Galina Kovaljskaja

U Kisinjovu mozete sesti na autobus koji polazi sa Juzne stanice i posle tri sata doputovati u prestonicu Gagauzije, grad Komrat. Granica gagauske autonomije obelezena je odgovarajucim natpisom pored puta, ali ako vam se desi da je ne zapazite shvaticete da ste se obreli u Gagauziji po tome sto putokazi, plakati, nazivi naselja i gagauskih ulica – odjednom vise nisu na rumunskom, nego na ruskom.
Pre deset godina, Gagauzija je licila na isto toliko nepremostivu prepreku na putu moldavskog suvereniteta, kao sto je to bilo Pridnjestrovlje. Oba regiona su bila kategoricno protiv toga da drzavni jezik postane moldavski, protiv prelaska moldavskog jezika na latinicu (posle cega je on prestao da se razlikuje od rumunskog), protiv nove simbolike; sve u svemu, protiv drzavne nezavisnosti Moldavije. Rukovodstvo onih rejona Moldavske SSR koje su naseljavali Gagauzi, odbili su da izvrse odluke Kisinjova o novim simbolima, o drzavnom jeziku. Jednom recju, ponasali su se tacno tako kako su se ponasali rukovodioci na Levoj obali Dnjestra. Godine 1990. odredi Moldavskog narodnog fronta bili su krenuli u pohod protiv gagauskih rejona, a na njihovom putu su stajali naoruzani Gagauzi. Srecom, umesala se milicija republike, pa do tucnjave nije doslo. Da je tada bila prolivena krv, mozda bi se i u Gagauziju danas ulazilo kroz granicu s carinama.
Gagauzi su Tjurki, najblizi rodjaci danasnjih Turaka, ali pri tom ispovedaju pravoslavlje, pa zato sami sebe ne identifikuju s Turcima. Njihov protest protiv moldavskog nacionalnog pokreta mogao se objasniti jednostavno: oni su smatrali da je njihov nacionalni identitet lakse sacuvati u imperiji nego u nacionalnoj drzavi. Tim pre sto je Moldavski narodni front u pocetku odbijao da prizna Gagauzima i samo pravo da se nazivaju narodom, nazivajuci ih cas »etnickom grupom«, cas »doseljenicima« i »krstenim Turcima«.

Jedni i drugi

U sustini, svi pokreti s kraja 80-ih i pocetka 90-ih, usmereni protiv davanja suvereniteta republikama, imali su zajednicku prirodu: sovjetski vodji, u ocajnickim pokusajima da spasu SSSR, koristili su nacionalne manjine koje su zivele u republikama – ukljucujuci i RSFSR (Rusiju) – protiv pokreta za suverenitet tih republika. Tu spadaju autonomne oblasti Rusije – Abhazija, Adzarija i Juzna Osetija u Gruziji, Karabah i lezginski rejoni u Azerbejdzanu, Gagauzija i Pridnjestrovlje u Moldaviji. Posle raspada Saveza, sudbina ovih teritorija bila je – ili rat, koji se obavezno zavrsavao porazom republicke armije i faktickim prelaskom na nezavisno postojanje oblasti (Karabah, Abhazija, Juzna Osetija, Pridnjestrovlje, i na kraju Cecenija, gde se nezavisnost pretvorila u novi rat) ili pak pregovori o miru koji su po pravilu bivali okoncani sticanjem viseg statusa autonomije unutar republike nego sto je to bilo za vreme SSSR-a (Tatarstan sa Baskortostanom, Adzarija, Gagauzija). Ovaj drugi put je predstavljao kakav-takav priznati status. Prvi je, kako je izgledalo, vodio u corsokak: ni Karabah, ni Abhazija, ni Pridnjestrovlje ne postoje u medjunarodno-pravnom smislu – niko od njih u dogledno vreme nece biti priznat kao drzava. Pa ipak, vec skoro deset godina ove drzave–nedrzave nekako zive na belom svetu.
