Nasu takozvanu bager revoluciju treba prevashodno posmatrati kao civilizacijski preokret. Autoritarnost, proganjanje neistomisljenika, propagiranje ratnistva, medjusobna mrznja, enormne privilegije ljudi bliskih vlasti, zloupotreba polozaja, krsenje zakona i ustava, legalizovanje kradja koje su se pretvarale u normalne pokretne i nepokretne imovine, korupcija, opsti nemoral i snizavanje nivoa kulture i umetnosti na zamisljeni zajednicki sadrzitelj su, u stvari, nomenklatura zemalja najnizih procesa uredjenja, iako je svrgnuti diktator tvrdio da nismo ni blizu banana republika.
U drustvima sa vise kulture niti bi padalo vladajucoj oligarhiji na pamet da forsira takav stil zivota, a niti bi, normalno, i narodu bilo blizu pameti da prihvata makar i najmanju pojavu civilizacijske anomalije.
Koriscen u mnogim prilikama, termin »kontinuitet« u razmatranju naseg pada kulture dobro dolazi, jer se o njemu ne moze govoriti samo za doba od pre deset godina – kako se za mnogo stosta ono ogranicava, vec se obavezno mora produziti njegova granica na pedeset sedam godina unazad.
Vladajuca komunisticka elita, uglavnom nizeg obrazovanja, dozirala je i kulturu i umetnost prema stepenu svog znanja, a sem toga nije se smelo stremiti ni u cemu nekim visim oblicima, jer svako skretanje prema necemu sto nije s njihove strane usvojeno nosilo je opasnost neprijateljskog delovanja i proboja Zapada. I kultura i umetnost su dopali u ruke ljudi srednjih vrednosti. Poluvekovna kamata i danas se placa.
Kako je vreme prolazilo tako se ipak odmicalo od tog »prvog stupnja« posleratne kulture. Sve veci broj ljudi se otimao mraku i polumraku, ali osrednjost kao pojava, mora se priznati, vec se uveliko pretvarala u masovnu pojavu, kako u stvaranju kreatora kulture i umetnosti, tako i u konzumiranju slusalacke, gledalacke i citalacke publike.
Izgleda da mi jos uvek nismo prava evropska zemlja?! Tek se privlacimo Evropi! A u njoj je svojevremeno jedan De Gol imao za ministra kulture jednog Andre Malroa, njegovog prvoborca, ali poznatog knjizevnika, teoreticara i istoricara umetnosti, uzgred i akademika. Mi, pak, za ministra kulture dobijamo jednog glumca. Neosporno, on se proslavio pre nekoliko godina u studentskom buntu kod Terazijske cesme, smirujuci ga i sugerirajuci plisanu revoluciju; sto je sada, verujemo, jedino i bilo moguce. Docnije se istakao u opozicionom stranackom delovanju. Neosporno, taj covek je elokventan, dosta talentovan glumac, ali radom van politike nije uspeo da pokaze dokle doseze njegov intelektualni, neko bi dodao, i organizatorski dijapazon, s obzirom da je uopste glumcev sistem misljenja i reagovanja nesto drugaciji nego sto bi bio potreban za takvo, toliko odgovorno mesto, bas u ovom periodu.
Da li je neko od odgovornih faktora i delilaca najvisih mesta u vladi uopste pomisljao da bi mozda mogao da se pozove za ministra kulture jedan, recimo, Rade Konstantinovic, kome bi umesto navodjenja radova mozda moglo samo da se pomene: Beketov prijatelj, ili npr. jedan doktor Ratko Bozovic, redak erudit, sociolog kulture?! Ima takvih ljudi jos dosta. Nije nam ipak epidemija osrednjosti odnela svu pamet i obrazovanje! A bilo ko od takvih, iako nije bio pripadnik stranackog prvoborackog opozicionog kadra, sigurno ne bi hteo, u ime bilo cega, da skrece put dugo cekanom civilizacijskom napretku.
Mladi glumac Ljubivoje Tadic, koji se istakao kao voditelj na opozicionim tribinama, a verovatno i u svojoj politickoj stranci, bez razmisljanja je predlozen da u ovom vaznom trenutku povede ili pokrene nacionalni teatar ka ponovnom uskrsnucu.
U nekoj kriznoj sezoni ponudjeno je ser Lorensu Olivijeu da stane na celo Old Vika. On je odgovorio: »Ja znam da sam dobar glumac, ali je veliko pitanje da li bih bio i dobar upravnik, zato je bolje da ostanem samo dobar glumac«.
Britanac glumac nije prihvatio cak ni da igra upravnika pozorista!
Najnoviji upravnik Beogradskog dramskog pozorista regrutovan je iz slicne teatarske grupacije sa obogacenom politickom biografijom. Reditelj Nebojsa Bradic obreo se iz Krusevackog pozorista kao upravnik u Ateljeu 212, na cudjenje poznavalaca pozorisnih prilika i neprilika i to u vreme kad su mnogi videli predstavu »Zak ili pokoravanje«, koju je on rezirao.
Marko Ristic je posle premijere Lorkine »Krvave svadbe« u reziji Bojana Stupice, rekao: »Ovako mali Djokica zamislja Spaniju!« Pomenuti »Zak ili pokoravanje« sluzio je kao skolski primer stila malog Djokice i nerazumevanja Joneskovog teatra.
Reditelju Bradicu, dok je bio na celu Ateljea 212, ponudjeno je mesto upravnika beogradskog Narodnog pozorista. On ga prihvata. Smenjuju ga. Iznenadjuje se, mada se nije iznenadio kad je postavljen. Prilazi grupi G 17. On u svom poslu nije ni blizu takav strucnjak kakvi su u svom domenu Labus ili Dinkic, kolege iz iste grupe. Razumljiv bi bio njegov hod ka upravnickom mestu prilikom stvaranja nove drzave, da su i njegovi rediteljski uspesi istovremeno rasli, medjutim, tu je bio vidljiv raskorak. Jednom od poslednjih njegovih ostvarenja primedbe su pored i najmanje stroge kritike stavljali i gledaoci istancanih ukusa, prepoznajuci neozbiljne proizvoljnosti u postavci Nusicevog »Pokojnika«, u kojem je glavna junakinja (sa zigonovskim opterecenjem) pokazivala seksualnu glad i udovoljavala je sa svakim ko bi se pojavio na sceni. Da je Nusic znao u sta ce je reditelj pretvoriti, ne bi dozvolio da takva nimfomanka ni proviri na pozornicu. Nemotivisano skakanje po stolovima, po krevetima, hodanje u sobi sa otvorenim kisobranima i tusta i tma svega sto coveku moze da padne u momentu na um oduzelo bi mnogo mesta i vremena pri nabrajanju.
A valjda je iz ovih nekoliko radnih i biografskih detalja jasno da nije dovoljno samo baviti se umetnoscu, pa kao stranacki poklon dobiti rukovanje pozoristem ili ministarstvom!