Sudovi se jos nisu oslobodili podanickog duha i politike skucenosti. Zato i nisu imali snage da »osvoje« sudsku vlast koja im je poverena Ustavom. To ce uciniti tek kad postanu nezavisni i budu u stanju da sude samo na osnovu Ustava, zakona i opstih akata.
Nezavisnost sudstva ima institucionalnu i personalnu dimenziju. Nezavisnost suda, kao institucije, ogleda se u njegovoj samostalnosti prema organima zakonodavne i izvrsne vlasti i prema svim drugim organima, organizacijama i pojedincima. Nezavisnost sudija, kao licnosti, ogleda se u njihovoj slobodi da donose nepristrasne odluke, na osnovu sopstvene ocene cinjenica i sopstvenog shvatanja zakona, bez ogranicenja, uticaja, podsticaja, pritisaka, intervencija, neposrednih ili posrednih, ma od koga i iz bilo kojih razloga. Ovo su, ujedno, i standardi Univerzalne deklaracije nezavisnosti pravosudja i Opstih nacela o nezavisnosti sudstva.
Ali, ti standardi su ovde, uprkos ustavnoj proklamaciji o nezavisnosti sudstva, bili iluzija. U poslednjim godinama tek izmaklog veka, sudska nezavisnost se udaljila i od svoje iluzije. Sudstvo je zagadjeno dnevnom politikom a zaudaralo je i na korupciju. Izbor sudija je vrsen po kriterijumu partijske pripadnosti a ne znanja i ugleda. U sudovima je ovladalo stanje straha, nesigurnosti i rezignacije. Ucestali su politicki procesi, montirana sudjenja i vanpravna hapsenja. Povecan je broj nerasvetljenih ubistava, otmica i drugih teskih krivicnih dela. Neefikasne sudove su pocele da supstituisu »efikasne« agencije za uterivanje dugova. Sudjenja su pretvorena u politicke tribine i stranacke mitinge. Ugled sudova i sudija je upropascen.
Zbog svega toga sudovi su izgubili poverenje naroda u cije ime sude. Zato se moraju potruditi da ga ponovo steknu, a poverenje se stice: jacanjem ugleda, pravednim sudjenjem, casnim zivotom, hrabrim i dostojanstvenim drzanjem. Bojazljivog i poslusnog sudiju ne primecuju ni gradjani, ni javno mnenje ni oni koji su ga takvim ucinili. Njega se sete samo kad zatreba. Posle »upotrebe« ponovo ga vracaju u poslednje redove drustvenog zivota, posto ga, ponekad, potapsu po ramenu. Sudija od integriteta nije omiljen, ali je postovan. Njega ne tapsu, ali ga uvazavaju. I zaobilaze kad traze onog ko treba da obavi prljav posao dnevne politike.

Sudije ce zasluziti poverenje naroda ako se budu pridrzavale kodeksa sudijske etike. Nase sudstvo, za razliku od sudstva mnogih zemalja, takav kodeks jos nema, ali bi ga moglo imati, kad bi Kodeks sudijske etike Drustva sudija Srbije postao svojina svih sudija. On je utvrdjen na sednici Skupstine Drustva 9. maja 1998. godine i odmah upucen predsedniku Vrhovnog suda i ministru pravde Srbije, koji su ostali ravnodusni prema predlogu da ga usvoji konferencija svih sudija. Kodeks ima deset kanona, ciji su naslovi: budi nezavisan, budi pravedan, budi profesionalan, budi slobodan, budi hrabar, budi dolican, budi nepodmitljiv, budi posvecen, budi apolitican, budi odan (Kodeksu).
