Broj 255

Ogledi


Odnos izmedju revolucije i ustava 
sredisnje je jezgro politickih promena u Srbiji 

Samodrzavlje, bezdrzavlje i ustavni poredak

Ovaj rad nastoji da ustanovi liberalna merila iz jednog umereno liberalnog polja i bude prilog javnoj raspravi o drami suprotstavljenih imperativa pred kojima se politicko drustvo Srbije nalazi

Milan Podunavac

Teorija liberalne revolucije posluzice ovde kao referentni okvir ne samo da se opise i analizira tip tranzicije iz sistema nedemokratske i despotske vladavine, vec da se sacine i teorijske i normativne pretpostavke za imanentnu kritiku svih onih procesa koji su rezultat ucinka revolucionarnih dogadjaja koji su se dogodili u politickom drustvu Srbije. Cilj je ovako utemeljene analize i kritike da naznaci mogucnost izgradnje liberalnih i demokratskih ustanova. Ovako oznacen cilj na neki nacin prosiruje najopstije polaziste ovoga rada tezom da se glavni ucinak revolucionarnih dogadjaja u Srbiji kristalizira u relegitimizaciji projekta liberalnog i otvorenog drustva. Politicki akteri promena (gradjani, gradjanske asocijacije, politicke partije itd.) osvojili su prostor mogucnosti za rekonstrukciju Srbije kao drzave i politicke zajednice (konstitucionalizacija revolucije) koja politickom drustvu Srbije pruza sansu za liberalnu politicku transformaciju. Odnos izmedju revolucije i ustava sredisnje je jezgro politickih promena u Srbiji. To je glavni izazov pred kojim se akteri politickih promena nalaze, a dinamika procesa konstitucionalizacije revolucije podjednako ce otkrivati i snagu njihovog politickog kapaciteta i njihovu normativnu usmerenost. Nakon pobede nad akterima staroga rezima ovi akteri moraju pokazati ne samo protiv cega su, vec i za sta su. Na delu se u jednom slozenom procesu ustavne i politicke kreacije mora pokazati da li se vodeci principi pokreta pretacu u vladajuce politicke principe poretka, sto bi omogucilo stabilnu reprodukciju politicke moci na dugi rok, ili se pak ovi principi podredjuju i zrtvuju privremenim pogodnostima partikularnih interesa.
Politicko drustvo u Srbiji prolazi kroz jedno osobito stanje u kojem gradjani iskazuju naglasenu senzibilnost naspram problema politicke rekonstitucije drustva. Takvi konstitucionalni momenti odlucujuci su za zivot jedne politicke zajednice i nacin na koji se uredjuju i definisu fundamentalne vrednosti zajednice. To su momenti koji pripadnicima jedne politicke zajednice omogucavaju i daju sansu za obnovu i redefiniciju zajednickog politickog identiteta. Politicko drustvo u Srbiji i njegovi kljucni akteri upravo su u jednom takvom stanju. Ono traga za obnovom i redefinicijom takvog politickog identiteta koji ce ga pribliziti vrednostima evropske politicke prosvecenosti. Srbija je u poslednjoj dekadi dvadesetog veka bila zariste otpora ovim politickim vrednostima. Odnos prema ovim vrednostima bice sredisnja tacka politicke kristalizacije u Srbiji. Ona se u ovom trenutku ne vidi jer je ideoloska agenda prekrivena imperativima poretka. Politicka istorija uci da se konstitucionalna sansa tesko osvaja a lako gubi. Akteri politickih promena u Srbiji naprosto ne bi smeli da izgube ovu sansu, a narocito ne bi smeli da dozvole neliberalnu eroziju politicke dinamike ili pak masovnu antiliberalnu mobilizaciju masa. I za jedno i za drugo postoje odredjene pogodnosti. Ovisnost politicke transformacije u Srbiji od kvaliteta i politickog kapaciteta kljucnih politickih aktera uzrokovana je jos jednim vaznim svojstvom dinamike politickih promena u Srbiji. Naime, sve upucuje na to da ce konstrukcija politicke zgrade i izgradnja liberalnih i demokratskih ustanova krenuti od najviseg sprata (ustav), a oblikovanje politicke arhitekture jednoga drustva uvek je jedan rizican posao za koji po pravilu nema presedana. Stari rezim je iza sebe ostavio politicku pustinju, da obnovimo ovaj motiv Monteskjea iz njegove analize despotije, razarajuci ustanove politickog i gradjanskog drustva i vezivno tkivo javne politicke kulture. U ovakvim stanjima imperativ uspostave poretka javlja se gotovo kao vrsta pretpolitickog imperativa, a drzava potencijalno kao faktor koji preuzima vaznu ulogu u procesu integracije drustva. To zakonito liberalnim ustanovama i principima daje prevagu nad drugim tipovima ustanova (demokratskim, socijalnim itd.), a liberalizmu nadmoc nad konkurirajucim politickim projektima. Liberalizam je na prvom mestu jedna snazna i, naspram konkurirajucih teorija, nadmocna teorija politickog poretka. No, nije liberalizam samo jedna snazna teorija politickog poretka, on je istovremeno i teorija o granicama politickog poretka. J. Medison, jedan od arhitekata americkog ustava, naglasava u Federalistickim spisima osobito znacenje i ulogu kreatora politickog poretka, upozoravajuci da bi cilj svakog politickog ustava trebalo da bude, prvo, da za poslove upravljanja zadobije ljude koje krasi najvisa mudrost i najvece vrline kako bi bili u stanju da prepoznaju opste dobro drustva i da mu teze, a zatim da preduzmu najpogodnije mere predostroznosti kako bi sacuvao njihovu vrlinu dokle god traje. Nema te politicke vlasti koja zasluzuje nase neograniceno poverenje, jer vlast zakonito kvari ljudsku prirodu. Otuda i potreba za snaznim politickim ustanovama i konstitucionalnim ogranicenjima cija je glavna funkcija da obuzdavaju politicku moc. Pravo ima konstitutivnu ulogu u oblikovanju politickog polja, ono je poput navigatora koji upravlja brodom, a da pri tom ne menja njegovu strukturu, ne utice na snagu vetra, niti razbuktava vodu u kojoj brod (citaj politicke ustanove) plovi.

