Citanje sastava Mire Markovic, rasutih po dugim godinama nase nesrece i odabranim listovima, pa sabranih u cigle besmislenih naslova, podanicki slavljene i od nekih pravih knjizevnika, nije disciplina za neobucene, dobronamerne ljude. U njenoj skolaracko nemocnoj recenici, u tom cvrkutanju (kreketanju) ima, naime, opakog sistema: iz tog vodopada nerazumljivih opisa prirode, zbrkanog utopizma, laznog feminizma, nedozivljenog patriotizma vrebaju guje smrtnih presuda (za druge) i totalne samozastite. Dovoljan je trenutak nepaznje, pa da vas pogodi pravo u srce maligno sazaljenje prema toj okrutnoj politickoj kreaturi, maligno po vas jer jos dugo za to necete imati ni stvarnih povoda, ni uslova. Sve dok ste – prema gospodinu Teofilu Pancicu – Pokretne Reklame Za Nesrecu u jednoj tuznoj, sivoj, razvaljenoj zemlji.
Tekstovi Mire Markovic, kao i ona licno, indukuju. Za moralno ostecene organizme njeno stanje duha je apsolutno zarazno, za moralno stabilne opasno.
Stoga primedbu otporaskog alternativnog suda u Pozarevcu (Republika br. 252–253) upucenu ojadjenom Mocetu (»Nije to nista...«) smatram za narocito okrutnu.
Posto me je cela moja dosadasnja biografija takodje osudila na citanje dela Mire Markovic (i prepricavanje svojim recima), gajim izrazite simpatije prema ljudima koji na isti nacin pokusavaju ili moraju da pronadju neke »odgovore«.
U taj soj, nazalost, ne spada autor novog feljtona ilustrovanog lista Duga (3. februar 2001). Saznanje da je zenski clan beskrupuloznog diktatorskog para koji je ubio Jugoslaviju »plod gresne ljubavi druga Core«, a da je muski »spavao samo sa jednom zenom u zivotu« ne donosi nam nista do nekorisnih (i jos tudjih) secanja. (»Neka se postide oni sto traze da me odgurnu od Tebe pomocu necistih dela, ruznih pomisli, nekorisnih secanja« – Pravoslavni molitvenik, Himelstir 1995.) U cinjenici da su Miru Markovic kao bebu dvoje komunista rodjaci prikrivali u izbeglickoj porodici i da je ona na isti nacin navodno skrivala svog sina Marka »od osvete siptarskih terorista« zbog toga sto se »njegov otac munjevito popeo na vrh piramide vlasti u Srbiji«, ne vidim bas nikakvu arhetipsku matricu o vladarskom detetu, a ne bi je video ni sasvim iznebuha prozvan u Duginom tekstu Sigmund Frojd. I ni sa cim se uopste ne bi slozio, tim pre sto ove »pacijente« ne bi ni primio jer su politicari, dakle obavezni da cuvaju vojne ili drzavne ili partijske tajne. U takvim slucajevima od psihoanalize nema nista.
Uostalom, cemu? U njihovom zivotu i radu nema ama bas nikakvih misterija. On je sve potpisao, ona je sve napisala. Treba samo pazljivo citati. Gorepomenuta »ekskluzivna« zbrka tracanja i turbo-analize samo tera vodu na njen mlin. Cujte kako ona zvuci u pasazu samozastite posle »ozbiljnosti u dedinom glasu« i »tamnih podocnjaka gospa Jelisavetinih«:
»U stvari uvek sam se plasila i to pokusavala da savladam. Plasila sam se samoce i hladnoce, rata i raka, nasilja i ulizica, mraka i svih insekata... U tom strahu se cesto pitam: Zar pod ovim srpskim, da ne kazem slovenskim nebom, nema pravde? Zar nema utehe?«
Ako vam se place, to je posledica ujeda one guje malignog sazaljenja. Indukcija. Ono sto je Vilhelm Rajh u svojoj grupi psihijatara zvao okuzenoscu (»emocionalna kuga«). Sazaljenje je uopste stanje koje paralise. Prava, ljudska rec glasi saosecanje. I ona mobilise. Naravno, pozitivno.