»Mi pred sobom i nemamo zadatak da dobijemo medjunarodno priznanje« – odgovara na nase pitanje potpredsednik Pridnjestrovske Moldavske Republike Aleksandar Karaman. »Izborili smo se za ono glavno – pravo da zivimo kako smo sami hteli. Pre deset godina su od mene, Moldavljanina, hteli da naprave Rumuna. A ja i moji zemljaci smo hteli da ostanemo to sto smo i bili.«
Pridnjestrovlje je, kad se sve sabere, jedina teritorija »uspelog separatizma« gde nije bilo etnickog ciscenja. U Karabahu vise nema nijednog Azerbejdzanca, u Abhaziji nije ostalo mnogo Gruzina, a u Pridnjestrovskoj Republici se za deset godina nacionalni odnos prakticno nije promenio: istih onih 40% Moldavana, i ostatak Rusa i Ukrajinaca, priblizno podjednako zastupljenih.
U Pridnjestrovlju, za razliku od Jermena i Azerbejdzanaca, nisu imali neku svoju nacionalnu ideju. U borbu protiv Kisinjova, Leva obala Dnjestra je posla pod parolom: »Necemo u Rumuniju!« Za vecinu Moldavana sa leve obale, ona varijanta nacionalne renesanse, kakvu je na kraju 80-ih predlozio Moldavski narodni front, pokazala se isto toliko neprihvatljivom, kao i za mesne Ruse i Ukrajince. Besarabija (Moldova na desnoj obali Dnjestra), kao i Pribaltik, smatrala je sebe teritorijom koju je Staljin okupirao na osnovu pakta Molotov–Ribentrop. Tamo su pamtili: okupatori su dosli sa istoka i sa njihovim dolaskom pocele su represije, prinudna kolektivizacija i ostalo. Za Transnistriju (Levu obalu, koja je do 1940. godine bila autonomna oblast Ukrajinske SSR), zavojevaci su dosli 1941. sa zapada, dok ju je sovjetska armija oslobodila od fasistickog jarma. Razlicito istorijsko secanje – i s tim u vezi razlicita reakcija na simbole. Prelazak na latinicu se na Desnoj obali smatrao za ispravljanje istorijske krivice – jer su ih sovjetski okupatori naterali da se obrazuju na cirilici. Na Levoj obali je ista stvar izazvala jednoznacne asocijacije: rumunski okupatori, Hitlerovi saveznici, hteli su da nateraju, njih Moldavane, da citaju i pisu na rumunskom, latinicom, umesto drevne moldavske azbuke Cirila i Metodija. Za sovjetskih vremena, prema Moldavanima–Besarabljanima u Moskvi su se odnosili kao i prema stanovnicima Pribaltika, to jest s nepoverenjem – »svojima« su smatrali zitelje Leve obale. Rukovodstvo Republike je najvecim delom bilo odatle, iz Pridnjestrovlja, kao sto je i u drugim delatnostima Pridnjestrovac znatno lakse mogao da napravi karijeru nego Besarabljanin. Zato su se i prema svemu sovjetskom na raznim obalama Dnjestra poneli na razlicit nacin: Pridnjestrovska Moldavska Republika gordo postoji pod zastavom Moldavske SSR, dok sadasnju drzavnu zastavu Moldavije ovde nazivaju »fasistickom«, zbog njene slicnosti sa rumunskom zastavom.
Covek bi pomislio da bi upravo u Gagauziji trebalo da preovladjuje nacionalna ideja. Medjutim, Gagauzi su, kao i stanovnici Leve obale, mnogo vise zaokupljeni pokusajima da se spase Sovjetski Savez, nego traganjem za sopstvenim nacionalnim identitetom: oni su vise voleli (ako govorimo o stanovnistvu, a ne o tri-cetiri nacionalna lidera), da se, kao i ranije, »rusifikuju«, samo da ne bi bili »rumunizovani«. Gagauzija je bila prikljucena SSSR-u zajedno sa Besarabijom, ali su za razliku od Moldavana Gagauzi to doziveli kao poboljsanje – buduci da istorijsko secanje na Rumuniju kod njih nije ruzicasto.