Vrste revolucija

Pazljivi citaoci zapazice kljucne teze koje su nagovestene u prologu ove studije: Srbija je imala formu liberalne revolucije, a njezin glavni ucinak je relegitimizacija projekta liberalnog i otvorenog drustva. Sve to ne ide bez teskoca. Prvu ozbiljnu poteskocu cini sam pojam revolucije unutar tradicijskog polja liberalne politicke teorije. Opste je mesto, i mi ga samo naznacujemo, da su umereni liberali u ovome veku zauzimali jedno naglaseno antirevolucionarno stanoviste. Otuda i neka vrsta njihove iznenadjenosti politickom dinamikom u zemljama Istocne i Centralne Evrope. Traumaticno iskustvo modernog totalitarizma (komunizam, nacizam) sasma je ucvrstilo nerevolucionarno stanoviste unutar liberalne tradicije.
Pod uticajem revolucionarnih dogadjaja u Rusiji pojam revolucije snazno se usidrio unutar lenjinisticke tradicije marksizma. Tek ce Hana Arendt analizom americke revolucije i uvodjenjem u raspravu pojma konzervativne revolucije uciniti jednu vrstu protesta protiv jedne ovakve uzurpacije. Ovi ce normativni i teorijski motivi, poduprti Tokvilovom idejom institucionalnog kontinuiteta, biti zamasno rabljeni u analizi politicke dinamike u Srbiji i odbrani kljucne teze o liberalnom identitetu ove dinamike. Sazeto, osnovne su teze ovoga rada da se normativni konstrukt liberalne revolucije i osvajanje konstitucionalne sanse za relegitimizacijom projekta liberalnog i otvorenog drustva zasnivaju na normativnom razumevanju modaliteta promena (strategija kontinuiteta), prirodi normativnih zahteva (imperativi poretka), odnosu spram staroga rezima (korektivna pravda), odnosom izmedju ucinaka revolucije i njihove pozitivacije u ustavu (konstitucionalizacija revolucije). Pozitivan odgovor na naznacena pitanja dao bi politickoj dinamici promena u Srbiji oznaku liberalne revolucije. No, da analiziramo ovu dinamiku sluzeci se normativnim konstruktima koje smo oznacili kao vodece. Ako pod pojmom revolucije podrazumevamo radikalnu i neocekivanu politicku promenu koja rezultira u progresivnoj transformaciji ekonomskog i politickog poretka i zahtevu politickih aktera za takvim promenama, onda septembarski i oktobarski dogadjaji spadaju u onaj val revolucija koji je pre deset godina zahvatio evropsku politicku periferiju. I u jednom uzem znacenju koje nalazimo kod Tokvila politicka dinamika u Srbiji mogla bi dobiti istu vrstu atributa. Glavni je kriterij koji Tokvilu sluzi da promene u Francuskoj oznaci revolucijom oslobadjanje od despotske i tiranske vladavine. Oslobadjanje evropskih politickih drustava od politicke despotije (tipa vladavine zasnovanog na politickoj samovolji, a ne na konstitutivnim nacelima prava) Tokvil smatra najradikalnijom politickom promenom. Niceg se evropski narodi nisu tako bojali kao arbitrarne vladavine, ni u sta nisu tako snazno verovali kao u princip legaliteta. Princip legaliteta je za Tokvila drugo ime u kojem se izrazava konstitutivno svojstvo prava u uspostavi moderne evropske drzave. Ako sledimo Tokvila, Srbija je imala revoluciju i to osobiti tip liberalne revolucije.
Srbija se oslobadja tiranske vladavine koju ovde koristimo da bi oznacili u normativnim pojmovima jedan rdjavi politicki poredak, ona se istovremeno oslobadja despotske vladavine kao tipa politickog samodrzavlja. No, pokazuje se da su priroda normativnih zahteva i mogucnost pozitiviranja revolucionarnih ucinaka usko povezane sa samim modalitetom promena. Modalitet promena je od velike vaznosti. Velike istorijske primere revolucija (Bastilja, Oktobarska revolucija) karakterisali su politicki procesi u kojima politicke grupacije (klase) koje su ranije bile iskljucene iz politickog zivota osvajaju politicku arenu; drzavni monopol se rastace, rivalski centri politicke moci se radjaju. Nasilje