Sudstvo se mora suociti sa ovim kanonima pre nego sto, u ispastanju grehova proslosti, prodje kroz danteovsko cistiliste, da bi dozivelo strucnu, profesionalnu, moralnu i svakojaku obnovu. Lustraciji sudstva mora, medjutim, pomoci i sama (nova) drzava. Ona je vec najavila da ce parlament ponistiti odluku o neustavnom razresavanju tridesetak sudija koji su se, kao clanovi Drustva sudija Srbije, zalagali za nezavisno sudstvo, vladavinu prava i pravnu drzavu i da ce razresiti duznosti predsednike nekih beogradskih sudova. Ali to nece biti dovoljno. Sudovi se moraju osloboditi sudija koji su birani po kriterijumu partijske pripadnosti a predsednicke duznosti sudovima treba da budu poverene licima koje je kandidovala sudska a ne partijska karijera. Organizacija sudova mora biti postavljena tako da sudstvo izadje iz stanja neazurnosti i neefikasnosti, u kojem su narocito zaglibljeni prvostepeni sudovi. Plate sudija su na granici nutricionistickog minimuma, a odredjene su zakljuckom Vlade (!), posto je Zakon o platama u drzavnim organima prestao da vazi a novi zakon nije donet.
Zbog svega toga neophodno je doneti novi zakon o sudovima. I to sto pre. On bi morao unaprediti kako funkcionisanje sudstva, tako i sistem garancija sudske nezavisnosti.
Funkcionisanje sudova bi bilo unapredjeno: ako bi »usko grlo« prvostepene nadleznosti postalo prohodno uvodjenjem dva prvostepena suda – opstinskog, koji bi sudio u jednostavnijim predmetima, i okruznog – koji bi sudio u slozenijim predmetima; ako bi specijalizovani sudovi za radne i privredne sporove preuzeli »njihov deo« iz opsteg arsenala predmeta; ako bi apelacioni sudovi preuzeli celokupnu drugostepenu nadleznost; ako bi Upravni sud preuzeo upravne sporove iz sadasnje nadleznosti Vrhovnog suda i okruznih sudova; ako bi Vrhovni sud postao kasacioni. Razumno Srbija ocekuje da u predstojecim ustavnim promenama postane decentralizovana i regionalizovana. U takvoj Srbiji »grupni portret« sudstva ne bi mogao biti napravljen bez vrhovnog suda autonomne pokrajine, kao najviseg suda u primeni pokrajinskih zakona.
Garancije sudske nezavisnosti morale bi upornije slediti princip podele vlasti i biti zasnovane na standardima Univerzalne deklaracije o nezavisnosti pravosudja i Opstih nacela o nezavisnosti sudstva. One bi morale obezbediti: uticaj sudstva na izbor i razresenje sudija, stabilnost sudske funkcije, rezidencijalnu stabilnost, puni imunitet sudija, zabranu inkompatibilnih aktivnosti sudija, postupanje »slucajnog« a ne »namestenog sudije«, udruzivanje sudija, pristojan materijalni polozaj, poseban sudski budzet.
Neke od ovih garancija su i ranije postojale, ali im je drzava uglavnom podvaljivala. Zato se i desilo da onih tridesetak razresenih sudija ne nadje zaklon iza ustavnih garancija o stabilnosti sudske funkcije i ucescu Vrhovnog suda u utvrdjivanju razloga za razresenje (clan 101, st. 1 i 4 Ustava Srbije). Vlada demokratske Srbije obecava da se nece mesati u rad sudstva. Dobro je sto obecava. Ali, bice jos bolje ako bi se tog obecanja drzala.
Ranija izvrsna vlast je ispoljavala ambiciju da sudsku vlast podredi interesima dnevne politike. Ostaje da se vidi da li ce izvrsna vlast nove Srbije biti jaca od tog iskusenja. Ako u tome istraje dace nemerljiv doprinos jacanju opste svesti da sudstvo odista mora biti nezavisno.
Sto se zakonodavne vlasti tice, ona ce pokazati razumevanje za nezavisno sudstvo ako bez oklevanja pristupi donosenju novog zakona o sudovima. Da bi taj korak bio lakse ucinjen, Centar za unapredjenje pravnih studija u Beogradu je pripremio dva modela tog zakona: i »za danas« i »za sutra«. Model »Za danas« (autor dr Zoran Ivosevic) pripremljen je po vazecem Ustavu pa moze biti od koristi odmah. Model »Za sutra« (autor dr Vesna Rakic Vodinelic) pripremljen je nezavisno od vazeceg Ustava, s osloncem na pravo Evropske unije, kojem tezimo. Ove modele prati Model kodeksa sudijske etike (autor dr Zoran Ivosevic).