Ipak, danas, za razliku od rukovodilaca Pridnjestrovlja, lideri Gagauzije su ponosni zato sto su uspeli da se dogovore sa Kisinjovom. »Mi smo jedini u bivsem Sovjetskom Savezu koji su dobili status autonomije na miran nacin« – kaze baskan (izabrani vodja administracije) Gagauzije, Dmitrij Krojtor, i pri tom posebno naglasava rec »miran«. (Prema sovjetskom Ustavu, Gagauzija nije imala cak ni status nacionalne oblasti.) »Izborili smo se da Gagauzi budu priznati kao narod, sa svim pravima na nacionalno-kulturni zivot koja iz toga proizlaze.« I zaista su, sto se tice nacionalnog zivota, Gagauzi u nacionalnoj drzavi Moldova dobili ono cega nije bilo pri sovjetskoj vlasti: u centru autonomije se pojavio Univerzitet (u sovjetska vremena nije bilo nijedne vise skolske ustanove, kao sto nije bilo ni samog pojma »Gagauzija«); u skolama se uci gagauski jezik (ranije se ucio samo ruski). Ovo, medjutim, ne smeta ziteljima Gagauzije da, kao i Pridnjestrovci, zale za Sovjetskim Savezom.

Gagauzija. Posle 10 godina

Cela Moldova – ukljucujuci tu autonomnu Gagauziju i pobunjenu Levu obalu – danas je najsiromasnija zemlja u Evropi. Masa ljudi je navalila u potrazi za poslom u inostranstvo: gagauske zene odlaze kao posluga u bogatije porodice u Turskoj (srecom nema jezicke barijere), dok muskarci – i Gagauzi i Moldavani i Rusi – idu na sezonske radove u Rusiju i Ukrajinu, a Moldavani jos i u Rumuniju. Prema zvanicnoj statistici koja je, kazu, jos i »frizirana« nanize, skoro svaki sedmi zitelj Moldove je gastarbajter. Nema posebnih podataka za Gagauziju, ali nema kuce u koju udjes, a da ne cujes kako je »mama u Turskoj«, »zena u Turskoj«, »sestra u Turskoj«.
Pre nekih sest godina, kada smo prosli put dolazili, Gagauzi su se prema Turskoj odnosili s nepoverenjem i opreznoscu, u razgovorima na ulici su sami sebe i goste iz Moskve plasili, kao, Rusija nas je odbacila, a sada ovamo nadire Turska. Sada se Turske vise ne plase, nego joj zavide, pomalo gorko (»Moja sestra ima dve diplome viseg obrazovanja, a on jedva cita i pise. Ona kod njega radi kao sluskinja, i jos se on kaci za sitnice«), ali svi veoma rado tamo salju decu u skole. A kako se samo ponosi zitelj sela Cadir–Lunge, ciji sin, zavrsivsi skolu u Turskoj, sada tamo radi kao turisticki vodic: »Placaju ga i po petsto dolara mesecno!« I na Komratskom univerzitetu, gde su jos pre sest godina, kada se on tek formirao, odbijali svako podozrenje o turskom uticaju, sada sa zadovoljstvom pricaju da je turski predsednik Demirel, koji je Univerzitetu darovao deset miliona dolara, ovde pocasni doktor nauka; da je pobratim Ispartanskog univerziteta u Turskoj. Istina, ne zaboravljaju da dodaju: »Mi shvatamo da nam pomazu iz geopolitickih razloga. Ali smo za pomoc svejedno zahvalni«.
Pa ipak se »ruski duh«, ne samo medju zidovima Univerziteta, nego i uopste, pokazao jacim od turskog. Rusija je po starom bliza nego Turska, Moskva privlaci kudikamo vise nego Stambol. Kao i pre sest godina, bukvalno na svakom koraku smo morali da slusamo burne izjave ljubavi prema Rusiji. Kada se desio onaj uzas sa »Kurskom«, Gagauzi su sakupili posiljke porodicama mornara: plodove iz svojih basti, stvarcice koje sami izradjuju – u cemu smo bogati, to i dajemo.