je glavna babica novog politickog poretka, drustvo se vraca u osobito prirodno stanje, a princip revolucionarne pravde glavno je regulativno nacelo odnosa spram aktera staroga rezima. Cena rastakanja staroga poretka i obnova novog poretka ex nihilo je izuzetno visoka: gubitak ljudskih zivota, teror, narusavanje prava, nesigurnost, osobito stanje egzistencijalnog straha od bezdrzavlja. Politicka dinamika u Srbiji ovakve standarde revolucije ne zadovoljava i to je, drzimo, njezina velika prednost u procesu liberalne rekonstitucije drustva. Sa stanovista ovih standarda pojam liberalne revolucije nije branljiv. Isto se moze reci za politicke promene u Srbiji. I jedno i drugo je sa stanovista liberalnih normativnih nacela prednost. Dakako i sansa koja se otkriva politickim akterima promena.
Liberalizam koji je po sebi i svojim normativnim nacelima jedna politicka kultura samoogranicavanja ne pretpostavlja totalnu promenu vladajucih principa da bi se jedan tip promena oznacio kao revolucionarni. Takav zahtev je sa stanovista liberalizma nebranljiv. U temelju je liberalnih zahteva u biti insistiranje na fundamentalnom ogranicavanju ovakvih transformacijskih ambicija. U temelju je liberalnog ideala dobro uredjenog poretka nepoverenje u totalni raskid sa postojecim ustanovama, telima i javnom kulturom, a osobito nepoverenje u potrebu izgradnje novog socijalnog ili utopijskog poretka. Ovakvi zahtevi uvek su potencijalno totalitarni i antiliberalni. Novi pocetak, kako pokazuje liberalna tradicija, uvek je usidren u principe dobro uredjenog poretka. To liberalnu tradiciju i liberalne projekte i razlikuje od onih tipova revolucija i svjetonazora u kojima se naglasava totalni raskid i potraga za sasma novim znacenjima jezika, simbola i politickih praksi. Moderna drustva poznaju oba tipa revolucija. Fundamentalisticku i samoogranicavajucu. Liberalna revolucija se od prvoga tipa razlikuje, kako smo naznacili, podjednako, tipom promena, odnosom spram staroga rezima i principima dobro uredjenog poretka. Politicka dinamika u Srbiji na putu je da zadovolji ove principe.
Problem sa kojim su se suocili akteri politickih promena u Srbiji moze se ukratko sazeti na sledeci nacin: kako uspostaviti novi politicki poredak, a da se pri tom izbegne sveopste narusavanje ljudskih prava, revolucionarni teror i nesigurnost ljudi. Kombinacija vrline i terora pratila je gotovo sve neliberalne revolucije. Cinjenica da su politicka dinamika u Srbiji i njezini akteri izbegli jedno ovakvo stanje daje politickoj dinamici u Srbiji naglaseno liberalno obiljezje. Pokazuje se da su za dinamiku politickih promena u drustvu od odlucujuceg znacaja dvije vrste refleksije aktera tih promena. Jedna se odnosi na odnos spram staroga rezima, druga, pak, na nacin na koji novi politicki akteri koriste osvojeni konstitucionalni moment u jednom slozenom procesu pozitivacije ucinaka revolucije. U ovome procesu samorefleksije politickih aktera ogranicavajucim uslovima u kojima se politicki preobrazaj dogadja od odlucujuceg je znacaja kako redefinisati i rekonstituisati jednu politicku zajednicu koja izlazi iz jedne duboke krize, a koja je svesna ucinaka koje moze proizvesti stanje permanentne revolucije. U ovome procesu samorefleksije od odlucujuceg je znacaja, kako je to upozoravao Hamilton, da li je ljudsko drustvo uopste u stanju da ustanovi dobru vladu sluzeci se refleksijom i izborom ili je zavisno od slucaja i nasilja trajno stanje njegove politicke konstitucije. Aleksis Tokvil i Hana Arendt, koja obilato koristi motive Tokvilove teorije o revoluciji, isto tako Hegel na slucaju Spanije i Berk u odgovoru na pitanje zasto se porodio rezim terora u Francuskoj, upozoravali su podjednako da osobito stanje povratka u prirodno