Vareso aver/Nesto drugo, glasio je podnaslov Nedelje kulture Roma, od 21. do 26. januara, u Beogradu, Novom Sadu i Nisu. Ta odrednica, »Nesto drugo« (preuzeta od naziva romskog pozorista u Budimpesti), trebalo je da pokaze stvaralastvo po kojem se u svakodnevnom zivotu Romi ne (pre)poznaju: pozoriste, knjizevnost, film, umetnicka muzika, nauka, slikarstvo...
U organizaciji CENPI (Centra za novo pozoriste i igru, koji vodi Jovan Cirilov), u saradnji sa Saveznom vladom, Ministarstvom nacionalnih i etnickih zajednica, Fondom za otvoreno drustvo, OSI u Budimpesti, Evropskom kulturnom fondacijom, Francuskim kulturnim centrom i brojnim vladinim i nevladinim organizacijama, kulturnim ustanovama i medijima, gostovali su sa dve predstave Nada Kokotovic i Nedjo Osman, osnivaci pozorista TKO u Kelnu, budimpestansko romsko pozoriste Vareso aver, koje vodi Dragan Ristic – postdiplomac sa FDU u Beogradu, Marsel Kortiade, profesor na Sorboni, najeminentniji romolog u svetu (koji, uzgred, nije romskog porekla), studenti muzike, pisci, sociolozi, lingvisti. Predstavljen je i mladi Rom iz Novih Karlovaca Zoran Jovanovic, autor prvog i zasad jedinog u svetu Razgovornika romskog jezika. Mada ima samo osnovnu skolu, ovaj 26-godisnji mladic se ohrabrio da belezi usmena predanja Roma, potrazi pomoc strucnjaka i Fonda za otvoreno drustvo, ucio je i maternji i srpski i engleski jezik i napisao tri knjige, a Razgovornik je trojezican.
Posle ove manifestacije, stvarnost za Rome u Jugoslaviji sigurno nece automatski postati bolja. Stasace jos generacija dok se ovde iskazane namere i ideje ostvare i iz tog ugla gledano, za ovu priliku probrani primerci su izuzetak. Uostalom, jedino ozbiljno romsko pozoriste koje je postojalo u bivsoj Jugoslaviji, skopski »Pralipe«, vec godinama je u Nemackoj i radi zahvaljujuci dotacijama drzave koja se, kako je neko rekao, »oseca krivom zbog sudbine tog naroda u Drugom svetskom ratu«.

Kod nas je i dalje po principu »ja sam Ciganin, a drzava me zove Rom«. Rasizam, diskriminacija, ponizenja, koji ovaj narod prate jos od raspada njihove organizovane drzave u Utar Pradezu krajem starog veka, do doseljavanja u Evropu, doveli su dotle da, uprkos dijalektima (samo u sadasnjoj Jugoslaviji ih ima 25), svi Romi sveta »govore romski i razumeju se«, kako je rekao Nedjo Osman. Ali, problem nastaje kad reci treba napisati. Prinudjeni da zive uz vecinske narode, 

kombinuju svoj jezik sa njihovim jezikom, pa i pisu onako kako im lokalna leksika nalaze. Mnogi, utopljeni u okolinu, cak i ne znaju svoj jezik, iako je naucno ustanovljeno da ima 5000 istih reci koje koriste sirom sveta. (Pocetkom pretproslog veka, podsetimo se, Vuk Karadzic je ustanovio 2000 reci zajednickih svim Srbima.) »Romi su, posebno na Balkanu, bili primorani da se sklone u palanku. Otuda i svojevrsna ‘filozofija palanke’: to je moj svet, znaci, ceo svet. Palanka je apsolutna istina i zbog toga se ni leksika nije razvila. Jednostavno, nemoguce je poredjenje sa leksikom vecinskog naroda. Koristi se verbalni minimum, u porodici ili medjusobnoj komunikaciji. To vodi u nedostatak koda u mozgu, a dalje – u strah. Rom je razvio kosmoviziju, kroz basne, predanja, bajke, ali, ako hoce da ode dalje i misli na svom jeziku, ne moze zbog siromasne leksike«, kaze profesor Kortiade, inace autor prvog Romskog bukvara – koji u Jugoslaviju nije mogao da se uveze posto ga nije izdao Zavod za udzbenike!

Nevladine organizacije i, posebno, Romski kulturni centar u Beogradu (malo ko zna da to uopste postoji), nastoje u poslednje vreme da, okupljajuci decu u vrtice i radionice, stvore osnovu za podizanje duhovnog standarda, zalogu za buducnost jugoslovenskih Roma. Da li ce, medjutim, dovesti i do toga da se jednog dana i Bora Stankovic prevodi na njihov jezik, u velikoj meri zavisice i od poteza drzave. »U poslednje vreme, vidljiva je takozvana pozitivna diskriminacija, svojevrsni oksimoron – opreznost da se sada suvise ne favorizuju Romi, posto su dugo bili diskriminisani, a to ponovo vodi u kic, u nakaradno shvatanje«, kaze Jovan Cirilov.
Dve opaske, koje su se cule tokom Nedelje romske kulture, slikovito prikazuju raspon identifikacije Roma: »Dok ne vidim makar obicnog pozornika Roma na ulici, ja sam drugorazredan« (jedan romski »aktivista« iz Trstenika). I: »Dok nisam postao glumac, bio sam Rom. A sada sam glumac na prvom mestu« (Nedjo Osman, nekadasnji clan teatra »Pralipe«, koji je glumu studirao u klasi Radeta Serbedzije u Novom Sadu).