasnje i unutrasnje. On to oce i ako nije, mora biti. Zivi primeri to posvedocavaju. Drzave takovi naroda odgovaraju, ili bar pocinju zadatku svome odgovarati a tim covecestvo k opredelenju njegovom voditi.
Pocem smo ovako vidili, sta je celj drzave i sta narod njen od nje, ili bolje od oni, koji su na kormilu ove, iskati pravo ima, kao i sredstvo pomoci zlu, kad ovi to narodu ukracuju, ostavljajuci, sta je i koliko koja drzava ovome zadatku odgovorila – da vidimo koliko je drzava Srbska, koje smo mi clanovi ovome zadatku svom odgovorila.
Kako je drzava Srbska u smotrenju unutrasnje slobode naroda svog, do Kosovske propasti stajala, izvestno neznamo. Spolja narocito od vremena Nemanica, bila je drzava Srbska slobodna, no kakvo je unutrasnje uredjenje njeno bilo? jeli narod kakva i kolika prava imao? ili je neka cast – blagorodstvo – blagovala, a ovaj sluzio? o tome se slabo zna. Moze se uzeti da je narod nas bio vernij izvrsitelj onoga sto mu je stariji kazao.
No vaznije je braco da vidimo sadasnje stanje drzave i naroda naseg. Narod nas danas niti je spoljasnje niti unutrasnje slobodan. Nije spoljasnje zasto turcinu arac placa... nije unutrasnje zasto nema... nezna – a gotovo i neda mu se da zna – i za kakva prava svoja. On je golo sredstvo, koje sad jedan sad drugi za celji svoje upotrebljava... Neobavescen dovoljno povodi se siroma za onim, koji ga kud povuce a sve sa laznim obecanjama – posle prikloni opet glavu pod jaram samovoljstva – ovo uznosi – mackama se smeje – apsanama sveti – robiji sluzi – tockovima klanja – izvrsuje sto mu se nalozi, dokle ga drugi nesmete da njegovu vrsi. Sotim trosi sile svoje, upropascuje sebe, da nenasitost – zadovolji. Svoje volje nema narod nas, ali ne sto on za to nebi bas nimalo sposoban bio... Dakle nije u blagostanju, no sta vise u zlostanju. I po tome drzava nasa (bolje vodje njene) nije zadatak svoj ispunila.
No ko ce sad da ga k ispunenju privede? Oce li oni? koji sravnjujuci sadanje breme sramne zavisimosti i cemerna pokroviteljstva sa predjasnjim bremenom neobuzdanog tiranstva turskog – vele: »nikad bolje no danas«; za unutrasnjost pak pocituju osnov »po vratu pa caruj«. Oce li narod? koji krepku misicu ima da svali tudjinski jaram, ali jost toliko nerazvijen, i ako od prirode, bistar um da upozna prava svoja – da svoju pravu volju smelo izjavi pred svakim a za svakog – podlo laskanje – ludo pristajanje pretrgne – da potrazi prava svoja, da ji upraznjava... Da li kakva potajna druztva ili sozakletija? kao Brutovo protiv Cezara – i Pelopidino i Epaminondovo protiv strani ugnjetatelja Tebe? Takova doista ne – jer za postene celji treba i postena sredstva izabrati.
Ko ima dakle taj zadatak resiti, i s kim najbolje?
To zasad ostaje nereseno: ali ako je prvo znano – drugo ce duh vremena resiti. On poziva i pozvace – kad mu vreme bude – one, koji volje i duha imaju da mu posljeduju – i ovi neoticno sljeduju mu i posljedovace mu i tada, a za njima celina...
No da vidimo, kojim se putem narod nas do toga dovesti moze, da pozivi iskreni, na njegovu pravu srecu kloneci se bez laskanja i lazni obecanja i prisivka. »Carevi su nam dodali« kod njega odjeka nadju, da se za cestitosti zauzme, da se voljom svojom robstva kurtalise. Kazali smo jost napred, da je prosveta, sto robstvo ni tudjina ni svoga netrpi. Prosveta je dakle nuzdna narodu Srbskom, da se robstva izbavi. I on se mora:
1. Za spoljasnje oslobodjenje njegovo:
Svestnim uciniti bica svekolikog Srbstva – svestnim negdanje Carevine – i sjajne buducnosti svoje. Dalje bolje upoznati i tesnje skopcati sa svima granama slavenskim.
2. Za unutrasnje oslobodjenje, mora se narodu nasem predstaviti:
Sta je on kao narod jedan, kakva prava treba da ima? – Sta je vlada, zasto i od koga, i koje su granice njene? kazati mu upravo: Sta znaci jednom narodu u drzavi ziviti i pozvati ga da i on tako zivi.
Ovako obavescenom narodu nasem postace i najlaksi jaram tudjina kako na svome vratu tako i na vratu sve rodjene brace njegove, nesnosan – on ce zazeliti ga stresti i mora ga stresti; jer ima fizicne snage, koju naravno ustrojiti treba, treba mu jost samo i moralne dati: a sta moralno snazan narod uciniti moze, pokazao je Miltiad na Maratonu sa deset iljada svescu vodjeni Grka protivu sto iljada bicem terani Perzijana. Onda cemo sa Srbinom preko Save i Dunava, Drine i Timoka u Zici jednim glasom odpevati »Tebe Boga hvalim«, a sa Bugarinom na Strumi mesto maceva jedan drugom ruku pruziti. I tada kao slobodan Narod pod jednim barjakom – bez icijeg tutorstva – so oslobodjenim vec svakim slavenskim narodom okrenucemo obste slavensko kolo u slavu Slavenstva a u pravu polzu covecanstva.
Ovako osvescenij narod nemoze dosadno samovoljstvo trpiti, nemoze gledati i onako dodijalo koskanje – a crez to – uvlacenje intriga i upliva na njegovu drzavu strani vlada... (apelacija poslednja on ce biti) cim se unutrasnjost njegova komesa i prava vredjaju – nece podmuklom podbadanju na svoju propast sljedovati, nece dati – kao sto skoro i rece – da za cije licnosti glave toliki clanova njegovi odlecu... Zauzet za prava svoji, za pravdu svakom, za istinu svagda – zazelice junacki narod nas da se ove zelje u delo privedu; on ce to zazeliti, potraziti pa i zadobiti. Sotim je kraj svakom drzavnom zlu. Tako ce narod nas unutrasnje slobodan postati – i skupstina njegova vise ce vrediti, nego li samo »da – zapovesti cuje«.
Ja mislim braco! ovo je najbolji, najdostojniji put, kojim se narod nas spremiti moze, da slobodu sebi zadobije, ovu odrzi i pametno uziva. I ko od Srba ili od druztva Srbski – jer ovima je prema opakim opstojatelstvama nasim jost ponajlakse – volje i duha ima, neka ga se lati, prepreka dosta imace – neznanje najvece mase naroda u citanju a ponajgrdje nesloboda knjigopecatnje – osim drugi – tu je – ali ako se pozvanim oseca pobedice – jer u tome poslu imace pomocnika dosta – narod, vreme je s njime; neka ga samo prati prava bratinska ljubav, tvrda sloga i krepka volja sa ostvarenim osnovom »pri napasti u radnji za napredak roda jedan za sve i svi za jednoga«. Nek koraca neustrasimo, pobeda je i ako ne na brzo izvestna, nek stupa napred i cuce odsvud odjeke »da zivi nezavisima, da zivi ustavna (vremenom i slobodna) drzava Srbska!«

*) Iz: Jevrem Grujic, »Obzor slobode«, Neven sloge, Beograd 1849. Oprema redakcijska.