stanje, zakonito stvara ambijent za uspostavu logike revolucionarne pravde i diktature. Osobito je Tokvil, zagovarajuci strategiju institucionalnog kontinuiteta, upozoravao da fundamentalisticki projekti i nasilni raskoli sa starim poretkom zakonito radjaju rastakanje instrumenta socijalnog i politickog upravljanja, politickog racionaliteta i integracije drustva. Uvek kada su akteri novog pocetka prihvatali logiku radikalnog raskida, rekonstitucija novog socijalnog i politickog poretka isla je zakonito uz pomoc autoritarnih politickih instrumenata. Edmund Berk je u jednoj od najsnaznijih kritika ucinaka revolucije koja se oslanja na nasilje i povratak u prirodno stanje (Francuska revolucija) upozoravao Francuze da je uspostavljanje rezima terora u biti rezultat totalnog raskida i dubokog raskola i mrznje naspram staroga rezima i njegovih politickih aktera i vrednosti. Sve ovo, uocavao je Berk, zakonito je vodilo gubitku politickog identiteta i ranjivosti novoga poretka na uspostavu demagoske diktature. I Hana Arendt, koja je poput Tokvila impresionirana dinamikom americke revolucije, koju oznacava formom konzervativne revolucije, upozoravala je nove ustavotvorce da im je glavni zadatak da u procesu uspostave novog konstitucionalnog aranzmana izbegnu logiku permanentne revolucije, koja u biti i nije nista drugo do jedna forma (politickog) rata. Logika permanentne revolucije sa svim ucincima koje ona nosi (teror, strah, nesigurnost, urusavanje prava ljudi itd.) u osnovi razara politicko tkivo drustva i onemogucava ga da se rekonstituise u formi gradjanskog i politickog drustva. Hana Arendt kritikujuci Sjejesa u biti kritikuje logiku permanentne revolucije. Ona prigovara Sjejesu da je pouvoir constituant usidrio u prirodno stanje atomiziranih individua, zagovarajuci strategiju uspostave novog konstitucionalnog poretka ex nihilo. Nasuprot ovome tipu poretka i promena, americka revolucija pokazala je i otkrila onu vrstu socijalne i politicke inovacije koja se izrazavala u simultanom procesu oblikovanja nove konstitucionalne doktrine i ustava i konstituisanja novog sekularnog poretka. Pri tom je rad vec ustanovljenih politickih tela, koja su u biti forme subjektiviranja gradjanskog drustva, ukazivao podjednako na izvoriste ustavnih inicijativa, uspostavu nove forme legitimiteta, ali i na potencijalni sadrzaj ustavnih resenja. Ovaj legalni i konstitucionalni kontinuitet dao je politickoj dinamici revolucije u Americi konzervativno znacenje, a normativno polaziste o razlici izmedju izvora moci (pouvoir constituant) i izvora autoriteta (pouvoir constitue) omogucilo je americkom ustavotvorcu da gradi elemente kontinuiteta primarno na dimenziji zakona. Tako dinamika americke revolucije otkriva mogucnost uspostave konstitucionalnog kontinuiteta u sva tri bitna elementa koja izrazavaju generativne principe novoga sekularnog poretka. Prvi takav element cine politicka tela gradjanskog drustva u kojima se izrazava tip novoga racionalnog legitimiteta, drugi cini politicka kultura koja se najsnaznije izrazava u oblikovanju nove konstitucionalne doktrine, treca, pak, u uspostavi prava kao konstitutivnog momenta konstituisanja i ogranicavanja politickog polja (konstitucionalizam).
Nije namera ovoga autora da obnavljanjem i reflektiranjem ovih polazista obnavlja vazna mesta iz istorije politickih ideja i uspostave politickih poredaka, koliko da naglasi do koje je mere vazna refleksija politickih aktera o onom tipu ogranicavajucih uslova, unutar kojeg se donose prve politicke odluke koje odlucujuce uticu na tip politickog poretka koji se radja. Americka revolucija poducava kako se iz jednog liberalnog samorazumevanja ovih ogranicavajucih uslova radja jedan novi tip sekularnog i konstitucionalnog poretka.

