| Zbivanja
Nasledje i naslednici
Retardirana nacionalna i politicka svest, koju je vise
od jedne decenije brizljivo odnegovao Milosevic, jos ce zadugo biti limitirajuci
faktor emancipacije
Mirko Tepavac
Nepogresivo je merilo vrednosti svakog poretka – kao uostalom i svakog
coveka – da li iza sebe ostavlja bolje nego sto je zatekao!
Bilans rezima Slobodana Milosevica i njegove crveno-crne koalicije
po tom merilu je – nenadmasno katastrofalan. Nova vlast zato ne moze da
ucini prost prelaz na realizaciju obecanog programa bez radikalnog obracuna
sa Milosevicevim nasledjem. Posto »nista ne moze preko noci«,
moraju se znati prioriteti.
Mozda u tom nizu nije najvaznija, ali je svakako najneodloznija saradnja
sa Haskim tribunalom, jer se nametnula kao znak raspoznavanja pravaca unutrasnje
i spoljnopoliticke orijentacije nove vlasti. Uzalud spustamo taj prioritet
na nizu lestvicu, kad je on na tako visokom mestu Evrope i sveta, bez cijeg
razumevanja, podrske i pomoci nikakav oporavak nije moguc.
Kasno i nevoljno smo ipak priznali da je saradnja sa Haskim sudom nasa
medjunarodna obaveza. Ali... »zlocina je bilo na svim stranama«
(sto je tacno), »nasi zakoni ne dopustaju ekstradiciju« (sto
nije tacno), »najvece zlocine su pocinili prema svom narodu«
(sto je delimicno istina), a »taj sud je i osnovan samo da sudi Srbima«
(sto je obicna Miloseviceva i Seseljeva izmisljotina)...
A nikako da se kaze: istina je, odavde je krenuo rat za teritorije
Velike Srbije, ovde su krojene mape novih srpskih drzava, planirani
i odobravani etnicki progoni. Ovde su pripremani, ohrabrivani, naoruzavani
i placani mnogi pocinioci zlocina, ovde su sklanjani i slavljeni... Tek
sa takvim moralnim kreditom mogla bi se zahtevati i odgovornost za bombardovanje
civilnih ciljeva u Srbiji, beogradske televizije i upotrebu zagadjene municije.
Srbija najteze moze odbraniti nacelo da ratni zlocinci treba da odgovaraju
iskljucivo pred domacim sudovima jer »Srbija nije bila u ratu«,
a rat se vodio na tudjim teritorijama. Ali, ko bi se ovde slozio da pocinioci
zlocina u »Bljesku« i »Oluji« odgovaraju samo pred
hrvatskim sudovima. Predlazemo li, dakle, da se Karadzicu i Mladicu presudi
u Banjaluci ili mozda Sarajevu!
Ostavimo sudovima da postuju pravilo da je svako nevin dok se ne dokaze
da je kriv, ali se ne mozemo praviti da ne znamo da su nasi
pocinili zlodela, dok nam to ne dokaze Karla del Ponte. Ko odbija saradnju
sa Haskim sudom, zato sto »ne zna« da su krivi, morao
bi znati da su nevini. Najzad, imamo li valjanih razloga za sumnju
da ce »ispolitizovan« medjunarodni sud, pred licem celog sveta,
»pod americkim uticajem«, nepravedno osuditi nevine
Srbe. Da li srpska javnost zbilja od toga strahuje ili joj, svojim upornim
odbijanjem, mi to sugeriramo.
Odlagati, izbegavati i omalovazavati mozete samo ako znate da ono sto
se od vas trazi nikada necete uciniti. Posto nam Evropa – a ne samo Amerika,
kako se ovde prikazuje – preti uskracivanjem podrske i pomoci, onda ce
zakasneli pristanak izgledati kao trgovina a ne saradnja,
izgledace kao da smo ih prodali a ne predali. Kad bi stitili
nevine bilo bi nemoralno da popustimo pod pritiscima... Ili mozda mislimo
da jesu!
Ako se ne zna pravi raspored rupa na svirali onda tu nikad nece biti
muzike. Krivice nisu kolektivne, ali posledice – jesu.
*
Nesumnjivo najvece uspehe je postigla nova spoljna politika demokratizovane
Jugoslavije. Izolacija je probijena, velika vrata sveta su otvorena jer
smo to podjednako zeleli i mi i svet. Kuda cemo se sada kroz njih uputiti?
Milosevic se pouzdao u antagonizam izmedju Amerike i Evrope u nadi
da Evropa voli kada se napada Amerika, a ta providna »diplomatija«
nas je samo udaljavala i od jedne i od druge. Kamo srece da u skoroj buducnosti
i mi postignemo makar i priblizan stepen razumevanja i saradnje kakav –
uz sve razlike u pogledima i interesima – danas ima Evropa sa Amerikom.
Cak je i za veliku Rusiju bliska saradnja sa Amerikom najvisi prioritet,
u to smo se na sopstvenom iskustvu nebrojeno puta mogli uveriti poslednjih
godina. Amerika se moze i napadati, ima i za to dosta argumenata, ali se
mora respektovati.
