Potreba za trazenjem sopstvenih korena u tamnim dubinama proslosti nije zaobisla ni Rome iliti Cigane. A i zasto bi!
Tako je kosovska svakodnevica – ionako prebogata svakovrsnim nedacama, nedoumicama i nepoznanicama – »obogacena« i demantijima tipa »nisu stradali Romi vec Askalije« (ili obrnuto).
»Askalije – ko to bese«, pita se i Tamara Kaliterna u nedavno izasloj reportazi (»S kolena preko kolena«, Bulevar, 16. decembar 2000). Saznajemo da na Kosovu treba da ih je ostalo 75 000, pre dve godine osnovana je Matica Askalija, a imaju i svoj medjunarodni dan (15. april). Nisu Egipcani, kazu, a nece ni da se pisu »kao Siptari« (citat preuzet iz Ilustrovane politike). 
U popisu iz 1989, medjutim, Askalija nije bilo ni na Kosovu ni drugde. A nema ih ni u savremenoj evidenciji Helsinskog odbora za ljudska prava, na primer. Zasto?
Jos u proslom veku »dat je citav niz raznih etnickih grupa koje vode poreklo, s jedne strane, iz velike starine etnickog indijskog nukleusa, a s druge strane se temelje, opet na plemensko-hordskom prvobitnom uredjenju zemlje matice, koje ih prati stolecima, da ne gravitiraju ka zajednickom etnickom prebivalistu nacionalnog karaktera« (T. Vukanovic, Romi (Cigani) u Jugoslaviji, Vranje, 1983, 137).
Kod Roma jugoslovenskih zemalja – koji pripadaju vecoj etnickoj balkanskoj romskoj zajednici – u dugotrajnom istorijskom procesu, na ekonomsko-socijalnoj bazi romskog zanimanja obrazovale su se brojne etnicke romske (ciganske) grupe sa posebnom onomastikom. Ovakvom obilju onomastikona (vise od stotinu imena) kod jugoslovenskih Roma doprinosi i endogamija, kao i dzematski (mahalski) tip naselja, u kojima ponajvise zive jednorodnici, bratstvenici, srodne skupine i horde. Nije bez uticaja na Rome bio ni tadasnji jugoslovenski etnicki pluralizam.
Za samo Kosovo vezani su Ardanovci (nazivani su i Djorgovci i Karadjordjevci) – Cigani srpskog maternjeg jezika; Edjupi – Edjupci (Jedjupci, Jedjupi, Jedjupti) – »vode poreklo iz Egipta«, muslimanske su vere; Madjupi – Cigani stalnosedeoci, muslimani i hriscani, maternji jezik im je ciganski, srpski ili albanski; Siptarski (u Zrenjaninu Albanski) Cigani, muslimanske su vere i izmesani su sa Albancima; i Askalije (Asklije). »Ovim imenom« – opet oslanjajuci se na istrazivanja Vukanovica – »Cergari, Nomadi, Gabelji, sami sebe nazivaju u Juznoj Srbiji i na Kosovu (predeo Drenica), vere su muslimanske, po zanimanju su kovaci, krpaci kotlova, kalajdzije, maternji jezik im je romski, poprimaju od Arbanasa fis i pretacu se u Arbanase«.
Prema svedocenju Atanasija Urosevica »Muslimanski Cigani koji jace podlegnu arbanaskim uticajima, pa pored njihovog jezika prihvate njihove drustvene poglede, a uz to se dosta dobro drze i verskih propisa, ubrajaju se u visi red Cigana, u Cigane Askalije. Ali i s njima« – dodaje – »Arbanasi ne stupaju u bracne veze, osim izuzetaka, kada kod nekih ljubav nadjaca sve drustvene obzire« (Kosovo, Naselja 39, Beograd, 1965, 103).
Pored Siptarskih (Albanskih) Cigana ima i Belih, Vlaskih, Madjarskih, Rumunskih, Ruskih, Srpskih i Turskih.
Varosko stanovnistvo u Srbiji naziva Cigane stalnosedeoce – Faraoni, Firaoni, Firauni, Firani, Firte, Virte.
Cigani se, najzad, kod nas cesto nazivaju i prema svom zanimanju: kao Arusdzije (meckari), Bakracari, Kalajdzije, Kovaci, Meteri (sviraci), Resetari, Tupandije, Dzambasi.