Liberalizam je, a to i jeste poruka americkih federalista, jedna snazna teorija poretka. Minimalni ciljevi i imperativi tako ustanovljenog poretka su sa stanovista liberalnih nacela osiguranja drustva od onoga stanja u kojem dominiraju negativni porivi straha i nasilja. Ovo je prvi imperativ liberalne sheme poretka jer je samo na razresenju ovih pretpolitickih imperativa moguca minimalna sloboda ljudi. Mada je pretenzija liberalizma u biti dosta skromna u odnosu na druge mahom monisticke projekte o dobro uredjenom poretku, iskustvo pokazuje da ni te zahteve nije lako dosegnuti. Odbrana liberalnih vrednosti nije neka snazna i velika politicka aspiracija. Fundamentalisticki projekti uvek su svoje ciljeve branili mnogo ekspanzivnijim socijalnim i politickim utopijama. Moderna politicka istorija u biti pokazuje da su novi tipovi sekularnih i liberalnih poredaka i nastali kao neka vrsta odgovora, a i straha od ranije uspostavljenih despotskih vladavina. Otuda je i prvi imperativ politickih arhitekata i ustavotvoraca bio kako da se uspostavi takav tip politickog poretka koji ce onemoguciti da se postojeci i uspostavljeni poredak urusi ponovo u stanje anarhije i neporetka. Pokazalo se, Hamilton na to u osobitoj vrsti samorefleksije i upucuje, da fundamentalni cilj americkih oceva osnivaca nije bio na prvom mestu kako da se osiguraju gradjanske slobode i ogranici vladavina vec kako da se uspostavi takav sistem politicke moci i poretka koji ce spreciti da se drustvo ponovo uvuce u stanje neporetka, neosiguranih prava i opste nesigurnosti. Ove poruke od izuzetne su vaznosti za politicke aktere u Srbiji. No, vazno je upozoriti da ce buducnost jednog liberalnog projekta ovisiti ne samo od konstitucionalne kreativnosti i institucionalnog inzenjeringa. Ogranicavajuce okolnosti bice od velikog znacaja. One igraju znatno vecu ulogu nego sto im se u politickoj teoriji daje. To je narocito vazno za nas politicki prostor u kojem postoji pravo idolopoklonstvo prema institucionalnom inzenjeringu. Preveliko poverenje u bilo koji projekt otkriva jedno neliberalno stanoviste. No, ono sto bi narocito trebalo naglasiti jeste kreativna uloga konstitucionalizma. Jasno je da imperativi poretka ne mogu da nadomeste vezivno tkivo drustva, no ova vrsta aditiva, kako to upozorava Andras Sajo, madjarski konstitucionalista, ima u procesu rekonstitucije drustva iznimnu ulogu. Srbija, koja je iskusila destruirajucu ulogu despotije, upravo je u jednom takvom stanju. Ulrih Projs (Preuss) sa pravom upozorava, ukazujuci na znacaj uspostave institucionalnih garantija u novim ustavima postkomunistickih drustava, da u njima drzava moze da preuzme ulogu aktivnog faktora izgradnje ustanova gradjanskog drustva. To ulozi ustavotvoraca, cemu posvecujemo sledeci segment studije, daje osobiti znacaj. Sastavni deo liberalnog razumevanja rekonstitucije drustva je, kako smo to vec naglasili, osobiti strah ustavotvoraca od neporetka. No, nije to jedina vrsta zebnje koja prati uspostavu novog poretka, pogotovo ako su mu akteri namerni da ga ustanove na nacelima liberalne politicke kulture. Druga je vrsta tjeskobe strah od radikalnog raskida sa ambijentom postojecih ustanova, socijalnih i politickih uloga, koji u ambijentu politickih drustava koja su prosla iskustvo i nasledje totalitarnih poredaka zadobiva osobitu formu straha od slobode. Funkcija je politickih i pravnih principa da na jedan postojan nacin uspostave jaka mesta koja ce politickim akterima i gradjanima omoguciti da na duzi rok i postojano rutiniziraju svoja individualna iskustva i razumevaju ih kao sastavni deo opstijih principa na kojima zajednica i poredak pocivaju. To, kako je upozoravao Moska, ima lekovito dejstvo. Ono oslobadja straha i uravnotezuje asimetrije koje zakonito proizvodi svaki politicki poredak. Politicko iskustvo dramaticnih i dubokih promena pokazuje da u ovakvim stanjima milioni ljudi gube ili se boje da izgube svoje tradicionalne uloge i pozicije u produkciji i redistribuciji javnih dobara. Ljudi se iznenada nalaze u vrtlogu haoticne transformacije u kojoj vise ne znaju sta su bazicna pravila igre, koja su im prava, a koje duznosti, sta treba da rade i koja je cena javnog delovanja. Najopasnije je stanje ako drustvo zadje u stanje politicke anomije, u kojem se ne razaznaje ni autoritet prema kojem se valja odrediti, a niti vrednosti koje treba podrzavati. Srbija se upravo nalazi u jednom ovakvom stanju. Mogucnost i liberalno usmerenje politickih promena u Srbiji prepoznavace se i u oblikovanju jedne refleksije (strah od moci) koja ce upozoravati da, ma kako imperativi poretka bili vazni, drzava i moc, cak i onda kada su ustanovljeni na dobro uredjenim liberalnim nacelima, uvek su potencijalno najopasniji neprijatelji nase slobode. Usaglasiti ove protivrecne imperative nije lako. No, snaga i kreativnost aktera promena po tome ce se upravo meriti.