Svi diktatori su skriveni majstori u izazivanju sazaljenja. Pravo je cudo u kakvog se sirotog ostarelog zapca pretvorio nas bivsi predsednik, onaj Tigar, kako ga je oslovljavao savetnik za medije sadasnjeg predsednika Kostunice. »Da se malo odmorim, sa svojim unukom Markom...« To je sala samo medju bezdusnom mladezi koja je galamila gotov je, overi, samo vas gledamo. Ostali se lako, prelako sete svojih unucica, svojih ostarelih roditelja, svog prohujalog zanosa. Svoje potrebe za utehom. Zaista je malo starijeg sveta u stanju da ponavlja za Milanom Panicem njegovu ispovest urbi et orbi, jos iz decembra 1993: Da li me je upotrebio – da! Da li je upotrebio Cosica – da! Da li je on mudriji nego svi mi zajedno – da! Izradio me je na svakoj krivini.

Kako je nekadasnji Tigar uspeo da »nadmudri« biznismena svetskog ranga, pobednika u mnogim, tezim okrsajima? Tako sto je stalno lagao, a to je u prirodi svakog aparatcika komunistickih partija iz perioda realsocijalizma. Ne verujem da gospodin Panic mnogo obilazi crkve, ali ono »neka ti da bude da, a ne – ne« obavezuje ga kao i svakog poslovnog coveka na Zapadu, gde bi – odavno je to utvrdjeno – sistematsko laganje sasvim onemogucilo zamrsen splet ekonomskih i drugih veza koje cine zivot. Taj slozeni svet kod komunista ne izaziva nikakve asocijacije (Dzordz Kenan), a svaki trag istinoljubivosti, iskrenosti ili bilo kakvih moralnih normi oni citaju kao protivnikovu slabost. Kad, na primer, kod Mire Markovic pise »ja sam ateista«, to ne znaci ono sto vidimo na papiru – ona je osoba odlucna u hrabrosti da se bez zastite metafizike suoci sa univerzumom. Ne. Prevod glasi ovako: Ja sam ateista, dakle sve mi je dozvoljeno da cinim cega se vi, zatucani vernici i primitivci plasite, pa cu to i ciniti.
Citanje Mire Markovic teska je disciplina, kao samotni uspon na negostoljubivi ledeni vrh na kojem niko pre tebe nije bio i malo ko ce ti poverovati da si bas tamo bio, kad se vratis (opet Kenan). Razotkrivanje njenih sredstava indukcije i njenih lazi moze ipak mnogo da pomogne »lecenim milosevicevcima« onako strasno opisanim od strane gospodina Pancica (Vreme, 18. januar 2001). Mada – po njegovoj kategorizaciji – spadam u one koji se nikad nisu razboleli, citirana ispovest gospodje Miljkovic izaziva moje saosecanje. »Politika je mozda dobra stvar za neke, ali za neke je pogubna... Sta je meni trebalo devedesete godine da vicem – hocemo u rat, dajte puske, idemo u Knin. Kakav Knin, nisam u zivotu bila tamo. (Milosevic nije znao ni gde je Knin – prim. S. S.) Vuk Draskovic... Srpska narodna obnova... Tu smo se prvo uclanili jer smo mislili da je antikomunisticki pokret. Napravili smo haos kod Vesne Pesic i UJDI-a... Strasno. A zasto?«

Zasto? Zar je zaista djavo usao u tolike ljude, kako gospodja Miljkovic pretpostavlja? Zar su svi poludeli? Masovno ludilo? Psihoza? U medicini se, pre postavljanja bilo kakve dijagnoze, draga gospodjo Miljkovic, iskljucuju prvo najbanalniji, a verujte mi, cesto najmanje ocigledni uzroci odredjenih stanja. Vas su, gospodjo Miljkovic, naprosto (prostacki) slagali i to ne bilo ko nego Vas Predsednik i gotovo cela nacionalna elita. Slagali su Vas u tri bitne tacke. Prvo, da je objavljen rat. Drugo, da se borite za pravdu (a ne pravo na odredjene teritorije) i trece da se borite protiv komunizma. Vi ste reagovali na objavu rata kao i pripadnici drugih naroda (na primer, Amerikanci), sa hrabroscu i odusevljenjem. Pogotovo sto se ratuje i za demokratiju.