Smatra se da na Komratskom univerzitetu, kao i u mesnim skolama, nastava tece na tri jezika: moldavskom, gagauskom i turskom. U stvari, kako u skoli, tako i na Univerzitetu, skoro sve predmete predaju na ruskom. I studenti medju sobom ponajvise pricaju ruski. Pitam redom studente najprestiznijeg, Ekonomskog fakulteta: »Sta mislis da radis kada zavrsis studije?« I svi odgovaraju: »Bilo bi lepo da nadjem mesto u nekoj firmi u Rusiji«. Stavljam na muke mesno rukovodstvo: »Ispada, obrazujete pokolenje buducih emigranata?« Baskan Dmitrij Krojtor reaguje oprezno: »Trenutno se cela Moldova pretvorila u zemlju emigranata. Gagauzija tu nije izuzetak«. Njegov prvi zamenik, Dmitrij Kisejev je neposredniji: »Da, problem postoji. Trebalo bi na svim nivoima aktivnije uvoditi drzavni jezik. Trenutno preduzimamo mere u tom pravcu: na primer, ove godine je formirana prva grupa gagauskih studenata koji ce se obucavati u Rumuniji«. (Sve visokoskolske ustanove Moldove vec osam godina salju na skolovanje u Rumuniju grupe studenata. Gagauzija do 2000. godine to nije cinila.)
Promene su pocele posto je na izborima u jesen 1999. godine baskan postao Dmitrij Krojtor. Za razliku od Pridnjestrovlja, gde je celokupno vise rukovodstvo: predsednik Smirnov, njegov zamenik Karaman, predsedavajuci parlamenta Grigorij Marakuca – ostalo ono isto koje je bilo i pre deset godina, a izbori su u sustini formalna procedura sa svesno poznatim rezultatom, u Gagauziji su prosli izbori bili arena zestoke politicke borbe i zavrsili su se smenom ekipe i politickog kursa. Bivsi baskan i nekadasnji lider gagauskog nacionalnog pokreta, George Tabunscik izgubio je izbore u korist mladjeg i pragmaticnijeg politicara, koji je uspeo da radi i kao zamenik ministra spoljnih poslova republike Moldova. Iako je nekadasnji baskan sada dobio duznost pomocnika, nova elita se jasno razlikuje od predjasnje. Krojtor nije bio aktivni ucesnik gagausko-moldavskog sukoba, pa po svemu sudeci nije obavezan da doigrava ulogu nacionalnog vodje.
Za vreme Tabunscika, Gagauzija je koristila svoj ustavni status zato da na svojoj teritoriji ne sprovodi reforme kakve su bile u toku u Moldovi: kako je znala i umela, izbegavala je privatizaciju preduzeca i zemlje. Pod Kantorom, reforme su krenule iz sve snage. (Prema moldavskim zakonima bivsi kolhoznik postaje zakoniti sopstvenik zemlje.) Dmitrij Kisejev je ubedjivao reportera naseg lista da se prvi rezultati reformi u Gagauziji vec mogu videti: zetva je bila znatno bolja nego prosle godine. Ipak, osnovna nevolja gagauskih, kao i svih moldavskih seljaka je – da nemaju kome da prodaju.
U fabrikama se srecu iste teskoce. Bile su gradjene imajuci u vidu ceo Savez, a donekle i racunajuci na izvoz u zemlje soclagera. Sada je pak na raspolaganju samo majusno trziste Moldove. Fabrike tepiha se polako pretvaraju u nevelike zanatske zadruge koje se okupljaju kada se nadje neka manja porudzbina. Cak i vinarski podrumi, koji nastavljaju da proizvode vina i sampanjac zadivljujuceg kvaliteta, rade sa smanjenim kapacitetom. Njihovu produkciju odlucno ne pustaju u Evropu, nazivajuci njihove cene »dampinskim« (dok u stvari radnici dobijaju platu od 20 dolara, i to ne svakog meseca, a i grozdje je u Moldaviji neuporedivo jeftinije nego u Italiji ili Francuskoj, tako da nema nikakvog zlonamernog spustanja cena – jednostavno su proizvodni troskovi niski). Takodje ne mogu da povrate potrosace iz bivseg SSSR-a: u velikim gradovima, gde zive potencijalni potrosaci, vina iz Moldove, ukljucujuci i gagauska, diskreditovana su nebrojenim falsifikatima, tako da bogati Moskovljani, Piterci, Kijevljani – vise vole da preplate francuska i italijanska.

