Bojan al Pinto-Brkic

Moram priznati da me sve ove stare-nove fiks-ideje poslednjih dana prilicno iscrpljuju: ne stignem ni da se racionalno odredim prema jednoj, vec su lansirali novu. Stvarno, sta misliti o »komisiji za istinu«, kad iza nje dolaze »odresene ruke u Presevskoj dolini«, pracene indukovanim »mini-federalizmom«, a odmah zatim i »novi patriotizam«? Razloga za zabrinutost ima, ali ne zbog licne nesredjenosti, niti cinjenice da je svaka naredna fiks-ideja gluplja od prethodne, vec zato sto fiks-ideje dolaze i izvana i iznutra, i to iz miljea u koje smo polagali nade da ce igrati presudnu ulogu u razresenju politicke krize u medjunarodno priznatoj SRJ, o cijoj buducnosti, izgleda, niko nema konzistentnu viziju.
I, dok zapadna civilizacija insistira na postovanju preuzetih drzavnih obaveza, tvorci fiks-ideja zabavljaju se lobiranjem. Uskoro ce, verujem, glavna tema u jugoslavjanskoj carsiji biti personalni sastav Istinoljubaca, a o odgovornosti zvanicnog Beograda za probijanje rokova suskace se po coskovima. Zar je moguce da u ovoj naciji autoriteti, bilo koji, bilo kakvi, mogu proturiti bilo sta?
Drustvo razarano godinama, decenijama nema odbrambeni mehanizam. Sve fiks-ideje naci ce pogodno tlo, ali je tesko razumljiva neodgovornost njihovih autora. Postoji i drugi modus za tumacenje zelje nekih krugova da se stvori konfuzija javnog mnenja, postignu minimalni rezultati i odlozi nacinjanje glavnih problema, on pretpostavlja malicioznost... Zapitajmo se sta povezuje mladog novoetabliranog lidera nekoc respektabilne pro-liberalne stranke odmetnutog u nacionalizam, skupinu administrativaca, ciji je jedini susret sa ljudskim patnjama bio u sluzbenim izvestajima ili na televiziji, uvek sa premisom nepregledne udaljenosti, i mistificirani pokret klinaca-boraca protiv zlocinackog rezima, koji sa politikom imaju veze taman koliko i mesavina Boska Buhe i poklonika Sida Viciousa, lidera kultnog punk-sastava »Sex Pistols«? Povrsnost? Pretencioznost? Okolnost da su pogodni za manipulacije?
Situacija u kojoj se obrisi SRJ trenutno nalaze nema presedana u pisanoj istoriji. Nije cudno sto se sve doima neresivim, kako za domace, tako i za medjunarodne faktore. Ali ti pokusaji, sa svim varijacijama da se odozgo indukuje drzava i institucije drzave, na nacin na koji je krajem osamdesetih indukovan nacionalizam, neozbiljni su, premda je bilo slicnih procesa u moderno doba. Medjunarodna je zajednica, olicena u pobednicima velikih ratova, par puta »krpila« drzave. Dve su, medjutim, sustinske razlike: objekti »krpljenja« bili su uglavnom porazeni narodi, dok jugoslavjanski imaju etiketu pobednickog i junackog i, druga, radnju su uvek vrsile strane sile, preko protektorata. Ovo poslednje, koliko je poznato, necemo, ergo krajnje je vreme da prestanemo da se bavimo raznoraznim fiks-idejama i opredelimo se za konvencionalne metode, ma kako bolne bile.