Vas predsednik (tadasnji) i njegova zena Mira Markovic su, vidite, bili komunisti i nista u tom pogledu nisu imali nameru da menjaju. Njima je rat isao naruku (i danas im ide) jer cuva njihovu vlast. Elita je to dobro znala, ali je takodje odlucila da nista ne menja jer se kod komunista vec udobno bila smestila, a u toku rata smestila se jos bolje. S tim demokratama nisu znali sta ce – javljalo im se da ce morati da ustupe mesto pametnijima. Kao sto moraju sada.
Rat (a ne rad, u medjunarodnim organizacijama) kao metod deobe Jugoslavije imao je jos jednu komparativnu prednost – neogranicenu mogucnost pljacke pre svega Vas, gospodjo Miljkovic. Secate li se zajma za privredni preporod Srbije?
Ja sam ga se setila kad sam cula za koncert duhovne i narodne muzike pod pokroviteljstvom Fondacije »Braca Karic«, u organizaciji – necete verovati – Saborne crkve i – jos cete manje verovati – u hramu srpske kulture, Narodnom pozoristu u Beogradu. Cujem da je bilo i odmerene zloupotrebe scene u politicke svrhe, no ne bih sad o tome.
Pecunia non olet, kaze latinska (doduse ironicna) poslovica. U zemljama postkomunizma ona je jedino sto od latinskog znaju gotovo svi »biznismeni«. (Ne znam za nase Karice.) Karici su, kao sto znate, na listi osoba »opasnih za bezbednost SAD«, tako da im je – bas zbog njihovog novca koji bi trebalo da »ne zaudara« – ta drzava za poslovanje zatvorena. Zato su se bacili na nas, opljackane do gole koze i uspeli da zakupe cak Narodno pozoriste za svoju promociju – novi upravnik je morao da nahrani hiljadu gladnih (dugo gladnih) usta. No, Ljubivoje Tadic je nakon toga proslavio Svetog Jovana, krsnu slavu Narodnog pozorista u Beogradu, pa sam sklona da incident smatram zavrsenim u svetovnom smislu (bar jednokratni povracaj delica naseg novca od pomenutog zajma za preporod) i u duhovnom – kao egzorcizam.

Neobicna je ipak potreba ljudi obuzetih manijom velicine za pozorisnim izrazavanjem. Teatar je nekako njihov element, pa otud valjda cest utisak zaposlenih da negde medju kulisama cuci djavo. I Mira Markovic je planirala da bude reziserka (da nije postala politicarka). Kako ova njena izjava ne bi dirnula zicu sazaljenja u nekom reziserskom srcu, zurim da obavestim citaoce da je i to laz (opsirnije u jednom od sledecih brojeva). Zelim zato da podsetim na njenu »slavnu« izjavu da dama nikad ne moze postati covek. Posle je mnogo objasnjavala sta je time htela da kaze i nije objasnila. Ja cu to uciniti, gospodo reziseri. Ta izjava je izraz straha da ce joj dame jednom smrsiti konce jer dame, to su osobe zenskog pola koje nikada ne izazivaju sazaljenje.
Jedna od njih je Vesna Pesic, njenu Razresnicu treba da cita gospodja Miljkovic, bice joj mnogo lakse. Druga je, prosavsi sve strahote vlastitih zabluda tokom rata, otisla u Hag da stane pred sud Ujedinjenih naroda i zaokruzi biografiju. Nadamo se, ne samo svoju. Zove se Biljana Plavsic.