Pridnjestrovlje. Posle deset godina

Za razliku od Gagauzije, gde za vreme boravka nismo videli nijedan portret ni Krojtora, ni moldavskog predsednika Lucinskog – u PMR, u kabinetu svakog direktora fabrike, visi neizbezni portret predsednika Smirnova. Nije ni cudo. Iako se vecina pridnjestrovskih fabrika naziva AD, 100% njihovih akcija pripada drzavi. (»Mi nismo zakoracili putem arcenja.«) Drugim recima, direktor je lice koje je po definiciji lojalno vlastima, jer ga ove postavljaju.
Preduzeca koja rade, ukljucujuci bivse sovjetske »gigante«, glavni su predmet ponosa pridnjestrovskog rukovodstva i dokaz da je njihova nepriznata drzava posla »pravim putem«. »To je ozbiljnija prepreka sjedinjenju s Desnom obalom, nego sto su cak i jezik i nacionalna politika« – govorio nam je u intervjuu potpredsednik Karaman. »Moldova se nakupila dugova, koje sada treba da placa prodajom svojine. Mi zivimo od svojih para, a ako bismo sada odjednom postali jedinstvena drzava, Kisinjov bi, prirodno, pokusao da za dugove proda nase fabrike, jer kod njih tamo vise nista ne radi.«
U stvari i na Levoj obali mnoga preduzeca rade po tri-cetiri meseca godisnje, a plate se uopste ne isplacuju. Kolhoze su, na primer, ovde formalno zadrzali, ali kolhoznici novac i ne vide, a prezivljavaju, kao skoro svuda u bivsem SSSR-u, zahvaljujuci svojim privatnim okucnicama. (To im ne smeta da su srecni sto su kolhozi preziveli, jer su ubedjeni da je na Desnoj obali, gde su »procerdali zemlju«, jos gore.) Ipak, cuveni Ribnicki metalurski kombinat i dalje radi sa »uvoznim sirovinama« – starim gvozdjem koje se dovozi iz celog bivseg SSSR-a. Sasvim se komotno osecaju i drugi »giganti«: poznati »Kvint«, koji proizvodi dobar konjak, i tiraspoljski tekstilni kombinat »Tiroteks«, koji 80% svoje proizvodnje prodaje u »daleko« inostranstvo. U »Tiroteksu« radi oko sest i po hiljada ljudi, sto je za trecinu manje nego u sovjetskim vremenima, ali je svejedno mnogo, posebno ako se uzme u obzir da platu ovde placaju skoro bez zakasnjenja, i to vise od polovine zvececim novcem.
Pridnjestrovlje ima svoju valutu. Dolar kosta oko 5,3 miliona pridnjestrovskih rubalja, tako da iz menjacnice izlazis sa teskom torbom punom para. Pri tom je konvertibilnost te valute jednostrana: lako je promeniti dolare (moldavske leje, ruske rublje, ukrajinske grivne) za lokalni novac (kad vide dolare, mesnim se ziteljima zasvetle oci i odmah vam predlazu »da vam promene mnogo bolje nego u menjacnici«). Menjanje u obrnutom pravcu je problem. »Podsetite me i ja cu za vas naci dolare, ako ove nase ‘tugrike’ ne potrosite. Posto ste novinari iz Moskve« – ljubazno nam je predlozila devojka u menjacnici.
Stanovnici nepriznate PMR su, razumljivo, nezadovoljni obiljem granica i carina, potrebom da neprestano menjaju novac, negoduju i zale se zbog kasnjenja plata i zbog siromastva, ali na direktno pitanje: »Jeste li se pokajali zbog razlaza s Moldovom?« obicno odgovaraju: »Neka se oni kaju. Oni zive jos gore«. Gde je gore – sporno je pitanje. Ako bi »bolje« znacilo »slobodnije«, onda su prednosti Moldove ocigledne: razvijen politicki zivot, sloboda reci i mitingovanja. »Tamo, u Tiraspolju, kad se sve sabere, zivi se kao u (logorskoj) zoni« – rekao nam je jedan ruski ucitelj koji je iz »zone« pobegao u kisinjovsku rusku skolu. Ipak, malo ko na Levoj obali oseca nedostatak slobode. »Gore« za njih znaci »siromasnije«, a siromastvo je na obe obale Dnjestra uzasavajuce.