Antiamerikanizam donosi nastavak izolacije i sa Milosevicem i bez njega.
*
Tesko Milosevicevo nasledje je i udaljavanje Crne Gore od Srbije.
Uz sve razlike u razvijenosti i velicini, Srbija i Crna Gora su u pravima
dve ravnopravne federalne drzave, od toga mora poci svako rasudjivanje.
I danas, kao i u bivsoj Jugoslaviji, tako isto i u buducnosti, ma kakva
ona bila, obe imaju savrseno jednako pravo da odlucuju o svojoj
samostalnosti ili udruzivanju sa bilo kim drugim. To je pravo, prirodno
i neotudjivo, ne zavisi od velikodusnosti ni Miloseviceve, ni danas DOS-ovske
Srbije. Nema secesije u federaciji od dva clana, jer je i zajednistvo,
kao i odvojenost, jednako pravo svake od dve clanice, danas jos
uvek zajednicke drzave. Za zajednistvo moraju podjednako biti zainteresovane
obe ili ga ne moze biti. Za odvajanje je, medjutim, sasvim dovoljna
odluka bilo koje, ma koliko da zajednistvo svakom nesumnjivo pruza vise
nego odvojenost. O tome, nazalost, ne razmisljaju na isti nacin politicki
akteri, ni u Srbiji, ni u Crnoj Gori.
Ako dva demokratska pokreta ne mogu medjusobno da se sporazumeju, onda
makar jedan od njih sigurno to nije, a mozda nisu oba! Kako oni koji ne
umeju da urede ni medjusobne odnose misle da egzistiraju u integrisanoj
Evropi, kojoj se obe nude. Najzad, dobronamerni posmatrac mora da se zapita:
da li se dovode u pitanje reformski izgledi, a mozda i mir u Crnoj Gori,
ako se ima u vidu da ce na predstojecim izborima vise presudjivati odnos
prema Srbiji, nego prema reformi. Opasno zaostravanje izmedju priblizno
izjednacenih raspolozenja »za« i »protiv« razdvajanja
postaje sve opasnije za stabilnost obe drzave i regiona, bilo koja od te
dve opcije da prevagne.
U medjuvremenu smo, nazalost, jos uvek tu gde nas je ostavio Milosevic.
*
Sprega kriminala sa drzavom, policije sa mafijom i korupcije sa administracijom,
sigurno nije krupnije pitanje nego svojinska transformacija, oporavak devastirane
privrede, priliv stranog kapitala i moderne tehnologije. Ali, bez obracuna
sa naraslim kriminalom ne samo da nece biti reda u drustvu, nego nece biti
ni pocetnog preduslova za uspostavu pravne drzave i priliv stranog kapitala.
Mnogi tragovi kriminalnih dela su u nedopustivo dugom, tromesecnom
dvovlascu, posle 5. oktobra, vec mozda nepovratno zameteni, a krivci nedostupni.
Radikalan obracun sa kriminalom i korupcijom, ako i nije najkrupnije pitanje
– najhitnije je svakako!
*
Na politickoj sceni je jos uvek ziva i zilava sprega demokratskog nacionalizma
sa vulgarnim antikomunizmom. Nema mnogo ljudi koji misle da je Titovo
doba bilo idilicno, ali je jos manje onih koji veruju da je Milosevicevo
doba bilo bolje. Milosevica vezuju za Tita i komunizam oni koji hoce da
ga oslobode odgovornosti za nacionalisticko ratovanje, koje su podrzavali
dok su verovali da ce pobediti. Velika srpska nesreca koincidira sa meteorskim
usponom Slobodana Milosevica, zapocetim pre 12 godina na Kosovu uz euforicnu
podrsku udruzenog nacionalizma i antikomunizma. Epilog je Kosovo bez Srba,
a Srbija bez Kosova.
Kosovska tema je i urgentna i vecita istovremeno, i ostace
svedocanstvo nenadoknadive stete koju je Milosevic naneo srpskom narodu.
Ostala je samo nada da ce se spasti sto se jos spasti moze, ovoga puta
uz saradnju – a ne odbojnost – prema svima koji nam mogu pomoci.
*
Retardirana nacionalna i politicka svest, koju je vise od jedne decenije
brizljivo odnegovao Milosevic, jos ce zadugo biti limitirajuci faktor emancipacije.
Niko jos nije uspeo – pogotovo to ne moze u multietnickoj sredini – da
u duzem trajanju istovremeno bude i nacionalista i demokrata. Bice samo
dok ne prevagne jedno od ta dva. Biti deo sveta, znaci pristajati (i to
rado!) na sve njihove pravne, politicke i eticke norme.
Na pocetku mandata, novi predsednik Vlade Djindjic efektno je konstatovao
da Miloseviceva vlast za deset godina nije resila ni jedno jedino pitanje,
da je upropastila sve cega se prihvatila i da je iza sebe ostavila materijalnu
i moralnu pustos. Ali i ona ce na kraju svoga mandata morati da odgovori
sta iza sebe ostavlja bolje od onog sto je zatekla.
Odbrojavanje je vec pocelo!
|