Revolucija i ustav

Odnos izmedju revolucije i ustava oznacili smo kao sredisnji problem liberalne politicke transformacije. Ovaj se odnos kristalizira u procesu konstitucionalizacije revolucije. Ako je revolucija kolektivni cin preuredjenja bazicnih aspekata zivota jedne politicke zajednice, sto dakako znaci i odbacivanje nekih bazicnih aspekata proslosti, onda je ustav u biti okvir koji omogucava novim akterima da definisu one pravne i politicke principe pomocu kojih se novi pocetak razlikuje od staroga rezima i usidruje u nazorima i uverenjima gradjana. Uspesna liberalna revolucija trebalo bi da se dovrsi u demokratski donetom ustavu. Umesto da, dakle, ovo oznacimo kao dva zasebna procesa, revolucija i ustav mogu se oznaciti kao konstitutivni i uzajamno povezani aspekti liberalne politicke transformacije. Nakon rusenja staroga rezima, ustav se uspostavlja kao sredisnji okvir normativne integracije novoga poretka. Ustav je, kako naglasava Nenad Dimitrijevic, jedan od vodecih konstitucionalista, a cije argumente ovde rabimo, jedna forma samorazumevanja revolucije od strane njezinih aktera. U njemu se u formi drustvenog ugovora iznova definisu temeljni principi i vrednosti zajednickog zivota. Novi se poredak, kako to iskustvo postkomunistickih drustava i pokazuje, u biti legitimira kroz jedno novo razumevanje polozaja coveka, odnosa gradjana i vlasti, a osobito kroz jedno novo znacenje samoga pojma politike.
Naznacavajuci da ustav i nije nista drugo do jedan siroki drustveni konsenzus o identitetu politicke zajednice, Hegel je uocavao da ustav mora sadrzavati osecanja ljudi za njihova prava i njihove interese. Ustav je izraz samosvesti pripadnika jedne politicke zajednice, koji upravo njoj odgovara, inace imamo posla sa jednim izvanjskim ustavom koji je bez vrednosti i znacenja. Cena ovoga osnovnog konstitucionalnog ugovora i nije tako visoka kao sto izgleda na prvi pogled. Da bi jedan ustav bio delotvoran od njega se ocekuje da ustanovi koherentan i stabilan okvir (procedure, pravila odlucivanja) za nesmetanu reprodukciju politickih procesa. Da bi, pak, ustav zadovoljio kriterij legitimnosti sa stanovista liberalnih i demokratskih nacela, od njega se ocekuje da u sebi inkorporira skup civilnih i politickih prava, kao i mehanizme koji treba da obezbede demokratski i javni karakter politickih procesa. Liberalni ustav uvek je usidren u vrednostima konstitucionalizma, cime se pozitivira polaziste o politici u granicama prava i konstitucionalnim granicama politicke vlasti. Vlast je uvek najopasniji protivnik, upozoravao je Sjejes, nepravedno zaboravljeni rodonacelnik konstitucionalizma.
Ukoliko umereni liberali u politickom polju Srbije uspiju da nametnu konstitucionalni projekat u centar javnog diskursa, to ce svakako imati veliki uticaj na politicki razvoj Srbije i njegovu liberalnu i demokratsku rekonstituciju. Nametanje pitanja uspostave poretka kao najvaznijeg imperativa u politickoj agendi upucuje na ovakav razvoj. Na neki nacin, u formi zakasnjele revolucije Srbija obnavlja put uspostave moderne evropske ustavne demokratije, potvrdjujuci da drzava prethodi slobodi a sloboda demokratiji. Politicko drustvo u Srbiji dramu suprotstavljenih imperativa razresava na liberalan nacin. Imperativi liberalizma i imperativi poretka idu ruku pod ruku. Liberalizam je, ma kako to izgledalo nesigurno njegovim kriticarima, medju kojima je Smit sigurno najsnazniji, jedna snazna i ekspanzivna teorija poretka. Otuda usmeravanje i oblikovanje javnoga diskursa u kojem se uspostavlja ustav kao sredisnji simbol politickih dostignuca (konstitucionalizacija revolucije) sansa je politickih aktera da u traganju za obnovom i redefinicijom politickog identiteta zajednice, ovaj identitet grade na vrednostima ustavnog patriotizma, obnavljajuci lojalnost ljudi prema politickoj zajednici kroz vrednosti ustavne demokratije, koja se oznacava kao jedan od najvaznijih proizvoda evropske politicke prosvecenosti. Drugi vazan ucinak ovako usmeravanog javnog diskursa valjalo bi prepoznati u sirenju konstitucionalizma i konstitucionalne politicke kulture. Promocija konstitucionalizma usmerava javnu raspravu u liberalnom smeru i otvara prostor za siroku raspravu o kljucnim pitanjima liberalne rekonstitucije drustva.
Prednost je liberalizma naspram ostalih konkurirajucih teorija u tome sto je njegova konstitucionalna teorija mnogo razvijenija i mnogo prijemcivija za aktivne grupe i pojedince. Otuda i jeste vazno da upravo ove grupe vide ustav u svojoj refleksiji kao izraz i simbol dostignuca politickih promena u Srbiji. Uspostavljanje primarnosti imperativa poretka u procesu konstitucionalizacije revolucije ima i tu dobru stranu sto jako suzava krug pitanja koja mogu biti faktor dubokih raskola u formaciji politickog konsenzusa. Olaksava se unutar ove formacije oblikovanje onoga polja bazicnog konsenzusa koji se u svakom politickom drustvu konstituise izvan prostora politickih borbi i bez kojeg je unutar jedne politicke zajednice politiku naprosto nemoguce oblikovati kao prostor mirne i miroljubive utakmice politickih aktera. Izgradnja novog konstitucionalnog okvira i trazi i pretpostavlja uspostavljanje sirokog konstitucionalnog konsenzusa. Ustav je jedno cvorisno jezgro toga odnosa. Drugi kljucni princip kojim se posreduje proces konstitucionalizacije revolucije i jasnije ustanovljava odnos spram ustanova i aktera staroga rezima cini princip pravde.