Zivot u Pridnjestrovlju ima citav niz ociglednih neudobnosti, od kojih je najveca ta sto svaki cas treba prelaziti »drzavnu granicu«. »Vidite kakva mi je licna karta, a jos nema ni godina kako sam je dobio« – pokazuje nam jedan deckic svoju svu ofucanu licnu kartu sa srpom i cekicem. »Deda mi je u susednom selu, a tamo je vec Ukrajina; majka me svaki cas salje kod njega, a tamo jedna granica, onda carina, pa druga granica, opet carina.« Njegovi odrasli susedi imaju ozbiljnije probleme: »Kolhoz isplatio platu u paradajzima, a Ukrajinci postavili ogranicenje. Ne mozes da uvezes vise od dva kilograma. Ako ovaj paradajz ne prodam na njihovoj pijaci, sta da radim, da pravim rakiju? Ovde uopste ne mozes prodati nista, a da vozim u Kisinjov, skuplja dara nego mera: na toj granici nasi granicari naplacuju i za izvoz i za uvoz«. Ljudi, naravno, ne umiru od gladi: nalaze zaobilazne puteve, otkupljuju se od ljutih carinika, ali se od toga samo umnozavaju slozenosti u njihovom ionako ne sasvim prostom zivotu. Ima i drugih teskoca: dokumenti koje overavaju pridnjestrovski notari vaze samo u PMR; sluzbu u lokalnoj armiji nece priznati momku koji se resi da pre 27 godina starosti predje u Rusiju, Ukrajinu ili Moldovu – bice regrutovan kao neko ko jos nije sluzio. Po pasos treba ici u Kisinjov, u rusku ili ukrajinsku ambasadu, ili u kisinjovski SUP, u zavisnosti od drzavljanstva.
U PMR je po Ustavu zvanicno dozvoljeno dvostruko drzavljanstvo. (Zanimljivo, a kako bi mogli da ga ne dozvole?) U stvari, skoro svi Pridnjestrovci imaju pored dodatnog listica PMR stavljenog u staru sovjetsku licnu kartu jos i neko drugo drzavljanstvo: vecina rusko, mnogi ukrajinsko ili moldavsko. Mnogi imaju i po dva ili tri. »Idem tamo, nasima pokazujem ruski, a njima – njihov pasos. Manje te gnjave.« Sagovornik mi pokazuje sva tri pasosa: ukrajinski, ruski i moldavski, izvlaceci ih iz razlicitih dzepova. A Moldova upravo ne priznaje dvostruko drzavljanstvo. »Sto bih ja njima pokazivao ruski pasos!« – cudi se on mom pitanju. Sto se armije tice, ovde ne regrutuju po principu drzavljanstva, nego prijave boravka – sve stanovnike. Ko bi inace uopste sluzio? Naravno, takva regrutacija protivreci medjunarodnim pravnim normama, ali, kad je PMR nepriznata, sta je se tice medjunarodno pravo.
Istini za volju, iz nezavisnosti ne proisticu samo nevolje. Na primer, ponosita izjava Karamana (koja je u stvari rasirena zabluda koju ponavljaju u razgovorima na ulici) o tome da PMR za razliku od Moldove nije zaduzena, samo je delimicno tacna. Jeste, PMR nije dobila kredite ni od MMF ni od Svetske banke. Medjutim, »potpuna gasifikacija republike«, predvidjena za 2002. godinu, ostvaruje se ruskim gasom. Mesna elektricna centrala je prepravljena tako da i ona koristi isti gas. Lako i udobno: ventil Rusija nece zatvoriti jer preko PMR gasovod ide do balkanskih potrosaca, a pritisak drugim sredstvima, za razliku od pritiska na Ukrajinu, takodje nije lak, jer je formalno dug Pridnjestrovlja – u stvari dug Moldove. Nije bas da PMR sasvim ne placa: ona preduzeca ciju produkciju Gazprom pristaje da uzme, kao vec pomenuti »Tiroteks«, imaju obavezu da odredjen deo robe salju u Rusiju za racun drzavnog duga. Takodje (iako je to zbog necega u PMR shvaceno kao drzavna tajna: direktor elektrane je s pretnjom u glasu rekao reporteru Itoga: »Ne savetujem vam da ceprkate po nacinima placanja za ruski gas«) vlasti PMR zele da za ruski gas plate – ruskim oruzjem. Predlazu da se oruzje 14. ruske armije, koje po ugovoru s Moldovom Rusija treba da ukloni, obracuna kao otplata duga. Svi pokusaji da se plati dug za gas shvaceni su u Pridnjestrovlju kao gest dobre volje u odnosu prema Rusiji. Jer stvarno – mogli bi i nista da ne plate, a nesto ipak placaju.
