Verovali ili ne: Dusko Francuski, direktor Doma omladine u Kikindi, i Zeljko Bodrozic, glavni i odgovorni urednik Kikindskih novina, obojica kaznjeni po Zakonu o informisanju, jos uvek placaju kazne. Bilo je to, ako se neko jos seca, zbog one senthuberske kere sa naslovne strane. Peti oktobar 2000. godine zbio se, inace, prilicno odavno, a ovoj dvojici jos uvek se uredno oduzima trecina plate. Ako za ovih deset i po nedelja nove vlasti nije mogao da bude ukinut niti izmenjen Zakon o informisanju, pa cak ni doneta neka uredba kojom bi se zastitili interesi kaznjenih, iako su kod nas uredbe donosene sakom i kapom, zar nije moguce bas nikakvo srednje resenje koje bi omogucilo da kaznjenima po jednom sramotnom zakonu barem vise ne odlazi dobar deo plate u drzavnu kasu? Nije moguce, kako izgleda; a zasto nije moguce? Zbog kontinuiteta, naravno.
Uopste, ovde je jako tesko prekinuti neki los odnos ili situaciju. Cak i kad se svi saglase da to sto imamo nista ne valja, oklevanje pred promenom je ogromno, sistemsko, duboko uraslo u svakidasnjicu, pa i u vremena previranja, kakva su upravo sada. Primer zdravstvenog centra u Kikindi prilicno slikovito pokazuje kako to kod nas izgleda. Direktora ove ustanove primarijusa dr Radovana Tomaseva oko hiljadu zaposlenih menjalo je od 6. oktobra do samog kraja decembra; opet deset i po nedelja, kako god da se racuna. Lekari su se okupljali, sindikat je drzao sastanke, mediji su se angazovali, blicevi su skljocali, direktor izjavljivao kako ne razume sacicu nezadovoljnika, da bi najzad, pred kraj 2000. godine, bio odrzan referendum na brzu ruku i novi direktor postao dr Stevan Somborac, pneumofiziolog. Do decembarskih izbora protest zaposlenih se teglio i rastezao, tako da su najzad i sami ucesnici protesta poceli da daju izjave u stilu »I bolje je da se sada ne menja direktor, da bi se odrzao kontinuitet«, pravdajuci to podacima iz »pouzdanih izvora«: da je u zdravstvenim centrima gde je menjan direktor doslo do pravog haosa (sto se, naravno, nije dogodilo, jer veci haos od onog u domacem zdravstvu tesko moze i da se zamisli). Cekalo se, izgleda, cudo, da u decembru opet pobedi SPS, da sve promene budu stornirane, zaboravljene kao greska pocinjena u pijanstvu i da ostane Sve Po Starom. Volimo te, kontinuitetu nas. Kakav si, takav si, vazno je da si nas!
Kontinuitet je u Kikindi odrzan i na mnogim drugim nivoima: na primer, i dalje se vrlo stidljivo pristupa razgovoru o hapsenju (a kamoli hapsenju!) svih koji su vrsili zloupotrebe i prave zlocine, sve se nesto zataskava i pokriva; kontinuitet kvaliteta tekstova zadrzao se u bivsoj SPS stampi koja je naprecac postala DOS stampa, to jest tekstovi su losi kao sto su i bili (nemojte da menjamo citalacke navike); a zadrzani su, na mnogim mestima, i mnogi ljudi koji ni onda nisu zasluzivali da budu tu gde su. Za sada, nema zurbe; to je zanimljivo jer nova drzavna vlast posle svih revolucija, ako se slozimo da je ono od 5. oktobra bila revolucija, uvek nastoji da se pokaze kao sasvim, sasvim razlicita od one stare, fuj, fuj, ovakve i onakve. U stvari: da napravi sto veci diskontinuitet. Mi smo novi; mi smo lepsi, pametniji i posteniji, ne propustaju da istaknu mnogi ljudi netom imenovani i postavljeni na razlicita istaknuta mesta. Medjutim, i oni odrzavaju kontinuitet: vec prilikom prvih javnih nastupa neki pocinju da govore kao bivsi kadrovi, upravo oni koji su nas uzasavali, brukali i plasili svih ovih godina. Nova zaklinjanja u postenje, demokratiju, hriscanstvo itd. na trenutak mogu da zazvuce podjednako jezivo kao i ona od pre 5. oktobra, tako da se kontinuitet jeze odrzava bez teskoca.
Ima tu i mnogo vise razloga od pukog straha pred promenama: vecina stanovnistva zivi veoma siromasno i ne vidi u cemu je taj boljitak koji promene donose; politicki (a i svaki drugi) diskurs i dalje je veoma zapaljiv kad se povede rec o preuredjenju drzavne zajednice; cene su otisle i po 95% uvis i prihodi ne mogu da ih stignu.