Ustav i pravda

Ustav i pravda uspostavljaju se kao dva osnovna jezgra u kojima se uspostavlja i posreduje odnos novih politickih aktera naspram staroga rezima. No, ucinci principa ustava i principa pravde nisu istoznacni i ovde se akteri politickih promena suocavaju sa osobitom dramom protivrecnih imperativa. Konstitucionalizacija ucinaka revolucije (ustav) ili pravda, pitanje je pred kojim se nalaze politicki akteri. Razresenje ove napetosti otkriva normativnu usmerenost kljucnih politickih aktera u Srbiji. Ovaj rad nastoji da ustanovi liberalna merila iz jednog umereno liberalnog polja i bude prilog javnoj raspravi o drami suprotstavljenih imperativa pred kojima se politicko drustvo Srbije nalazi.
Problem se dodatno izostrava obnovom staroga spora izmedju principa politicke (revolucionarne) i korektivne pravde, koji je na neki nacin pratio sva postkomunisticka drustva. Ovaj se spor na neki nacin sasma jasno razaznaje i u javnom diskursu u politickom drustvu Srbije. Politicka eksploatacija moralnih pitanja, insistiranje na procesima politicke katarze i ociscenja, zahtevi za radikalnom delegitimizacijom i radikalnim raskidom (cista savest i ciste ruke, kako se to prepoznaje u javnom polju) sa starim rezimom u biti otkrivaju zastupnike principa politicke pravde. Mada ta pitanja nisu bez refleksije u polju umerene liberalne strategije, u njima se u biti otkriva jedno neliberalno stanoviste. Ovaj autor deli jedno umereno liberalno stanoviste koje preovladjuje i kod kljucnih aktera politickih promena u Srbiji; ono principima revolucionarne ili politicke pravde suprotstavlja normativni konstrukt korektivne pravde. I dodatno, u izboru izmedju imperativa konstitucionalizacije revolucije (ustava) i imperativa (korektivne) pravde, imperativi ustava (ustavne pravde) imaju prvenstvo u okviru jednog projekta liberalne transformacije drustva. No, da ovo stanoviste dodatno razlozimo i razastremo dodatnu argumentaciju. Mozda je, otuda, dobro da naznacimo tacke gde se ova dva zahteva uzajamno podrzavaju i osnazuju istoznacnu dinamiku politickih odnosa. Opste je mesto da i principi korektivne pravde i uspostava novog konstitucionalnog poretka cine jednu vrstu jasnoga otklona izmedju novog i starog poretka i nastoje da mobiliziraju socijalnu i politicku energiju ljudi na vrednostima ucinaka liberalne revolucije. Ova dva principa (konstitucionalizam, pravda) cine to na razlicite nacine. I sa razlicitim ucincima. Ovi ucinci najizrazitije se izrazavaju u polju politickog konsenzusa koji je, kako smo naznacili, od fundamentalnog znacaja za buducnost politicke transformacije drustva. Korektivna pravda usmerena je naglaseno ka proslosti i potrebi da se kaznjavaju, kompenziraju, koriguju i otklone rdjavi ucinci staroga rezima i njegovih aktera. Konstitucionalizam se pak izrazava u odnosu prema buducnosti i izrazava se u pokusaju da se ustanovi ustavni okvir koji cini otklon naspram vladajucih principa staroga poretka. Uspostavlja se ustavni okvir koji je drugaciji od onoga koji smo znali. Druga vazna razlika tice se pravnoga cilja. Korektivna pravda