Prema zvanicnoj verziji, PMR zivi »85 procenata za racun industrije«. Na Desnoj obali su, medjutim, uvereni da je osnovna delatnost PMR preprodaja akciznih roba, u prvom redu cigareta. U svakom slucaju, prema zvanicoj statistici za 1998. godinu, samo preko zapadne granice u PMR je takve robe uslo sto puta (!) vise nego u Moldovu. Mogu da posvedocim da u Tiraspolju nijednom nisam videla cigarete na koje bi bila nalepljena akcizna marka. Neodredjenost njegovog statusa cini Pridnjestrovlje neranjivim za medjunarodne sankcije.

Imperijalno nasledje

Sada, kada su se putevi dve nekada separatisticke oblasti – Gagauzije i Pridnjestrovlja – tako radikalno razisli, nekome bi se ucinilo da se mogu praviti zakljucci o tome ko od njih je time dobio, a ko izgubio. U stvari, razlika u njihovom polozaju i nije tako velika. U Pridnjestrovlju se za sada vise primecuje svojevrstan patriotizam. I razumljivo je: visa je cena koju su morali da plate za »pravo da zive po svome«. Ali je i ovde za proteklih deset godina ljuta rumunofobija, koja je u pocetku konsolidovala redove Pridnjestrovaca, gotovo isparila. A i zebnje da ce se Moldova svakog casa prisajediniti Rumuniji nisu se opravdale. (Istina, mnogi zitelji Tiraspolja su ubedjeni: »To je tako iskljucivo zbog nas. Kad ne bi nas bilo, oni bi vec davno otisli u svoju Rumuniju«). Ali, na pozadini teskoca sadasnjeg zivota, vec ni Rumunija ne izgleda tako strasno. Umesto rumunofobije pojavilo se cvrsto uverenje da je tamo kod njih, na Desnoj obali (gde mnogi imaju bracu i sestre, a poneko decu ili roditelje) – njihova sudbina, a ovde u Pridnjestrovlju – nasa. Ako hoce u Rumuniju, neka idu, ako hoce kapitalizam, neka ga grade. Nek im Bog pomogne. A mi cemo vec nekako, na svoj nacin. Decko od kojih trinaest godina kaze: kada leti ide kod bake u Odesu, cuje da su »doputovali Moldavani«. »A kakav sam vam ja Moldavan!« – »Sta si onda, Ukrajinac?« – pokusala sam ja da preciziram. On je odmahnuo glavom. »Rus?« Razmislio je pola minuta i bubnuo: »Ja sam Dnjestrovac«. Pre deset godina je bio trogodisnjak. Izgleda da su svi napori medjunarodne komisije da ujedini Moldovu beznadezno zakasnili: Leva obala je zauvek otisla. Kuda? U tome i jeste stvar – nikuda. Sa Rusijom nema zajednicke granice, a ni Rusija u ovom trenutku nije mnogo spremna da gazi principe nenarusivosti drzavnih granica. Ukrajina takodje ima dovoljno svojih briga. Pridnjestrovci se malo cude: »Zar nismo dokazali da smo u stanju da zivimo samostalno? Sta ako smo mali, Monako je jos manji«. A glavni spomenik, u centru Tiraspolja, posvecen je Suvorovu, i na novcanicama je Suvorov, i sve sto se moze, naziva se imenom Suvorova. Nesumnjivo se radi o zalu za imperijom, ciji su deo privikli da budu.
Pre deset godina je pukla po savovima i bespovratno pocela da se rusi poslednja imperija. Uskoro se i raspala, ostale su samo krhotine. Gagauzija nije htela da prihvati sudbinu krhotine, pomirila se sa neophodnoscu i uklopila u novu drzavu. Pridnjestrovlje je ostalo krhotina imperije, brizno cuvajuci, koliko je to moguce, prednosti i poroke imperijalnog zivota. Ni ovde ni tamo se ne kaju zato sto su tako izabrali.