odnosi se na individue, konstitucionalizam na ustanove i pravne principe poretka. Razlicitost delanja ova dva principa u procesu normativne integracije novog poretka otvara i pitanje njihovih ucinaka. Ako je, kako smo to nagovestili, korektivna pravda usmerena ka proslosti i u osnovi individualisticka, a ustavna pravda usmerena ka buducnosti i u osnovi sistemska, obe imaju sasma predvidljive ucinke na pripadnike jedne politicke zajednice. Dok korektivna pravda zakonito deli gradjane na dve velike grupe, one koji su cinili zlocine i rdjava dela i njihove zrtve, dinamika procesa konstitucionalizacije revolucije poziva gradjane da zaborave proslost i ujedine se oko vrednosti i normativnih poluga novoga poretka (ustava). Konstitucionalna kreacija ujedinjuje, korektivna pravda deli. U izboru izmedju ova dva principa u procesu relegitimizacije projekta liberalnog i otvorenog drustva, dace prednost normativnom konstruktu konstitucionalizma. Duboke podele koje zakonito proizvode principi politicke pravde nisu dobar saveznik umereno liberalne revolucije. Otuda na jedno od najosetljivijih pitanja na kojem ce se otkrivati domasaj principa pravde u procesu rekonstitucije drustva u Srbiji, pitanju otvaranja policijskih dosijea, nasa poruka glasi policijske fajlove treba spaliti. Osnovna vrednost liberalnog poretka je sloboda, a ne istina. Otuda i principe korektivne pravde koji izrazavaju jedno umereno liberalno stanoviste valja primenjivati restriktivno, a kada je moguce i sasma izbeci.
Ovo je jedan pokusaj da se iz polja normativne politicke teorije u javni diskurs unese jedna vrsta normativne refleksije o onim pitanjima koja su, drzimo, fundamentalna za buducu transformaciju politickog drustva u Srbiji. Politicko drustvo u Srbiji osvojilo je prostor mogucnosti za liberalnu rekonstituciju drustva. Relegitimizacija projekta liberalnog i otvorenog drustva najznacajniji je ucinak revolucionarnih dogadjaja u Srbiji i ovaj tekst prilog je raspravi o buducnosti i mogucnostima jednog takvog projekta. Rad je u metodickom smislu sasma izostavio raspravu o ogranicenjima projekta liberalne politicke transformacije u Srbiji. Ova ogranicenja nisu mala, ona ce biti predmet zasebite analize. Ovde samo naznacavamo faktore organske politicke kulture, paternalistickog nasledja staroga rezima, nedovrseni proces teritorijalizacije politike i otvorena pitanja rekonstitucije Jugoslavije kao politicke zajednice i drzave. Ovim faktorima dugog trajanja, koji oblikuju polje duboke politike, dodajemo i jedan koji je produkt politicke dinamike postrevolucionarnih dogadjaja. Oznacavamo ga pojmom delegativne demokratije, identifikujuci ovim pojmom politicku leguru u kojoj se pomaljaju snazni mladezi personalizacije politicke moci u demokratskom ruhu. Neliberalna svojstva ove politicke formacije dodatno ce usloziti napetost i dramu neistoznacnih, pa i suprotstavljenih procesa liberalizacije i demokratizacije drustva u Srbiji.

Autor je profesor Fakulteta politickih nauka Univerziteta u Beogradu

 


© 1996 - 2001 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar